LESKOVAC
Hansova ekipa je, normalno, prvo okrečila Brankovu vilu. Svaka želja drugarice Cace je bila ispunjena. Više puta se išlo do Grginog magacina na Senjaku po potrošni materijal, a dve sobe su dva puta molovane, jer je drugarica Caca promenila mišljenje o šarama sa jednog valjka i boje sa drugog. Za uslugu i slepo slušanje, drugarica Caca ih je nagradila punim tanjirom lenje pite. Kako bi posetili i druge mušterije na Dedinju i Beogradu, Branko im je obezbedio vojni džip VILUS prljavo žute boje i urednog brku, naoružanog Miku Jagodinca kao vozača i čuvara. Hans je, kasnije, pričao sa ponosom da su ih u Beogradu, sa malo automobila, pozdravljali vojni policajci, a na raskrsnicama imali prednost, jer su merdevine na krovu izazivale poštovanje kao simbol rada u porušenom Beogradu. Nisu radili četvrtkom i nedeljom, a radno vreme im je određivao Mika Jagodinac čim proceni da je neko od njih umoran ili gladan. Nadgledao je i čišćenje alata i prostorija posle rada, jer je Branko naredio Hansu da iza njegovih švapskih molera mora sve da ostane čisto i da se sija kao jajca od kera, a ne da ga drugarice zovu i ogovaraju majstore.
Salonac drugarice Zore u ulici Generala Ždanova sređivali su pet dana. Izgubilo se vreme u sklanjanju i ponovnom nameštanju teških hrastovih stolova, izrezbarenih sa vinogradarskim proizvodima, visokih stolica, komoda sa izrezbarenim voćem i vitrina punih teškog kristala i tankog porcelana, kao i ormana prepunih odeće i obuće pobeglih gazda stana. Pipavi molerski radovi oko kamina i kaljavih peći iziskivali su vreme. Drugog dana rada u posetu im je došla gospođa Leposava, komšinica sa donjeg sprata. Njen šešir, svetlonarandžaste boje sa plavim trakama, hodao je iz sobe u sobu dok se nije zaustavio ispred devojačke sobe, u kojoj je kunjao vozač i čuvar Mika Jagodinac. „Da vi, gospodine, niste bolesni?“, – zabrinu se gospođa Leposava. „Nisam“, -podskoči Mika sa stolice. „Znate, gospodine, u ovoj ulici, koju znamo kao Resavsku, pre rata je stanovala prava gospoda, a sad su došli neki čobani i seljaci“! „Želite li čaj, gospođa Leposava?“, oglasi se iz kujne drugarica Zora. „Vrlo rado. Naravno, sa malo šećera“. Mika Jagodinac htede da napusti sobu, ali se sa vrata ne pomera gospođa Leposava, čiji šešir dodiruje ragastov. „Gospodine, kada je iz ove ulice gospodin Delikladić verio devojku iz Makenzijeve ulice, ceo otmeni Beograd je pričao o tome. Njeni su imali dva stana u Kralja Milana ulici“. „Sada se zovu ulice Maršala Tita i Maršala Tolbuhina“, ustuknu nazad Mika Jagodinac. „Da, gospodine, komunisti su izbrisali naše kraljeve“. „Gospođo, ostali su Kralj Milutin i Car Dušan“, – pokaza svoje poznavanje Beograda Mika, a komandir Branko ga je, između ostalog, i zbog toga odabrao za vozača, jer su drugovi i drugarice bili ravnomerno raspoređeni po celom Beogradu, a ne samo na Dedinju.
Trećeg dana ih je zadržavala gospođa Leposava, pokazujući im slike sa predratnih balova u Beogradu i Vršcu. „Znate, ko je bio na Oficirskom i Svetosavskom balu taj može da kaže da je upoznao rođene Beograđane. Ovu haljinu sam mnogo volela. Tu sam između muža i našeg kuma. Moj muž je jako dobro igrao čarlston, a ja sam ga, nećete mi verovati, lepo pratila. A o valceru i tangu da vam ne pričam. Pripijeni jedno uz drugo. O Bože. Kako su brzo prošle te godine“. Drugarica Zora donese jastuče da ne bi gospođa Leposava sedela na goloj bambusovoj stolici. „Evo da vam pokažem. Na ovoj slici je gospođa Jelka Stamatović, koncertna pevačica sa njenim izabranikom Momirom. Vidite li kako ona gleda u njega diveći mu se. To može samo tanana umetnička duša“. Bilo je vreme za zajedničku partiju čaja. Gospođa Leposava nije prestajala da priča: „Na radiju se samo peva kako se budi istok i zapad i sever i jug, i kako se kalio čelik i tako nešto o Rusima i proleterima. Može da se čuje i o gospodi partizanima i mudrom rukovodstvu, ali ne valja, gospođa Zoro, što se svi hvale da su bili na robiji. A čula sam da je jednom gospodinu žao što nije bio na robiji. To o robiji mora da se prećuti ili zabašuri. Ne čujem ništa o našim poznatim i zaslužnim ženama, kao što su Isidora Sekulić, Žanka Stokić, Milunka Savić. Bože, da li su žive?“
Četvrtog dana nije bilo gospođe Leposave. „Dobro je što nema one babe da trabunja“, – mrzovoljno konstatova Mika Jagodinac. I peti dan skoro da prođe bez nje. Kada su oprali alat i bili spremni da se rastanu od drugarice Zore, na vratima se pojavila gospođa Leposava sa velikim osmehom: „Pošto imam višak stambenog prostora, juče mi je vojna komanda poslala jednu veliku porodicu. Poručnik visok, lep, sa brkovima, kao predratni oficir, ali bez sablje, a ženica mu slatka i zdrava, prava naša srpska seljanka. Njihove dve devojčice kao da su se rodile kod mene. Ušla je mladost u moj stan i tu će da ostane…Izvinite, ne mogu da zaustavim suze…“ Mika Jagodinac komandova pokret.
Hansova ekipa je bila sve traženija. Drugarica Stana i drug Gojko bili su zadovoljni i zahvalni kako su im nemački moleri okrečili kuću, ali imaju ozbiljnu primedbu: „Bacali smo bombe na nemačke garaže u centru Beograda, a dali su nam ovu kuću u Mirijevu. Ne možemo da otvorimo prozore od štala u susedstvu. Naše zasluge su mnogo veće. Mi da vam kažemo“!
Drug Spasoje ih je dočekao ispred zgrade do hotela „Central“ u Zemunu: „Kad mi je drug Branko javio kakvu ima molersku ekipu i kako vas je pohvalio, ja mislio eto meni krupnijih Švaba. A vi, bolan, sitni i još ratovali protiv nas. Živeli vi meni. Moja drugarica Milena kaže: „Nemoj Spasoje da plašiš ljude“. Ma nisam ja taki. Ovaj vas, kobajagi, čuva. Vidi kako mu visi pištolj. E, moj Branko, nisi ga naučio. Ajde, za mnom, na četvrti sprat. Lift su odneli na popravku, pa moramo peške. Daj , bolan, meni tu skalameriju“. Posle kajgane sa slaninom, drug Spasoje kucnu nožem o čašu: „Pazi ovamo. Partija kaže meni: „Druže Spasoje, ti si nama potrebniji u Zemunu kao intendant nego kao krojač.“ Kada Partija traži nema prigovora i odlaganja. Drugovi su procenili situaciju. Kod njih nema grešaka. Ja sam krojački zanat učio u Senti kod Mađara. Majstor Konja Bela. Ne zna dobro srpski, ali zna da te ujede. Ti, Spasoja, moze biti gazda, al ne moze biti gospodin. Zapamtio sam njegove gluposti. Srbi ne vole bogate ljude i zato im propast čuči u kući. Možeš da budeš i gazda i gospodin, ali je to vrlo retko. Najveći uspeh je kad si gospodin, a nisi gazda, ali si postao bogat čovek i tada ljudi uče od tebe. Hvala Partiji da smo njega i Nemce na vreme proterali. Eno ih u Pasau, u Nemačkoj, odakle ometaju našu budućnost, a pomaže im ovdašnja, domaća reakcija, koja, kako pametno kaže naš drug Tito, stavlja klipove u točkove našeg razvoja. Pa ti sad vidi s kim mi imamo posla. Partija traži stalnu budnost“. „Spasoje, već je deset sati, a pred ljudima je veliki posao“, poče drugarica Milena da skuplja tanjire.
U jednom stanu na Voždovcu, blizu voždovačke crkve, zamoljeni su da prvo brzo okreče jednu malu sobicu kako bi majku druga Ilije, oficira OZN-e, držali lakše na vidiku. Njihov komšija Dupor ih je upoznao da su njegovog strica uhapsili u Novom Sadu, jer je na ulici glasno pričao: „Odoše Nemci, dođoše Sremci“, a ako čuju babu da se dere: „Vi ste nam pričali da ćemo iz zlatnijeh kašika kusati, a mi nemamo šta ni iz drvenijeh“, njen sin će odmah biti smenjen, a možda i uhapšen. Naime, baba je na jednom zboru čula obećanje druga Moše Pijade, pa poverovala. Jadnica. Šta da se radi.
(Nastaviće se )
Strahinja T. Kostić
Leave a Reply