LESKOVAC
Nego da se vrnem na tatka i majku. Moja majka se odala za tatka preko provodadžiju. Ne znam dal ga je volela. Toj da se oni cunev ili, ne daj Bože, da kažu kako se voliv, nesi mogaj da vidiš i čuješ u našu kuću. A vikanje kolko oćeš. Bog će mi oprosti za ovoj pričanje.
Na mene je zborila: „Dragojlo, ćerko, nemoj da oreziliš mene i tatka. Eve ti maramče, pa kad igraš u kolo daj na Spiru jedan kraj, a drugi ti uvati. Da vam se prsti ne dodirav“. Neki vu je ispričaja da sam zavolela Spiru. Iz našo selo.
Jedva čekam da ga vidim. Popusti u školu. A kad me dodirne nesam kasvetna. Tolko me njegove ruke uzbudiv, kad me zagrli, da se propinjam na prsti da ga cunem, a on neće da sagne glavu. I baš pred kraj od treći razred ekonomsku školu, izbiše me neke pege na lice, a i povraća mi se. Razredna vika moju majku u školu. Kad se vrnu iz Leskovac, majka počne da me ispituje šta sam imala sa Spiru. Reko vu ja sve kako je bilo. Osećam neku mučninu, a i tedo da plačem, ali se uzdrža, a ne znam šta da radim sa prsti. Kad si zreo za muku ruke staviš na grudi i prsti mirni, ali tag sam videla samo jednu muku, pa lomim prsti
U subotu otidosmo kod doktora Kiša. Kaže na majku: „Jeste devojče malo poranilo, ali sa nju i sa bebče ima da bude sve u redu“. Umiri doktor i mene i majku mi.
Vrnusmo se dom i majka me zaključa u sobu. Ja sama u tuj tišinu. Čujem u drugu sobu neko šapkanje. Odjednom, tatko se razgalami: „Ona je mene obrukala pred ljudi i pred familiju. Ja ću na tog njenog da odsečem sa kalemarca“. Majka ga moli: „Nemoj takoj da zboriš. To je dete od ljubav i naše prvo unuče. Oćeš jednu rakijicu“? „Ne mi sag treba ništa. Jedino pištolj pa da se utepam. Ti si kriva. Ti si sve znala“! „Ma nesam ništa znala, toprv danas kod doktora“. Ćutiv obojica. Tatko opet galami: „Neću da se prijateljim sa onuj žvalavu Tasku. U tuj familiju se besiv, a imav i jednog pesnika“.
„Ma našli ga obešenog u Kukavicu, a dal se obesija il su ga obesili neje dokazano. Znaš da je bilo na sud. A pesnik je pametan momak. Jes da ima dugačku kosu, ali neje peder“!
„Ako ja, ženo, slušam tvoj pamet ima da ripim u Jablanicu“. Opet nešto šapkav. Dugačka tišina. Razvali li vrata i počne da me bije, mora da begam kroz pendžer. Svašta mi prolazi kroz glavu.
Jasno čujem majku: „Nećemo da čekamo da joj stomak bude do zubi, pa da pravimo svadbu. Idemo sutra da se dogovorimo s budući prijatelji“. Takvo vikanje od tatka ne mogu da zaboravim: „Da si sediš u kuću. Kakva mori svadba. Neće oni da budev moji prijatelji. Samo li otidneš kod nji, ima te isečem sa sekiru na drvljanik“! Plače majka, plačem ja. Tatko otide negde. Majka i ja presedesmo tuj noć.
Ujutro, majka mi reče: „Ćerko Dragojlo, pobegni kod Spiru čim tatko otidne u Leskovac“. Više neje mogla ništa da kaže. Plače, a nema suze u oči. Stego i ja srce i pobego u Spirini.
Svekar mi Trivun i pop Gute otidoše u Niš da od vladiku dobijev blagoslov za našo venčanje. Pobrgo se vrnuše iz Niš i poslušaše moju svekrvu da na svadbu ne vikav nikog od moji, jer se nesu setili da me obiđev i da vidiv kako mi je.
Iako neje vikan, na svadbu pristignu moj tetin Profir sa lovačku pušku. Bajagim da puca od radost, a sigurno ga je poslaja moj tatko da špijunira koji je, iz moju familiju, došaj na svadbu. Svirali su Sejdići iz Bojnik. Mene mi je salte bilo žal što Spirini nesu došli sa muziku po mene u našu kuću, što nesam imala darovi i što je od moju rodbinu na svadbu došaj samo tetin Profir. I ja sasvim mlada sa tri golema žalosta na dan kad treba da se najviše radujem. Kad u jedan momenat opali Profir iz pušku. Svirači od stra pobegoše pod dud. Profir se razvikaja sa basamaci: „Mnogo ste se obrukali što mene niste vikali, ali to vam opraštam. Vi ste danas najsrećni što ste uzeli našu Dragojlu za snajku. Njuma smo spremali za bankarku, a sag će živi na selo umesto u Leskovac, ali i to vam opraštam. Svi znajev kakvi ste vi domaćini, koji sag, ovde pred mene, ima da se zakunete da će Dragojlu, kad rodi ovoj dete, pošaljete u školu da završi za bankarku. Ako se ne zakunu, neću ništa da im oprostim“. I opet opali iz pušku. Ja živa nesam, ali ne od pušku nego od njegov govor. Moj svekar oće mu otme pušku, ali Profir opali iz sačmaru još jedanput: „Sag ćete da vidite moj poklon za mladenci, Dragojlu i Spiru. Pogledajte nakud kapiju“! Stvarno, neki na kapidžik okačija crveni bicikl. Sejdići sviraše tuš, a Profir se nadvikuje: „Za njega sam išaja čak u Suboticu. Da ga u zdravlje vozite“! Spira i ja cunusmo dva puta Profira u ruku, a on nas jedanput u čelo.
Kad je moja majka čula svirači od svadbu, za šamiju je zakitila jednu ružu i došla do kapiju. Čim gu je tatko videja, iz taj čas je istrgaj šamiju sa cvećku: „Ti se kitiš, a ovoj je najloš dan u moj život“!
Imala sam sreću sa svekrvu Tasku. U našu kuću je moja majka slušala mog tatka, a ovde su svi slušali moju svekrvu. Nađo se ja u čudo! Svekar Trivun gu pituje: „A more, Taske, koje misliš od ovoj“?, pa kroz nedelju dana: „A koje misliš od onoj“?, a Taska, ko da je vladika, zbori u pola glas šta je najpametno i najvredno, a ostali posle vikav:
„Takoj,takoj“! Ja sam se bojala da će me pita:
„A što ti, ćerko Dragojlo, uvati moga sina na dete“?, ali od nju toj nesi mogaj da čuješ. Nauči me da mesim hleb, da sirim, da muzem, da posipujem i nju, i svekra, i muža mi, da kiselim mleko i pletem čarape i džemperi. Od njuma sam naučila da slušam i gledam u oči onoga na koga zborim. Kupiše mi i cipele i sandale, a sašiše mi i dve mnogo ubave aljine. Znam da gi je Taska šila u Leskovac. Jednu još čuvam. Za uspomenu. Puštaše i na mene muziku sa radio aparat.
„Pa zar samo u grad da se čujev Danica Obrenić i Anđelija Milić. I mi znamo da uživamo. Jel takoj, ćerko Dragojlo“? Čim čuje da je Taska pojačala muziku, Trivun se razviče: „Ne ga puštaj jako, – ima baterije da mi se istrošiv“! Tad u Vlase neje bila struja, a taj radio je, pred rat, kupija pašenog na Trivuna, iz Turkovce, koji je imaja i mlin. Baš u sred mobilizaciju, dade taj radio „Telefunken“ na Trivuna: „Ima da ga sačuvaš, a kad se vrnem iz rat će mi opričaš od koje su zborili političari i komandanti na vojsku“. Trivun ga je, noćom, slušaja u plevnju, jer se gubila glava ako radio nesi predao na vlast. Ne znam da li ste čuli za ovdašnjeg partizana Ristu Antunovića Baju. Samo kažeš Baja i svi znajev na koga misliš. On se borija samo sa Bugari. Neje hteja da ide u Bosnu sa ostali partizani. Ostaja je s narod. Pa kako na narod, takoj i na njega. Baja sretne Trivuna, pa ga pituje: „Koje zbori Radio Moskva, a koje Radio London“? „Moskvu ne mogu da ufatim, a iz London javljaju da Nemci kod Staljingrad izvodiv neko strategijsko povlačenje. Ne znam koje je toj, Bajo“. „To je, objašnjava Baja, gospodski izraz za beganje“.
„Fala ti, nesam do sag znaja“, – uozbilji seTrivun. „Izgubili su rat Švabe, čim begav iz Staljingrad. Da mi pričaš sve što čuješ na taj tvoj radio“. I Trivun mu celu okupaciju pričaja. A na Baju pre trebaju Trivunove pare, nego pričanje: „Prodaja si stoku na pijac i ima da daš za naš pokret deset iljade nedićevske pare“! „Kako pa toj“?,- buni se Trivun. „Koj neće ima da bude komandant doline“. Trivun mu da pare, a Baja mu napiše priznanicu: „Čuvaj ovuj priznanicu, jer kad mi dođemo na vlast ima da dupliramo sumu“! Imaja je moj svekar više takve priznanice od Baju, koji deset iljade neje menjaja za sve vreme od okupaciju, pa su priznanice nalikuvale, osim datumi.
Kad dočeka oslobođenje, Trivun se obradova kako ima od Baju da naplati dobre pare. Videše se čak u Navalin, počim kad su pare u pitanje Trivun ne žali odanje. Vrnuja se ko pokisla kokoška: „Baja mi reknuja da s tej priznanice mogu da obrišem dupe. A toj što na radio slušam Grgu Zlatoper iz Glas Ameriku i jedem govna da kod nas fali demokratija i da ćemo do mojega da izgradimo novog čoveka, za sad mi Baja oprašta, a za drugi put ima lično da potvrdi moj aps“! Uplaši se Trivun za trajno. Takvo je vreme bilo.
(Nastaviće se)
Strahinja T. Kostić
Leave a Reply