LESKOVAC
Ozbiljno sam se za svoju dužnost pripremala, izučavala sam stručnu literaturu, pohađala nastavu, radila praksu, išla korak po korak, birajući teži, ali jedini delotvorni put. Proučavala sam vas detaljno. Videla sam da su vam namere bile dobre kada ste vlast na tri dela podelili. Dobar je to pokušaj bio da se obezbedi vladavina prava. Možda ćete jednom uspeti, ukoliko budete uporni, a pre svega ukoliko uspete da izmenite svoju svest.
Čitate ovo što vam pišem, razmišljate, čudite se možda? A onda sebi kažete da niste malo dete koje veruje u izmišljene likove. I naravno, jasno je da nepostojim, ali politička korupcija postoji, i te kako! Mnogi to na svojoj koži jako dobro osećaju. Šta ćemo sad? Odustajte?
Možete li me bar u mislima pobediti? Pokušava li neko da mi nađe slabu tačku? Da vam pomognem: Džaba je kod mene tražite, tu je nećete naći. Nego, lakše vam je tako, umesto da sami sebi priznate nemoć. A ja sam moćna samo onoliko koliko ste vi nemoćni.
Kolika je moja snaga, to vas zanima? Da procenite vredi li se protiv mene boriti, ili bi vam bilo isplativije da se priklonite mojim vrednosnim stavovima? I evo, reći ću vam: Vredi se protiv mene boriti. Još jednom: Da, vredi se protiv mene boriti. Šta se promenilo sada kada to znate? Ništa!
. . .
Najveća razorna snaga koju je čovek u svojoj dekadenciji postigao dugo je bila snaga koja se dobija cepanjem radioaktivnih atoma, poznato kao atomska bomba. Tu nije kraj. Dekadencija ide dalje i nauku zloupotrebljava da uveća snagu razaranja, tako što atome sada spaja. Po toj formuli napravljena termonuklearna bomba razornija je više hiljada puta od „obične“ atomske bombe. Sledeća generacija naprednih nuklearnih bombi biće razornija od termonuklearne više hiljada puta. Ni to neće biti kraj ljudskoj dekadenciji. Jednog dana moćne sile, pretiće jedne drugima uništenjem univerzuma. Dok se to ne desi, čovek će imati priliku da iskaže savest.
Iz navedenog vidimo da primat uništenja drže prirodne nauke. Međutim, čovek se nije zadržao u prirodnim naukama već je termonuklearnu bombu napravio i u društevnim naukama. Spojivši tri grane vlasti u jednu, načinio je najveću snagu za razaranje vladavine prava. Spajanje tri vlasti u jednu, jednako je energiji koja se dobija spajanjem atoma. Odsustvo vladavine prava ima na društvo razornu moć jednaku atomskoj bombi. Snagu da to učini ima samo politička moć i to je plod njene zloupotrebe.
Uskoro će proći čitav jedan vek od kada se glorifikuje razorni efekat koji su ostvarile dve bačene atomske bombe. To se ističe kao najveća šteta koju je čovek u jednom trenutku pričinio. Niko ne sagledava efekte koje čini odsustvo vladavine prava. U zbiru ostvarenih efekata odsustvo vladavine prava je pogubnije od atomske bombe. Ona može da uništi milionski grad, a odsustvo vladavine prava višemilionsku državu.
. . .
Vedeta nastavlja priču o svojoj snazi:
Trebalo bi da ste svesni moje snage, a pre svega činjenice da ja ipak postojim. Kako sam ušla u vaše redove, to vas zanima? Nikada ne biste pogodili – na ceduljici! Da, to je ono malo parče papira koje na teškom ispitu željno očekujete da vam neko dobaci. Eto, ja sam ta koja će pomoći da tačno odgovorite i na pitanja koja ne znate. Pa… neće to biti baš tačni odgovori, ali važno je da ćete ispit položiti. Biće to na vašu štetu jer ne razumete da vam je bolje da na ispitu padnete ako ne znate.
. . .
Jedan čovek bi drugome u nevolji pomogao, drugi bi mu leđa okrenuo.
Jedan čovek bi da leči ljude, drugi bi da ih ubija.
Jedan čovek bi da iskoreni glad, drugi bi, onako sit, oteo gladnome koru hleba iz usta.
Jedan čovek bi da iskoreni smrtonosne bolesti, drugi bi da ljude masovno ubija; i ne zadovoljava se čak ni kada je obezbedio dovoljno sredstava da se ubiju svi ljudi i uništi cela planeta.
Prepoznajete li moj rasadnik kadrova?
Kako je jedna ceduljica srušila MUP
Sve što se danas sa MUP-om dešava ima svoje duboke korene. Slično kao sa drvetom, onoliko koliko je velika i razgranata krošnja toliko je i korenje veliko i razgranato. Možemo li u okviru jednog, po mnogo čemu ograničenog istraživanja, proniknuti dovoljno duboko u prošlost? Suštinu ću prikazati detaljima. Ovo je jedan od njih.
Oduvek se u MUP-u pažnja poklanjala stručnom ispitu. Sećam se svog celodnevnog, davne 1985. godine. Nakon godinu dana pripravničkog staža polagao sam stručni ispit u tadašnjem Pokrajinskom SUP-u u Novom Sadu. Ko padne imao je pravo da nakon tri meseca opet polaže i tako tri puta. Ukoliko i treći put ne bi položio, prestajao bi mu radni odnos. Ispitna komisija nije tolerisala neznanje na ispitu. Trudila se da kandidate privoli da se za ispit spreme i da na osnovu znanja polože.1
Tako je bilo nekada. A onda je proletelo par decenija. Mnogo toga se u društvu, pa i policiji, do neprepoznatljivosti izmenilo. Ni stručni ispit nisu mimoišle promene. Ovog puta na stranu to da npr. diplomiranog pravnika sa Univerzitetu u Beogradu ispituje defektolog, politikolog ili menadžer menadžmenta, šta god to značilo, s obzirom na to da se na rukovodećim mestima nalazila plejada takvih stručnjaka.
Mupovski funkcioner koji je svoj položaj, iako karijeristički, temeljito i pedantno izgradio, postavljen je za predsednika ispitne komisije za polaganje stručnog (pripravničkog) ispita za radna mesta ovlašćenih službenih lica. Ispitivanje je obavio kao tipični profesor koga studenti izbegavaju. Postavljao je pitanja i potpitanja, trudio se svim svojim znanjem (koje je svakako imao) da utvrdi da li su kandidati dovoljno obučeni da se bave zahtevnim policijskim poslom. Nije bilo teško utvrditi da neki nemaju dovoljno stručnog znanja. To znači da će ih oboriti.
Obzirom da je polaganje stručnog ispita složeni proces koji se sastoji iz više segmenata, trebalo je da kandidati prođu sve ispite. Tek nakon toga ispitna komisija donosila je konačne odluke. Da bi se ispit položio potrebno je da sve ocene budu pozitivne. Dok je čekao da se svi ispiti završe, u kancelariju mu uđe jedna od sekretarica viših mupovskih funkcionera. U ruci joj nekakva ceduljica, koju mu, uz diskretni, ali i zagonetni osmeh pruža. Obraća mu se kratko.
Evo…
Šta je to? – pita pružajući ruku da uzme ceduljicu.
Ostane na trenutak sekretarica nema. Sačeka da sam zaključi, a onda mu odgovori:
Ti treba da polože – ne skida ovlašni zagonetni osmeh sa lica sekretarica. Verovatno u sebi misli – Baš da vidim kako će sad da reaguje?
Mupovac u ruci drži ceduljicu, i u nju gleda. Dosta je imena na njoj i poznata su mu. To su kandidati koje je ispitivao, ali u prvi mah, nije mu jasno o čemu se radi.
Podiže pogled sa ceduljice i upitno pogleda u sekretaricu. Ona ponavlja već rečeno:
Ti treba da polože.
Da polože!?– pitajući čudi se iako mu je jasno da tu nema rasprave.
Kao da je nekada bilo moguće da se iko u MUP-u suprotstavi nekome sa visokih pozicija moći. Doslednost, zakonitost pa i moralnost do kojih je u svom radu držao ovoga puta moraće da zameni bespogovornom poslušnošću. Pogledao je samo još jednom imena na ceduljici. Uočio da na njoj nisu svi koje je zbog nedovoljnog znanja nameravao da obori. Znači da neke ipak može da obori. Ipak neće.
Onda će svi da polože – besno reče niži mupovski funkcioner.
Bilo je to jedino što je mogao u znak revolta da uradi. Tako su u službu koja učvršćuje vladavinu prava, koja primenjuje represivna ovlašćenja i koja odlučuje o životima i imovini građana uvedeni oni koji za to nemaju dovoljno znanja. Nemaju, ali će ga kroz rad steći, malo sporije, ali hoće, i to bi bilo to. Međutim, oni nisu imali nešto mnogo bitnije, integritet. On se radom neće steći. Upravo ih to što nemaju gura kroz lagodni život, a ovu zemlju u ambis.
Ja sam sebi kadar obezbedila – reče Vedeta.
. . .
(Nastaviće se)
Leave a Reply