IZ KNjIGE „POSLEĐAN GROŠ“

IZ KNjIGE „POSLEĐAN GROŠ“

 

ŠEĆER MALA ( 5 )

 

Bombardovanje kad je bilo 6. septembra 1944. godine bilo je strašno, kaže Lenka, sestra na Tasu Cepeno Libade. Živelo se na stra. Još od ujutru spakujemo boščice i čekamo sirenu da dune pa da begamo. A kude će jadni da begamo! Mi smo imali na Isar kod Krnjićevu vilu vinograd i tamo smo svi begali! I bombardovanje kad je bilo moja majka Ljubica se tamo u naš vinograd zatekla. I kako su na Isar bacali bombe ona je bila sve ranjeta u glavu i dođe krvava otud iz vinograd.

A tog šestog  septembra, kad dunu sirena  – mi pobegomo u onaj rov u avliju kod Dušana Smejuriju. Cel komšiluk  – svi smo ulegli u onaj rov. Rov je bija betonski i imala su vrata. U rov su bili i Smejurijci i bile su  i Svecove. I Anka Svecova što malo nakrivuješe i posle otide u Beograd – ona tuj u rov zapali  veliku belu sveću  da se vidimo jer u rov je crni mrak.

A bombe padav!

I ono ne da gruva nešto malo nego gruva mlogo i sve se trese.

I kad upališe sveću  tej Svecove su tolko vrištale  i cvilele da je strašnilo bilo! I  ne samo one nego je toj  u rov cvilba bila do vedra neba! S tuj cvilbu one me iznakaraše u boles. I vile su i molile su se Bogu.

A ja imašem ćerku Ljiljanu, zvanu Beba – još malecku, dve godine je bila, pa sam gu među mene turila  pa gu poklopi odozgor, reko:

– Ako ja poginem – dete neka ostane.

Ono kad je grunulo kod kuću na Vasku Vlajčićevu  – tuj je bomba padnula i tuj je bomba ogroman kanal iskopala – toj je strašnilo bilo! Sve se treslo. I mi rekosmo – neće živi da sikočimo.

I onej Svecove u vrisak:

– Bože spasi ne!

Kleknule oko onuj belu sveću, sveća gori i one vikav:

– Gotovi smo! Će izginemo! Spasi ne Bože milostivi!

A ja jadna ćutim – utrnela sam od stra!

I toj je cvilba bila. I toj je vijenje bilo – iznakaraše me i mene u stra i ja sam izgubena bila, sve sam utrnela od stra!

I mislili smo da neće živi da ostanemo! No, dade Bog milostivan te se vrata od rov otvoriše, iskočimo iz rov i posle – beganje po sela!

 

Milan Stojanović Kačar je kuću u Ristićevu ulicu kupija od Vasku Vlajčićevu  što je bila udata za Rusa Timčenka.

Tu kuću je industrijalac Milan Vlajčić dao Vaski koja se udala za  Rusa AleksandraTimčenka i zato su je zvali Vaska Ruska, deca gim  Vladimir i Nikolaj Timčenko. Vladimir, žena Radmila, deca  Aleksandra i Olga.  Nikolaj Timčenko,  žena Ružica, ćerka Jelena.

Aleksandar Timčenko je bio glavni knjigovođa za dve Vlajčićeve fabrike – za ovu u Leskovac i za onuj u Beograd. Kad je počeo rat – 1941. godine bila je mobilizacija u Niš i Aleksandra Timčenka su Nemci u Niš zarobili i oterali ga u Nemačku.

– Aleksandar Timčenko je moj teča,jer su moja majka i Timčenkova žena Vaska bile sestre – imale su još dve sestre i sve su  ostale siročiki – otac im je poginuo na Kolubaru gde je vodio borbu Stepa Stepanović. I tako su Vaska, moja majka i njihove dve sestre  ostali siročiki , kaže Todor Banković. A Vlajčići su familija od moje majke koja je od Hadži Cenićevi. Vaska je još ko dete počela da radi i sve do udaju bila je u kuću kod Milana Vlajčića. A moja majka kao najstarija radila je u Vlajčićevu fabriku.

Kada se Vaska udala za Aleksandra Timčenka Rusa Milan Vlajčić je Vaski u miraz dao kuću. Tu kuću je kasnije od Vaske Ruske kupio Milan Stojanović  Kačar.

 

Vlajčićevi  su počeli prvo sa obični kazančiki – prvo su proizvodili – milikerc sveće, domaći sapunčiki. To je radeo  Jovan Vlajčić. On je prvo  u dućanče na Široku čaršiju do pekaru u kazančiki pravio obični domaći sapuni za pranje. A onda je  izgradio fabriku sapuna u Široku čaršiju u centru Leskovca poznatu kao Vlajčićeva sapunara –danas je u toj zgradi Leskovački kulturni centar. Jovan Vlajčić je imao sinove Petra, Milana i Todora. I svi Vlajčićevi,  i otac Jovan i njegovi sinovi radili su u sapunaru kao i ostali radnici – u dve smene.

Milan Vlajčić je bio glavni majstor za kuvanje sapuna, žena  Julka, deca Mihajlo – Mika, žena mu Vera Skopljanka, Hranislav, Sreten i Ilija.  Sreten i Ilija su poginuli u bombardovanju Leskovca 6. septembra 1944. godine – bili su zatrpani u rov iza kuće Milana Vlajčića ( u toj  zgradi je sada Radio Leskovac). Tu su ih posle dugog traženja po ruševinama u gradu, pronašli, otkopali i sahranili. Hranislav, treći sin Milana Vlajčića nije se ženio – „bio je lokalni blagajnik – isplaćivao je plate radnicima”.

Petar Vlajčić  je sa prvom ženom imao sina  Desimira, hemičar – inženjer,  žena  Smilja, učiteljica iz Aleksinca, ćerka Lela. Petar se zatim oženio sa Natalijom.

Todor Vlajčić, žena mu prva Natalija, a i druga žena mu se zvala Natalija. Deca su im Milutin –Lule, oficir, Jovan, inženjer, zatim tri ćerke i treći sin Mita, glavni majstor u fabriku sapuna u Beogradu. Jer, Vlačićevi su izgradili sapunaru i u Beogradu – i to je bilo vreme kada je Leskovac, zahvaljujući svojim vrednim i promućurnim

građanima,   sa jako razvijenom industrijom – bio ekonomski najmoćniji grad u Srbiji – odmah iza Beograda. I to je vreme kada su njegovi industrijalci gradili fabrike i mlinove po Srbiji i u Makedoniji.

Najmlađi Jovanov sin Toša je otišo u Francusku. Tamo je izučio zanat sapunski  i nešto kozmetiku i on je stvorio ovu fabriku u Leskovcu  i izgradio fabriku u Beograd. Kasnije je Toša sa porodicom otišao u Beograd.

Za vreme okupacije Vlajčićeva fabrika sapuna ( petospratna zgrada) pravila je sapun „bacoap“ i to je bio domaći sapun.Ime „bacoap“ dao je Toša pošto je bio u Francusku i odande je doneo i ime za taj sapun.  Pravili smo i –  mimozu sapuni, pa „madonu“  pa „Mona Liza“ sapun, pa „Dafina“ sapun. A proizvodili smo i pastu za zube „Karolina“.

 

Vlajčićevi su trebali  još jednu fabriku da naprave – kupili su  mašine i od 1939. godine i za svo vreme okupacije te nove još neraspakovane i nerasklopljene mašine za novu fabriku su stajale i čekale da se završi rat i da se montiraju u novu za to vreme najsavremenu  fabriku sapuna.  Ali posle rata „oslobodioci“ su ih dali i oterali  – za Hrvatsku li, za Kruševac li, –  ja sam ih, kad sam službeno išao, nalazio  i kod Albusa – sve su to bile Vlajčićeve  nerasklopljene mašine kupljene 1939. godine, a za vreme okupacije sedele su u podrum od fabriku.

Za vreme okupacije  Milan i Petar  –  krili su se u podrum  fabrike. Kad svirne uzbuna – sakrijev se u kotlovi za kuvanje sapuna – kotlovi od  5. 000 kilograma. Kotlovi  su  bili prazni,  izvađeni iz kazani  i oni su ih specijalno uvukli u podrum da se kriju jer ako padnev šrapneli oni su smatrali da će tu da se zaštite od cigle i od šrapneli. Krili su se u jedan kotao – nameste klupe u kotl, i kad je uzbuna sediv na klupe i čekav da prođe uzbuna.

A kude je bija kotl u koj su se krili  – baš tuj je bomba padnula, ali oni tad nisu bili tuj nego su bili doma u kuću u koju je sad Radio Leskovac. Tuj su od bombardovanje poginuli sinovi na Milana Vlajčića – Sreten i Ilija – bili su zatrpani u rov i tako su poginuli a našli su ih mnogo kasnije. Sreten je bio hemičar i on se zanimao za neku Švabicu Šinkovac  – njen otac je bio tehnički direktor u Vlajčićevu fabriku.

Tuj kude je bio  kotl  u podrum fabrike  bio je i bunar za vodu. Jer, Vlajčićevi su imali i hidrofor za sopstvenu vodu za fabriku. Iza zgrade u koju je  sada Dom kulture  bila je zgrada fabrike na četiri sprata. U  bombardovanje je sve srušeno i od četvorospratne fabrike  ostalo je samo prizemlje.