Fabrika sapuna Jovan Vlajčić i sinovi

LESKOVAC

Moj deda Milan Vlajčić je rođen 1884. u Leskovcu kao jedan od troje braće koji su nastavili utabanim stazama njihovog oca Jovana Vlajčića, osnivača fabrike sapuna. Zato su se obe fabrike zvale FABRIKA SAPUNA JOVAN VLAJČIĆ I SINOVI.

Fabrika u Leskovcu je sazidana 1926. godine. Naši dedovi su imali toliko vizionarskog duha da su posao dali iskusnom arhitekti koji je pogodio ondašnji trend arhitektonske misli u Evropi i podario nam velelepno zdanje koje jos uvek zvoni svojom svežinom kao najlepše zdanje na Bulevaru Oslobođenja.

Moj deda Milan se avaj, upokojio 1943. tiho, baš kakav je čovek i bio, u snu. Nije ni sanjao koje turbulentne događaje će njegova dobra supruga Julijana preživeti. Tokom Savezničkog bombradovanja 6. septembra 1944. izgubila je dva sina, dva sokola, baš pred upis na fakultete. Našli su ih zagrljene u rovu usred svoga dvorista. Majka Julijana je nežnog srca bila i od tuge mnogu suzu je pustila. Ali to nije bio kraj.

Došlo je oslobođenje, a sa njim strahote komunističkog terora. 1947. godine su joj oduzeli kuću na Masarikovom Trgu, natovarili sve njene stvari na vojnički kamion i isterali je iz rodnog Leskovca. Prebacili su je sa sinom u Beograd, kod nas koji smo ziveli u trosobnom stanu. Njena preostala dva sina Mihajlo i Hranislav su odlukom Suda proglašeni za suvlasnike dveju fabrika, i kao takvi su osuđeni na gubitak nacionalne časti. Trebalo je i da izdržavaju zatvorske kazne.

Moj otac Mihajlo je 1947. trebalo da bude uhapšen i odleži u zatvoru kaznu zbog toga što je bio  vlasnik fabrike sapuna u Beogradu. Na sudu se čitao predlog optužbe I moj otac je skoro bio i osuđen, kada je proradila savest jednog radnika koji je ustao i rekao: “Čekajte ljudi. Zasto ne kažete kako je drug Mihajlo spasio sigurne smrti drugaricu Todorović, sakrivši je od progona Gestapoa.”

Sudija je zaustavio process i zatražio da se taj slučaj ispita. Na sledećem ročištu pojavio se Mijalko Todorovic, njen muž, u oficirskoj uniformi i dao izjavu da je drug Mihajlo Vlajčić zaista spasio život njegovoj supruzi koja se krila u Fabrici. Tako je moj otac bio spašen sigurne smrti. On je od silnog stresa i samopregornog rada podlegao teškoj bolesti tuberkulozi, koja je tada uzimala danak, jer leka nije bilo.

Stanje u mojoj porodici je bilo više no dramatično. Moja mati, pošto je bila supruga industrijalca, što je tada bila ružna reč, je pokušala da se uključi u društveni život i da pomaže u Crvenom Krstu, kada joj je lokalni komesar UDBE u našoj ulici, drug Kurepa, zabranio svaki plaćeni i neplaćeni posao. Mi smo spali na bednu platu moga oca i da je on otišao u zatvor, mi bismo kao porodica svi otišli pod led.

Sada je bila glavna stvar spasiti život mom ocu.

Mihajlo je bio primljen u Antituberkulozni Dispanzer kod Cvetkove pijace (sada BATUT). Naš stan je bio detaljno defumiziran, tatina soba oblepljena lepljivom trakom, a mi sabijeni u dve preostale sobe. Majci je dr Shimic bez ustezanja rekao da njen muž ima dve otvorene kaverne i, ako za mesec dana ne nabavi 90 mg streptomicina, da mu neće biti spasa. Razjurila se jadna mati po rodbini i nađose dva izvora: u Londonu od devera Tase Vlajčića, i iz Kanade, od njenog poznanika iz detinjstva. Samo proviđenje nas je snašlo da su pošiljke od 45mg iz Toronta i Londona stigle u zadnji čas. Dr Shimic je sa zadovoljstvom izjavio majci da će Mihajlo biti spašen.

Sećam se kako smo nas tri deteta kao siročići stajali pokraj tramvajske pruge u Bulevaru Revolucije, gledali našeg oca koji se pojavio na prozoru Dispanzera sa zaokrugljenim licem, sto je bio znak ozdravljenja. Mogu da kažem da nas je Bog pogledao i spasio prave  kataklizme.

Posle očevog oporavka na Fruskoj gori, lokalni oci su mu nasli zaposlenje kao računopolagača u bravarskoj radionici “Obilić” tu negde kod Mostara. Tako lepo smišljeno od lokalnih komunjara da naš otac na povratku kući prođe svaki dan pešice pored bivše svoje fabrike, da mu to zgrči utrobu, što bi trebalo da bude terapija, kazna ili pokajanje za zgrtanje bogatstva svih onih godina do oslobođenja. To je bilo delo srpskih komunista koji su sprovodili Brozove direktive terora protiv Srba do zadnjeg slova. Takvog terora nigde u drugim republikama nije bilo – samo u Srbiji.

Živeli smo veoma skromnim životom, srećni i zahvalni Bogu da je otac preživeo tešku bolest. Rasli smo kao deca tako, a sa tim i nasi sve veći zahtevi. Moja majka je još bila nezaposlena, živelo se od jedne mizerne plate knjigovođe. Moj stric Dimitrije Vlajčić se setio da je nas leskovački zet bio direktor Zavoda za socijalno osiguranje i zakazao sastanak. Žika Petrović, čuvsi vapaj Dimitrija, ga je odbio jer “pobogu šta da radim sa diplomiranim istoričarem umetnosti? Meni trebaju pravnici, razumeš?”

-Razumem ja tebe,- rece čika Mita, – ali učini rodu glas, shvati u kakvoj su oni situaciji. Deca su jedan drugom do ušiju, nemoguće je živeti sa jednom platom.-

Moju majku je Žika Petrović primio teška srca, ali se moja majka unela u te specifične pravne termine tako dobro, da je direktor Žika uskoro njena rešenja za penzije pokazivao sa ushićenjem mnogim diplomiranim pravnicima kao uzor kako se prave dobra rešenja penzija.

Eto, dragi moji, ovo je istinita prica samo o jednoj grani porodice Vlajčić, grani Milana Vlajčića koja je trebalo zamalo da usahne.

Mihajlo i Vera su odnegovali tri sina – Milana, da postane vrhunski filmski kritičar, mene Dobrivoja, da postanem arhitekt, sada sa radom u Londonu, i Miloša da bude vrsni građevinski inzenjer, konstruktor projektnog biroa “Dragiša Brasovan” pri Trudbeniku.

Kada sam na kraju jednog video-priloga RTS, koji je prikazivao kako su ondašnje vlasti tretirale leskovačke domaćine i industrijalce, ja dao komentar, da su ih sve osudili oduzimanjem nacionalne časti, a njihove porodice proterali iz Leskovca, moderator u RTS-u nije našao za politički korektno da takav moj komentar odobri i objavi.

Dobrivoje Vlajčić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*