LESKOVAC
(Nova Naša reč)
Radnja ovog zavičajno-psihološkog romana događa se u Zabrđu, selu vinogradara, selu „mionog kolorita“, u drugoj polovini dvadesetog veka. Fabula jedinstena po toku radnje, podeljena je u osamnaest celina, ciklusa, izabranih dana.
Porodicu Petrović, oca Stanoja, majku Milicu (sin Jovan je otišao na front), u nevreme, kada je grom udario „svom silinom prepolovio hrastovo drvo iznad škole“, u svanuće, budi udaranje „po prljavim oknima kuće“. Milica, unezverena kao zver, budi se i zapomaže. Stanoje, tek preboleo, uzima pušku, sanjivo se zakašlja i pita tog „nepoznatog stvora“ da kaže šta želi. I Milica drhteći pita: „Ko si i šta te natera da dođeš u ovo nedoba?“
To je Petar iz Crne Bare.
Pošto ga je Milica prepozala, uvodi ga u kuću, postavlja sto sa sirom, rakijom i pogačom. Pale lampu.
Stanoje i Milica strahuju da Petar donosi loše vesti sa fronta na kome je i njihov sin Jovan. Te noći sve je bilo u znaku ljudskog nestajanja. Nad zabrđem nepogoda. Zabrđanska reka narasla je sa rupskih brda i izlila se iz korita.
Prozbori Petar zubatim glasom: „Neću bogme sesti dok ti ne istovarim svoju muku, makar ovako preko reda!“
I tu, prvog „izabranog dana“, Gogoljevskim zapletom pre ekspozicije, autor, pisac Danilo Kocić, završava svoj govor u trećem licu.
Radoznali čitalac će dugo, veoma dugo, čekati odgovor Petra. Pisac preuzima „dramski monolog“ u prvom licu. Obraća se prijatelju, ali sagovornik nikada neće progovoriti. Pisac, svetionik zdravog razuma, traži svoj identitet i u zavičaju i u Beogradu, kao student.
Zašto se u izabranim danima obraća jedino prijatelju? Prirodnom harizmom piščevo prijatestvo stoluje na počasnom mestu. Sa tog mesta se pokreće lanac događaja. Da li treba uporediti novinara i romansijera? Gde pisana reč ima žestoku moć?
Učitelj Dušan Tošić želi da se deca opismene i da ne budu samo vinogradari. Roditelji se baš toga plaše. Učitelj će ovde ostati do penzije, šetaće pored obala seoske reke i biće poštovan.Učitelj je Jovana poslao u Beograd da završi „velike škole“. Stanoje je čudom ostao živ. Oporavio se. Prva mu je želja bila da poseti vinograd.
Odlazak Jovana iz sela je psihološki obrađen. Jovan je „lomio sebe u sebi i iznad sebe“. „Kradomice se primakao reci, seo na staro mesto i samo blagim klimanjem glavom stavio do znanja da je tu“. Odlazak na školovanje nije izdajstvo. Ipak, „u vazduhu je lebdelo neko prokletstvo“, jer nije bio siguran da li je greh napuštanje zavičaja. Nije nikada bio siguran da li će u Beogradu pronaći skrivene tajne!
U četvrtom razredu osnovne škole, gradnju nove i rušenje stare kuće doživeo je kao da je „nestankom te građevine polako odlazilo i moje detinjstvo.“
Iako je odrastao, sebe je video kao lutalicu, asketu, koji nije pronašao ni svoj mir, ni svoj san. A kad je sebe video kao pesnika, poezija mu dođe kao crkva. „Život je pesma pretočena u metaforu“. „Daleko sam od sveta, prijatelju, i od sebe.“ Neke dane pamti, a neki su nestali kao mehur od sapunice.
Veoma je poučna priča o kapetanu Nardeliju i Kati, u Dubrovniku. U toj psihozi kaže: „Brđanski sin pamti daleke reči, jer su one za svako vreme i svakojake događaje.“ On shvata da je nada najveća zabluda! Pisac je cenjen ako stekne tri elementa: mrtav, star i stranac!
Studira na Filološkom fakultetu u Beogradu. Snežana iz Aleksinca, studentkinja, je jedini ženski lik, osim majke Milice, koji malo bolje upoznajemo. Razmišlja šta je sreća?! Razgovor sa udbaševim sinom ima simbolike.
Vraća se stalno u zavičaj. Starom, ali dovoljno vitalnom, razboritom učitelju postavljao je pitanja o ratu. Rat nema veze sa heroizmom! Rat je ubijanje! Leto, jesen, kafana, zima, sve je lepo u zavičaju. Razmišlja o svetu i zavičaju. „Ceo život se može shvatiti kao jedan veliki apsurd.“ Komšija ne želi da prebaci komšiju, bolesnog oca, do grada. Odgovor seljaka je: „Ko će volove da tera?“ Dok je bio u Beogradu izgubio je pamćenje, zaboravio je prošlost, svoj zavičaj. I Mihajlo, školarac iz njegovog sela, ima svoje mišljenje o seljacima. „Čitavog života pričali smo ćuteći i mislili da smo se razumeli.“ (citat iz očevog rukopisa).
Osamnaestog izabranog dana u Zabrđu pada sneg. Nevreme. Braća, Predrag i Nenad, razgovaraju, piju dobro domaće vino i prelistavaju očev rukopis.
Ovim remek delom, pisac Danilo Kocić je literarno ovekovečio Zabrđe, rodno Dadince, za sva vremena.
Zavičaj je nemir koji hrani osećanja! Zavičaj je deo identiteta samog pisca! Zavičaj je prostor na kome su tragovi nezaborava! Pisac otkriva nepoznate lepote svoga zavičaja! I dok opisuje rečima svoj zavičaj, pisac taj isti prostor vidi kao estetsku sliku!
Šta je kvalitet romana Izabrani dani? Ljubav prema zavičaju bez mistifikacije! Fabula romana nas vraća u doba mladost i radosti, u roditeljski dom. Sadržaj romana zaslužuje da se ekranizuje!
Danilo Kocić, novinar širokih vidika, pisac reči koje govore, po obrazovanju profesor književnosti, diplomirani pravnik, autor brojnih književnih dela (osam knjiga), ogledao se i u lirici i epici, istoričar književnosti, kritičar, glosolog, plemić poetike koja blista linvističkim sjajem u hramu epike, esteta po oku koje otkriva skrivene lepote.
Stilizovani iskazi, pripovedanja, čak i epska mirnoća, upečatljivo svedoče da je pisac Danilo Kocić literarno oblikovao reljef svoga zavičaja.
Stanko Đorđević, profesor, književni kritičar
O autoru romana
Danilo Kocić rođen je 4. septembra 1949. godine u selu Dadincu (Vlasotince). Profesor književnosti i diplomirani pravnik. Kao stipendista Kosova i Metohije bio je profesor srpskog jezika i Ustava SFRJ u Gimnaziji „Braća Ribar“ (Istok) i Gimnaziji ,,Stevan Jakovljević’’ (Vlasotince). Od 1976. do 1978. godine radio je kao novinar i urednik u prištinskm listu „Jedinstvo“, a od 1978. do 2007. godine bio je novinar – dopisnik ,,Politike’’ iz Leskovca. Osnivač je i glavni i odgovorni urednik elektronskih novina Medija centar Leskovac, jedan od osnivača Udruženja pisaca Leskovca i dugogodišnji saradnik lista „Pomak“.Objavio je zbirke pesama ,,Čudna lađa’’, ,,Dnevnik na raspustu’’, ,,Govor kamena’’i „Pesma ženi“. Autor je romana ,,Izabrani život’’, ,,Izabrana tišina’’ i ,,Izabrani dani’’. Ove godine objavio je dvotomnu studiju (na više od 1.300 strana) „Leskovački pisci – tragovi i traganja“ i „Panoramu leskovčakog pesništva 1944 – 2014“.
O autoru prikaza
Stanko Đorđević je rođen 27. septembra 1925. godine u Donjem Bunibrodu nedaleko od Leskovca. Školovanje: Učiteljska škola, viša pedagoška, filozofski fakultet (grupa za srpskohrvatski jezik i književnost). Jednogodišnja specijalizacija. Zvanje: profesor. Objavljene knjige: Zvezde prohodalih ptica, Litera, Niš, 1979. godine, Književne kritike i studije, Litera, Niš, 1979. godine i Zora u nedrima srca, KK Glubočica, Leskovac, 1982. godine.
Objavljivao u zajedničkim zbirkama: U duhu, dahu i razmahu, Novi Beograd, 1979, Susreti drugarstva, Gornji Milanovac, 1980, Žubori sa Moravice, Loznica (među sto najboljih ljubavnih pesama na konkursu), 1996, Osnovac – Leskovac, Kombinat – Leskovac, Naše stvaranje – Leskovac, Glubočica između obala 86, 88, 2000, 2001. i 2002. godine, Narodne novine – Niš, Topličke novine – Prokuplje, Naša reč – Leskovac. Objavio više od pedeset književnih recenzija o knjigama raznih autora iz Leskovca, Beograda i Novog Sada. Đorđević je napisao dramske tekstove: Dan bez pokajanja (monodrama), Kćeri gorskih vila, Začarani maglom, Rasršće pred vodenicom i Sin kneževog vrača, Na raskršću, Bliznakinje, Ljubavno pismo i Milkin rođendan, Rodbina i prijatelji, Estradni gočobija Toza Milevski i Miče, šef MZ Zora. Objavio knjigu sa Hranislavom Rakićem i Aleksandrom Sokolovićem Leskovac i okolina, Beograd, 1961. godine.
Književne recenzije i prikaze o delu Stanka Đorđevića pisali mr Slobodan A. Mladenović, Borislav Zdravković, Miša Cvetanović, Sveta Đorđević, Borkica Milovanović, Vili Hubač, Milan Joković, Stojan Stojiljković, Danilo Kocić. i drugi. Uređivao časopis Ekonomske škole Koraci mladih. Član KK Glubočica iz Leskovca, član KK Derven iz Grdelice, od osnivanja, 2000. godine, član KK Iris Poete Society – SAD 1002, Magnolia West Virginia. Pohvaljivan za književni rad. Objavljivao na engleskom jeziku.
Leave a Reply