Čovek bez imena

LESKOVAC

Susret sa smrću bila je iznenadna i bolna. Neko od drugara kaza: „Čovek bez imena je mrtav!“ Zagledali smo se kao da smo videli neko čudo i potrčasmo ka reci, kao da nas je neko gonio. „Čovek bez imena“, koji je imao beleg na licu, kao da je ranjen nožem, ležao je kraj obale reke, stotinak metara od njegovog kućerka! Niko nije ništa govorio; stariji su odmahivali rukama kao da su hteli da nam kažu kako ovo nije mesto za nas, dečake! Poslušasmo ih, napustismo ovaj tužni krajolik i preplašeni, zbog nadošle slike, odosmo svojim kućama.
Sutradan je „Čovek bez imena“ sahranjen nedaleko od njegovog doma. Seljaci su prenosili glas izgovoren svešteniku: „Kad umrem, a to će uskoro biti, sahranite me kraj moje kuće!“ Poslednja želja mu je bila ispunjena. Celo selo je bilo na sahrani „Čoveka bez imena.“ Sem nas, dečaka, jer su nam roditelji zabranili da napuštamo naše domove.
Posle njegove smrti ostao je jedino njegov – pas! To je bilo sve što je „Čovek bez imena“ imao kraj trošne kuće! O psu se starao seoski sveštenik. Viđali smo ga u blizini seoske crkve! Kada je uginuo, niko u selu nije znao ni reči da izusti! Po kazivanju starijih, to se dogodilo tačno kada se navršila godina od smrti bezimenog čoveka. Pričali su seljaci da je pas došao do mesta gde je sahranjen „Čovek bez imena“ i da je tu prestalo da kuca njegovo srce!
O „Čoveku bez imena“ seljaci su često pričali neverovatne detalje. Jedni su govorili kako je došao iz susednog sela posle rata, drugi su kazivali da ga je kao dete dovela neka sirotica. Ostavila ga je u trošnom kućerku kraj reke, a zatim napustila selo. Treći su besedili da je „Čovek bez imena“, u stvari, sin nekog bogataša koga je otac kaznio, jer nije hteo da izvršava njegova naređenja. Nijedna od ovih priča nikada nije dopričana! Sve je bilo obavijeno – tajnom!
O poreklu „Čoveka bez imena“, u stvari, nikada niko nijednu sitnicu nije doznao. Nije se ni družio sa ljudima, a jedino društvo mu je bio pas. Šetao je sa njim kraj reke, nedaleko od kućerka koji je svakoga trenutka mogao da se sruši. Zimi ga niko nikada nije video! Seljaci su besedili da se samo po dimu, koji se naslućivao iz odžaka trošne kuće, moglo da zaključi da je „Čovek bez imena“ živ!

  • Niko nikada nije doznao njegovo pravo ime! Neki su pokušavali da ga nagovore da ponešto kaže o svome životu, ali nije izgovarao nijednu reč! Bio je okružen samoćom i nekim samo njemu znanim tajnama! – jednom mi je kazao moj deda Stanoje.
    Kada sam svog dedu drugi put pitao da makar delimično odgonetne život „Čoveka bez imena“, pomilovao me je po glavi i tiho rekao: „To je, sinko, božija tajna. Samo on zna istinu o njemu!“
    Ta dubokom tišinom obavijena tajna nekako mi se urezala u sećanje i kada sam se uveliko približavao godinama koje su označavale moje napuštanje doba dečaštvo, rešio sam da saznam životopis „Čoveka bez imena“. Počeo sam da obilazim okolna sela i gradove. Govorio sam starijim ljudima, za koje sam verovao da mi mogu pomoći, o tajni koja je okruživala „Čoveka bez imena.“ Neki su mi kazivali, kao i moj deda Stanoje, da se ne interesujem za njegovu sudbinu, jer tajnu njegovog života zna samo – Bog! Drugi su, pak, besedili da na ovom svetu ima toliko nepoznanica da bi nam bilo potrebno nekoliko života da ih sve razotkrijemo! Bilo je i onih koji su se samo smejali kao da ih je zarobio nekakav đavo! To me nije obeshrabrilo, jer sam u dubini duše bio uveren da ću saznati istinu o „Čoveku bez imena“.
  • Ti si taj mladić koji se interesuje za život bezimenog čoveka, kaza mi vodeničar iz planinskog sela udaljenog dvadesetak kilometara od trošnog kućerka „Čoveka bez imena“. Bio sam zbunjen. Ne rekoh nijednu reč, a vodeničar nastavi:
  • Gore, u planini, pokaza rukom vodeničar, skrivene su mnoge tajne, pa možda ćeš tamo naći odgovor koji tražiš!
    Poslušah vodeničara i istoga dana krenuh u daleki planinski okvir pun nepoznanica. I sam ne znam koliko sam dugo putova kozjim stazama. Odjednom, na samom vrhu te surove planine opazih čoveka obraslog u dugu, neurednu kosu i bradu. Iznenadio se dolaskom nepoznatog ljudskog stvora i umalo da se skloni moga pogleda, ali ga sustigoh, nežno uhvatih za ruku i upitah:
  • Prijatelju, ne plašite se! Došao sam, ako možete, da mi odgonetnete tajnu „Čoveka bez imena.“
    Opisah kako izgleda, pomenuh da je iznenada umro kraj reke, nedaleko od svog kućerka, i da sam ga kao dečak upamtio po belegu na licu, kao da je ranjen nožem! Kazah i nekoliko reči o njegovom psu.
  • Rekoste, obeležen nožem po licu!? – odjednom pršaputa glas neznanca sa planine.
    Odmah ne odgovorih, kao da ga nisam čuo, a onda dodadoh:
  • Da, da, jasno se videlo da je obeležen nožem!
  • Čovek bez imena, kako ga zovete, je moj brat!!! – kaza glasom koji je odavao tugu.
    Bio sam zbunjen, starina zatim ispriča porodičnu dramu:
  • Kada je počeo rat, otac je otiša na front, a majka nas je sklonila u ovu planinu, jer se bojala da se desi najgore! Jednoga dana brat je rešio da siđe u selo i više se nikada nismo videli! Danima sam plakao, a sada sam previše star da bih o nečemu mislio!
    Zagrlio sam nepoznatog, odjednom tako dragog starinu u planini, koji dopriča potresne reči:
  • Majka nas je negovala u nedoba u ovoj zabiti, ali su jednoga dana naišli neki neznanci naoružani puškama, bombama i noževima i odveli je. Jedan od pridošlica surovim, prozuklim glasom reče da i nas, decu, povedu. „Ne, kaza drugi! Samo ćemo ih obeležiti!“ Nenadano, osetio sam sečivo oštrog noža po licu. U magnovanju, video sam i mog ranjenog brata. Smrt je najavljivala skorašnji dolazak. Pali smo na zemlju. Kada smo se probudili, naše majke više nije bilo!
    Potresen sudbinom starine sa planine, ćutao sam, a onda smogoh snage da ga upitam:
  • Kako je Vaše ime, kako se zvao Vaš brat!
    Dopreo je kratak, potresan odgovor:
  • Nepoznati prijatelju, to je i za mene tajna, jer sam i ja „Čovek bez imena.“
    Zagrlismo se zaodenuti ćutanjem!

Danilo Kocić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*