Ana Joković, potpredsednik Košarkaškog saveza Srbije : ĐERMA JE CENTAR ŽENSKE KOŠARKE OVOG REGIONA

LESKOVAC

Ženska košarkaška reprezentacija Srbije uspela je poslednjih godina da se domogne medalja na Evropskom prvenstvu (zlato), ali i Olimpijskim igrama (bronza). Da li se ta sjajna generacija košarkašica slučajno „dogodila“ ili je to ipak plod rada Košarkaškog saveza Srbije, za Novu našu reč pojašnjava nekadašnja reprezentativka, a danas potpredsednica Košarkaškog saveza Srbije Ana Joković.
-Ženska košarka je, pre 2011. godine, možda, imala i bolje generacije, bolje igrače, ali nije imala podršku saveza. Bilo je i izvanrednih trenera, ali nije bilo ni sreće. Što se tiče mlađih kategorija, mi smo osvajali medalje, zahvaljujući i Zoranu Kovačiću koji je vodio mlađe reprezentativne selekcije. Ja nisam očekivala da će tako brzo doći plod rada, pre svega sa stručne organizaciono-operativne strane saveza, gde je savez prvi put pre 5-6 godina ušao u strategiju i projekciju da muška i ženska košarka imaju iste uslove. Tako da su se sve kockice složile i mi smo već 2015. postali prvaci Evrope, 2016. smo osvojili bronzu na Olimpijadi. Tvrdim da bi i prošle godine na Evropskom prvenstvu ostvarile bolji plasman, ali su najbolje dve igračice, Sonja Petrović i Ana Dabović, bile povređene. Plus je i sam sistem takmičenja bio izmenjen, u pet dana smo odigrali četiri utakmice… Ali su zato juniorke osvojile srebrnu medalju, i očekujem da par igračica iz tog tima vrlo brzo bude u seniorskoj ekipi. Mi smo obišli celu Srbiju, imamo sistem sa četiri koordinatora u svakom regionu u Srbiji, gde se održavaju svake nedelje u različitom regionu kontrolni treninzi, posle toga idu savezni treninzi… Mi sad imamo razvijene sve kategorije, počev od U14, preko U16, U18, U20, pa sve do seniorskog nivoa. Zasluge za uspeh u velikoj meri svakako idu i novoj-staroj selektorki Marini Maljković, koja je stručni deo odradila na sjajan način. Savez stoji iza ženske košarke, imamo kvalitet, i ja u naredne dve godine očekujem najpre medalju sa prvenstva Evrope sledeće godine, ali i da se plasiramo na Olimpijadu u Tokiju 2020. To bi bio nezapamćen uspeh, jer bi se naša ženska košarka po prvi put u istoriji plasirala na dve Olimpijade za redom! Uostalom, to ni muškoj košarci odavno nije pošlo za rukom. Samo želimo da ostanemo zdravi, jer to jedino ne zavisi od nas.
NNR: Sledeće godine Srbija je domaćin Evropskog prvenstva u košarci za seniorke. Poznajući nas, mi ćemo našim igračicama nametnuti pritisak da sve sem medalje je neuspeh. Kako one reaguju na to?
A. Joković: Sigurno će imati pritisak, ali ja mislim da su one u ovih 5-6 godina potpuno sazrele. Bila sam na fajnal foru u Šafronu ove godine, po prvi put smo imale pet igračica koje tu igrale, četiri su igrale finale. Ubeđena sam da će Marina Maljković to da skocka, ali tu su Španija, Francuska, Rusija, zatim i Slovenija ima dobar tim… Ali, vi morate da naučite da se nosite sa pritiskom. Ja mislim da su one sazrele i da im to neće predstavljati problem.
NNR: Na žalost, klupska ženska košarka ne prati nivo reprezentacije, nema ni rezultata ni publike na utakmicama…
A. Joković: Publike ima više na mlađim kategorijama, nego na seniorskoj košarci, što jeste malo interesantno. Na žalost, svodimo se na pare, ekonomska situacija je takva kakva je, ide na bolje, ali moramo da budemo i malo strpljivi. Tu savez nije merodavan. Prva ženska liga Srbije je na amaterskom nivou. Kad bi smo uveli, što bi i trebalo u narednih nekoliko godina, profesionalni nivo, pola klubova bi se ugasilo, jer ne bi mogli to da isprate.
NNR: Razgovaramo u Leskovcu, tokom Minibasketijade. Kako vam izgleda ženska košarka u ovom regionu Srbije?
A. Joković: Ženska košarka na jugu Srbije je na mnogo višem nivou nego što je bila. I na ovoj Minibasketijadi imamo takmičenje gde igraju samo devojčice, nisu to kombinovani timovi sa dečacima. Ja se nadam da će u naredne dve godine Đerma (Vladan Stojiljković, direktor Aktavis akademije, prim. I.S.) kao centar ženske košarke ovog regiona animirati i ostale gradove i da će se to podići na još veći nivo. Ne postoji grad u Srbiji gde sam bila da lokalne samouprave nisu pomogle i dale novac za funkcionisanje. Moj posao jeste da dođem i da razgovaram sa tim samoupravama i pokušam da im objasnim da taj novac povećaju, ali moraju i klubovi da shvate da ne može da se živi samo od članarina. Moraju i klubovi da budu ažurniji, da jure sponzore, kako bi deci omogućili što bolje uslove za treniranje, ali i za takmičenje, jer samo treniranje bez takmičenja vodi tome da će deca izgubiti interesovanje za taj sport i otići negde drugde.