LESKOVAC
Posle tri dana odmora u Londonu, odleteli su u Kanadu kod FERGUSON-a. Tu su već bili na terenu ambasadora Srđana Price. Direktori M. FERGUSON-a su, neočekivano brzo i lako, prihvatili da iz licence za traktor isključe razgovore o dizel motoru kompanije STANDARD OIL ENGINES COMPANY, koji je tada M. FERGUSON ugrađivao u svoje traktore, primetivši da im je motor PERKINS, ali šestocilindrični, poznat, jer je korišćen u čamcima za iskrcavanje juna 1944. u Normandiji. Posle dugih i teških razgovora, koji su trajali dve nedelje, i nekoliko konsultacija sa drugom Rankovićem, parafiran je Ugovor o kupovini licence za proizvodnju traktora MASSEY FERGUSON-a bez trocilindričnog motora, koji će biti obezbeđen kupovinom licence za njegovu proizvodnju od PERKINS-a.
Profesori su se vratili u Beograd, i pored strepnje druga Krcuna da će, eventualno, zatražiti azil u Engleskoj ili Kanadi, te su se i tu pokazali kao patriote, a ne samo kod razgovora oko uslova licenci.
Tri godine nakon potpisivanja Ugovora između Industrije motora Rakovica i PERKINS-a, jula 1954. godine, ćerka Fergusona je ugradila u svoj povrtarski traktor motor PERKINS-a. Četiri godine zatim, FERGUSON je ugrađivao samo motor PERKINS u svoje traktore, a dvadeset godina kasnije, FERGUSON je kupio PERKINS-a. Ovaj put su naznačili i počeli naši cenjeni profesori, ali je to neka druga priča.
Rukovodstvo IMR-a nije moglo da prihvati činjenicu da Industrija motora ostane bez traktora i kamiona, te donosi odluku da, po licenci PERKINS, prvo osvoji proizvodnju četvorocilindričnog dizel motora, koji će biti ugrađen u novi IMR-ov traktor oznake „ZADRUGAR“ – DIZEL, a da osvajanje proizvodnje trocilindričnog dizel motora, koji će se ugrađivati u IMT-ov traktor po licenci MF-a, odlaže do početka proizvodnje traktora „ZADRUGAR“-DIZEL. Istovremeno, rukovodstvo IMR-a donosi odluku da IMR konstruiše kamion od dve tone nosivosti, izradi pet prototipova i uđe u proizvodnju istog. Jednom rečju, IMR ne sme da ostane samo na proizvodnji motora. Direktor Đorđević na jednom sastanku u Beogradu kaže: „Motor je sličan devojci, jer mu kupci nalaze mane, i pored našeg truda da proizvedemo kvalitetan dizel motor. A naš novi traktor „ZADRUGAR“-DIZEL je kao momak, koji može da ima neku manu i koji može da na venčanje dođe i neobrijan i pijan. I zato nemojte da tražite da ukinemo proizvodnju traktora, jer naš traktor nije u istoj kategoriji sa IMT-ovim traktorom. I da znate, spremamo još jednog đuvegiju, odnosno jedan novi kamion, koji ne liči na otetog nam PIONIR- a.“ Bez obzira na kritike i Partije i rukovodstva grada Beograda i rukovodstva Republike Srbije, Industrija motora Rakovica je obezbedila tehnološku celinu i oslonila se na tržišnu orijentaciju ka finalnim proizvodima, a ne samo na motore koji čekaju da budu ugrađeni od kupaca, što će se pokazati od trajne koristi u budućnosti.
Konstruktori traktora „RAKOVICA“-DIZEL bili su inženjeri Steva Jovanović, Gojko Grdinić, Slobodan Vojinović, Đorđe Trajković i Milan Stokić. Konstruktori bezimenog kamiona od 2,0 tone nosivosti bili su Slobodan Vojinović i Đorđe Trajković.
Ništa manje zaslužna bila je i plejada sjajnih inženjera: Aleksandar Šolaja, Stevan Buranj, Aleksandar Dogramadži, Momčilo Puletić, Predrag Stošić, Nada Lazarević, Gavra Jovanović, Ljuba Lazarević, Planojević, Vasić, Rade Ilić, Sveta Milošević, Pisarević, Branko Miler… Molim da mi oproste oni koje sam zaboravio da pomenem.
Traktor „ZADRUGAR“ – DIZEL je bio veoma tražen i dobar traktor, ali ipak sa nekim nedostacima zbog kojih nije mogao biti preporučen za izvoz u druge zemnje. I te 1960. godine, drug Tito je, ploveći na putu mira i koegzistencije brodom GALEB, posetio Egipat i obećao pretsedniku Egipta Naseru isporuku 1000 komada traktora iduće, 1961. godine. Kako se Titovo obećanje mora ispuniti, drug Aleksandar Ranković, obavešten od rukovodstva IMR-a da traktor „ZADRUGAR“ – DIZEL nije pogodan za primenu u egipatskim uslovima obrade zemljišta, svoje pismo direktoru IMR-a završava rečima: „…ako vaše analize pokažu da je neophodno koristiti zapadno znanje, imate punu slobodu, uključujući i kupovinu licence za savremeni traktor.“
Rukovodstvo IMR-a donosi odluku da se hitno kupi licenca za proizvodnju novog traktora, uz uslov da se u taj traktor već ugrađuje četvorocilindrični dizel motor proizvodnje PERKINS-a, ili po licenci PERKINS-a. Jedini traktor koji je zadovoljio traženi uslov, bio je italijanski traktor LANDINI iz grada Ređo Emilija. Istovremeno, egipatska strana obaveštava naše vlasti da će montažu traktora vršiti firma EL NASR NASCO, iz Heluana kod Kaira, te se zahteva da se traktor isporučuje u delovima.
Situacija u IMR-u se usložnjava i preti da pređe u paniku, jer sa LANDINI-jem još nisu obavljeni razgovori, a o datumu isporuke traktora u delovima Egiptu počeli su da se interesuju odgovorni drugovi van IMR-a, uključujući i druga Krcuna. Delegacija IMR-a u sastavu Steva Jovanović, Stevan Buranj, Đorđe Trajković i Gojko Grdinić odlaze na razgovor kod LANDINI-ja. Gospodin Landini je razumeo da se Maršalovo obećanje mora ispuniti i želi da inženjeri IMR-a, pored njegove pohvale njihovoj iskrenosti, razumeju da je veoma kratko vreme da IMR, nakon kupovine licence za traktor LANDINI, osvoji delove traktora i iste pošalje Egiptu. I tada, zahvaljujući smislu za praktična rešenja, inženjer Stevan Buranj dolazi do izražaja: „Gospodine Landini, ako odlučite da nam prodate licencu za traktor bez motora, predlažem da sanduke sa delovima šaljete u IMR, a mi ćemo ih prepakovati i poslati u našu luku Rijeku da brodom odu u Egipat.“ Gospodin Landini je usvojio predlog inženjera Buranja. Kroz mesec dana, u Beogradu je potpisan Ugovor za kupovinu licence za proizvodnju traktora firme LANDINI bez motora, veoma sličan onom ugovoru između MASSEY FERGUSON-a i IMT-a.
Tadašnji propisi su nalagali da se izvoz mora vršiti preko registrovanih spoljnotrgovinskih preduzeća. Rukovodstvo IMR-a bira za svog izvoznika već poznati INVEST IMPORT iz Beograda. Direktori IMR-a i INVEST IMPORT-a odlučuju da se u Kairu otvori zajednički Biro tehnike i ekonomije, predlažući da NASCO treba da osvoji neke od delova motora i traktora, što bi IMR-u i INVEST IMPORT-u omogućilo dugoročno prisustvo na egipatskom tržištu. Ovo je prihvaćeno i prvu ekipu, koja je otišla na težak rad u Egipat, nakon isporuke prvih traktora u delovima, činili su inženjer Stevan Buranj, kao šef biroa, inženjer Dobrivoje Azanjac i Ana Spasojević, diplomirana ekonomistkinja. Oni određuju delove koje bi mogao da proizvodi NASCO. Kada je taj spisak predočen doktoru Gazarinu, generalnom direktoru NASCO-a, on je bio oduševljen, jer nije mogao da veruje da stručnjaci IMR-a imaju tako veliko poverenje u sposobnost njegovih ljudi, za razliku od Engleza i Italijana. Na taj način, nastale su čuvene pozitivne (POL) i negativne (NOL) liste. Naime, delovi motora i traktora, koji su se proizvodili u NASCO-u pripadali su negativnoj listi, a delovi motora i traktora, koje je IMR isporučivao NASCO-u pripadali su pozitivnoj listi, – podrazumeva se da zbir negativne i pozitivne liste čini ukupan zbir delova jednog traktora.
Kada sam ja odlazio iz IMR-a, vrednosni procenat negativne liste iznosio je 34%, dok je vrednosni procenat pozitivne liste bio 66%. Da je IMR bio vredniji i dalekovidiji, u smislu da NASCO u potpunosti osvoji proizvodnju traktora, danas bi te odlične traktore, takozvanu plavu RAKOVICU, uvozili iz Egipta za naše kupce. U periodu od 1961. godine do 1991. godine, IMR je isporučio NASCO-u i gospodinu Kotranu, privatnom uvozniku, ukupno 29561 traktor.
Ugovor sa LANDINI-jem je bio povoljan po IMR, i to ne samo po ukupnoj ceni, nego i po unapred obezbeđenoj slobodi IMR-a da može da vrši izmene i modifikacije traktora bez saglasnosti LANDINI-ja. Jedini uslov je bio da se LANDINI obavesti. Ovo je sjajno ikoristio inženjer Gojko Grdinić i konstruisao novi rasporednik hidrauličnog podizača, koga je LANDINI otkupio i ugrađivao u svoje traktore. Gospodin Gojko Grdinić je napustio IMR nezadovoljan, a razlozi njegovog nezadovoljstva se nikada nisu saznali. I baš tada, kada sam se 25. marta 1962. godine zaposlio u IMR-u, nisu znali gde da me upute, pa su me, privremeno, smestili u kancelariju inženjera Grdinića, koju je delio sa tehničarem Žikom Trifunovićem. Posle kratkog propitivanja šta sam završio i odakle sam, Grdinić je brzo napustio kancelariju. Dugo ga nije bilo, a kada je došlo vreme ručku, Trifunović mi je rekao: „Čudi me da vam nisu dali bon za menzu. Dok sam na ručku, molim vas da ne napuštate kancelariju jer se inženjer Grdinić ljuti ako mu torba ostane bez nadzora.“ Već sam na stolu video jednu poveću kožnu torbu. Mnogo godina kasnije, u pauzi jednog Simpozijuma sam čuo: „Ma šta ovaj priča. Znam da mu je čuvao torbu, a sada se pravi važan!“ Setio sam se da sam čuvao torbu inženjera Grdinića, ali sam ćutao.
(Nastaviće se)
Strahinja T. Kostić
Leave a Reply