Zima bez vrabaca: Sećanja jednog murdžomalca (22)

LESKOVAC


Tih petnaest godina, od 1968 do 1983, koje sam proveo u proizvodnji traktora, pamtiću po usponima i padovima sa jargočevinskom lekovitošću. Bojan i ja smo imali kancelariju, koju je samo dvoja vrata odvajalo od pogona i buke mašina. Da bi neko došao do nas, mora da prođe kroz odeljenje u kojoj je stolovala gospođa Darija Jovanović. Znala je sve podatke o zaposlenima u pogonu traktora, kasnije OOUR-a Vozilo, uključujući i datume rođenja njihove dece. Više od toga, štitila je mene i Bojana od raznih napada. Kasnije smo se izvežbali, pa smo umeli bolje da se branimo nego što napadamo.
Kada sam došao u pogon traktora, već je bila uklonjena velika platnena traka na kojoj je pisalo: „Čovek je naša najveća vrednost“, a pre mog polaska u vojsku sklonjena je i parola „Izgradićemo novoga čoveka“. Čovek se premestio u realno socijalističko samoupravljanje, ušao u spiskove za nagrađivanje prema radu, ušao u rang liste za stanove, ušao u Radničke savete i Zborove radnih ljudi. Počeo da predlaže, birao i bio biran, počeo da kritikuje i da štrajkuje. Eto ti novih zadataka za Kostića i Perišića, mlade inženjere tek prispele iz Konstrukcionog biroa. A u drugom pogonu, pogonu za proizvodnju motora, opet mladi inženjer Vaso Pindović, koji se suočava sa sličnim, ali težim problemom, jer direktor Azanjac povećava godišnju proizvodnju motora po stopi prvo od 15%, pa sledeće godine 26%, i treće godine 38%. Taman je moj kum Vasa Pindović uhvatio ritam i doveo u sklad zahteve tržišta sa proizvodnim mogućnostima, Azanjac ne miruje, već sprovodi uvođenje nove familije dizel motora u proizvodnju. To je bilo ravno industrijskom zemljotresu u IMR-u, ali je direktor Azanjac znao koga ima u pogonu motora, pa da ne budem lažno skroman, i koga ima u pogonu traktora, koji je proizvodio lančanike i zupčanike za sistem razvoda motora.
Ovaj skok proizvodnje motora doveo je do našeg zahteva da se kupe mašine za čeono struganje, i to od firmi MONFORTS i PITTLER. Kolege iz Biroa za investicije su predlagali kupovinu mašina iz Istočne Nemačke, sa cenama nižim i do 50%. Tada smo, Bojan i ja, postavili princip da se, ubuduće, imaju kupovati samo mašine iz zapadne Evrope i njih smo prozvali „zelenim mašinama“. Ovaj princip je, ubrzo, bio prihvaćen i u IMR- u. Samoinicijativno smo izradili Studiju o održivosti proizvodnje traktora u IMR-u i Glavni projekat investiranja radi dostizanja godišnje proizvodnje od 2500 traktora. Kolegijum direktora se podelio, ali je Azanjac, uz izvesne korekcije stručnih službi, prihvatio Glavni projekat. Ubrzo je Radnički savet IMR-a dao saglasnost za investiciju. Ova namera o investiranju naišla je na javni otpor IMT-a i na potajni otpor banaka. Direktor je našao rešenje u preimenovanju namene investicije, te je iz naslova izbacio „proizvodnja traktora“, a stavio „proizvodnja delova za firmu ZAHNRADFABRIK- PASSAU“, sa kojom smo već imali saradnju, ali ne i proizvodnju zupčanika i osovina. Investicija je uspešno izvedena. Azanjac mi je, prilikom jednog našeg kasnijeg susreta u Diseldorfu, rekao: „Treba da znate da je Radović uvek bio korektan, bez obzira na neka naša povremena neslaganja. Uostalom, Radović je izvanredno iskoristio pruženu šansu i sjajno napravio novi, savremeni IMT. Mene je iznenadilo i razočaralo ponašanje naših banaka. Vrata i pare banaka su potpuno otvorena za firme podignute za vreme socijalizma, dok za nas, IMR, koji je podigao kralj Aleksandar, pa i druge iz vremena kapitalizma, postoje raznorazne prepreke i glupi papiri“. Azanjac je bio u pravu, jer sam se u to lično uverio više puta.
Po završetku ove male, ali značajne investicije, Bojan i ja uvodimo princip da je proizvodnja kao devojka za udaju, u smislu da joj se mora sve obezbediti i prineti. Ovaj princip je nalagao da se pojača odeljenje tehnologije novim inženjerima. Istovremeno, postavljamo za šefa montaže traktora pedantnog i vrednog Stevu Klarića, a za podršku njemu već imamo izvanrednog planera Peru Joksimovića. Imali smo sreću da smo dobili odlične inženjere Andru Tešića, Slobodana Kostovskog, Zorana Šćekića i Anđelka Papića, čiji šef inženjer Rajko Jovanović čini sve da im pomogne u njihovom poslu.Njima se pridružuje i sjajna žena inženjer Sofija Milenković, čija se reč u termičkoj obradi poštuje od prvog dana.
Pored već uvedena dva principa, princip „kupuju se samo zelene mašine“ i princip „Proizvodnja je devojka za udaju“, uvodimo i treći princip, koji se odnosi na raspodelu ličnih dohodaka, a koji glasi: „ Štrajk je za smenu, a pare su za rad“. Naime, slučajno se dogodilo da je trebalo povećati plate, u proseku od deset procenata, odmah posle prestanka jednog dužeg štrajka. Kada smo počeli da razmatramo ko ne zaslužuje povećanje plate, jasno se videlo da su na tom spisku neki od saradnika sa kojima smo ubeđivali štrajkače da prestanu sa štrajkom. Kada se sagledavao spisak onih koji zaslužuju i duplo povećanje plate od predloženog proseka, tu se našla većina štrajkača. Počinjem da strahujem šta će biti na Radničkom savetu i šta će da kaže Partija kada sazna da su neki od zaslužnih drugova ostali bez ikakve povišice. Posle dve burne sednice i teških reči, usvojen je naš predlog bez ijedne izmene. Prošetam se pogonom i vidim da štrajkači ne likuju. Većinom su
to bili majstori iz Ripnja, Resnika, Zuca, Rušnja, Kanarevog brda i Miljakovca. Ljudi domaćini. Čuveni majstor i tehnolog Tomislav Nikolić, zvani Toma Ripanjac, rekao mi je: „ Nemoj mnogo da hvališ vredne i da kudiš lenje. Ti se spremaš za većeg direktora, pa izbegavaj da te neki, ubuduće, potsećaju na sadašnje tvoje pohvale i kritike, jer će ti biti potrebniji ovi koji su sada lenji“.
Godine 1970. na mesto generalnog direktora IMR-a dolazi inženjer Dobrivoje Azanjac. Na sastanku od sto ljudi on proklamuje viziju budućeg razvoja IMR-a. Zbog velikih uspona njegovih krivih, koje se odnose na povećanje proizvodnje i povećanje izvoza, kod slušalaca je prisutna neverica i podsmeh. Jedan od tih bio sam i ja. Međutim, kada je 1978. godine otišao iz IMR-a, sve njegove prognoze i očekivanja, izrečene osam godina ranije, su bile ostvarene. I ne samo zbog toga, već i zbog činjenice da je postavio moćnu proizvodnu i tehnološku bazu za motore i traktore, mnogi, među kojima sam i ja, smatraju Dobrivoja Azanjca najboljim generalnim direktorom IMR-a u njenoj istoriji.
Te, 1970. godine, Azanjac počinje veliku bitku za povećanje izvoza. Inženjer Đorđe Trajković, zamenik generalnog direktora, donosi iz PASSAU – a ugovor o tehničkoj saradnji sa firmom ZAHNRADFABRIK. Ceo posao sa Nemcima podržava drug Dušan Puđa, generalni direktor Udružene metalne industrije – UMI, ali pretsednik opštine Čukarice, drug Tišma, smatra da se izvozom u Nemačku jača kapitalizam na račun našeg socijalizma. Na sastanak kod Tišme odlazimo Puđa, Azanjac i ja. Pre polaska, direktor Azanjac mi je rekao: „Ti i Vasa nosite crvene gaće“, što je , u prevodu, bio sinonim za komunističku pripadnost i borbenost. Drug Tišma je bio „slomljen“.
Azanjac proklamuje, na sastancima u IMR-u i gradu Beogradu, princip da mora da se radi sa boljim i jačim od sebe kako bi se sagledala realna pozicija svojih mogućnosti i svog znanja. Tako se stvaraju uslovi za uzlet ka samom vrhu.
Žiko, voleo sam da igram šah još u Murdžoj mali. Boce i ja smo bili ekipa, koja je, sa šahovskom garniturom, koju mi je poklonio otac, pobeđivala i van granica stočne pijace i Niškog puta u Leskovcu.
U konstrukcionom birou IMR-a, u vreme pauze za ručak, igrao se odličan šah između Đure Gostovića, Vlade Sremčevića i Vuke Durutovića. Ja sam bio uporni kibicer. Šahovski klub IMR-a nije postojao kada mi je Gostović predložio da obnovimo klub sazivanjem osnivačke skupštine, kao i to da ja budem pretsednik, a on potpretsednik. Za sekretara bi izabrali Miru Karišika.
Na osnivačkoj skupštini, održanoj u mesnoj zajednici na Kanarevom Brdu, gde nas je ljubazno i radosno dočekao čuveni Krstić, podloživši dobro državnu peć, izabran sam za pretsednika šahovskog kluba Industrija motora Rakovica. Prisutni su glasali za moj uslov:
„Hoću da budem pretsednik kluba, ali da znate sledeće. Svi mi, ovde prisutni, zajedno sa mnom, od ovog trenutka ima samo da razmišljamo o tome šta treba da uradimo da što pre uđemo u Prvu saveznu ligu!“
Obzirom da smo imali dva majstorska kandidata, Đuru Gostovića i Dragana Jankovića, od majstora Dragutina Đaje, predsednika šahovskog saveza Srbije, tražili smo da direktno uđemo u Prvu beogradsku ligu. Mastor Đaja nije hteo ni da čuje. Moralo se početi od najnižeg nivoa, od Treće beogradske lige.

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

1 Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*