LESKOVAC
Specijana škola „11. oktobar“ u Leskovcu obeležila je 9. oktobra Dan škole. Učenici koji pohađaju ovu školu zaista su se potrudili da naprave lep program, a to je bio i povod da sa direktorom škole Vladimirom Anđelkovićem razgovaramo o radu ove po mnogo čemu specifične i jedinstvene obrazovne ustanove.
Ova škola je, inače, bila poznata po tome što je jedina obrazovna ustanova na nivou države koja u svom sastavu ima i porizvodno preduzeće. To je, međutim, jako iskomplikovalo stvari, a rešenje još uvek nije pronađeno.
NNR: Kažite nam najpre nešto o tome koliko učenika ima škola, koji su to obrazovni profili, ima li dovoljno stručnog nastavnog kadra?
ANĐELKOVIĆ: Ovu školu pohađaju deca sa smetnjama u razvoju. U okviru inkluzivnog obrazovanja deca se uključuju u redovni sistem školovanja, ali se vrlo često vraćaju kod nas. Škola ima oko 170 učenika u pripremno-predškolskom, osnovnom i srednjem obrazovanju, koje ima tri područja rada: mašinstvo i obrada metala, hemija, nemetali i grafičarstvo i tekstilstvo i kožarstvo. Škola pored toga pruža i dodatnu obrazovnu podršku drugim školama. Preko Ministarstva nam je odobren jedan logoped, međutim to je malo imajuću u vidu koliki je broj dece uključen u inkluzivno obrazovanje, a koliko je defektologa potrebno uključiti kako bi se inkuzivno obrazovanje sprovelo na valjan način. Škola ima 70 upošljenika. Imamo sedmoro defktologa koji pored Učiteljskog fakulteta sada završavaju i fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, očekuje se da će januara to da završe. U srednjoj školi imamo različite profile koji su defektološki i stručni, gde su ljudi završili to usavršavanje na Defektološkom fakultetu, što su sami finansirali i snalazili se, jer škola nije imala mogućnosti da im to plati.
NNR: Nedavno ste dobili i senzornu sobu. Šta ona znači za vaše učenike?
ANĐELKOVIĆ: Mi dodatnu podršku učenicima pružamo preko senzorne sobe, koja je u našoj školi počela da funckioniše ove godine od juna, finansirana je preko ALERA-a. Septembra se vršila trijaža i dijanostika dece, pošto senzorna soba podrazumeva ozbiljan i stručan rad. Neophodna je stimulacija, valjana detekcija i dijagnostika, da bi se odredila draž koja kod deteta nije razvijena, da bi se ona stimulisala, kako bi došlo do poboljšanja funkcionalnog stanja deteta.
- BLOKADA – KAMEN OKO VRATA
NNR: Poznato je da je škola dugo u blokadi. Priča je dugačka i vuče repove iz 90-tih godina. Šta se dešavalo i koje je rešenje za ovaj problem?
ANĐELKOVIĆ: Škola funkcioniše u veoma teškim uslovima. Razumevanje od lokalne samouprave imamo, ali je škola u blokadi. U sastavu škole je od 90-tih godina funkcionisalo preduzeće „Trenka rad“, što zakon ne prepoznaje i jedinsven je primer u Srbiji. Sa ovim je upoznat i ministar prosvete Verbić, kao i sva ostala ministarstva, Direkcija za imovinu, a pisali smo i premijeru Vučiću. Naš problem je pravne prirode. S jedne strane imamo privredni subjekat, preduzeće, a sa druge strane školu. Činjenica je da je preduzeće dugi niz godina funkcionisalo.
NNR: I kada su nastali problemi?
ANĐELKOVIĆ: Problemi su nastali uvođenjem poreskog identifikacionog broja. Oni su do tada funkcionisali na dohodovnom principu i znalo se šta je njihovo, a šta naše. Uvođenjem PIB-a to je sve stavljeno pod jednu kapu. Tu su počele da se mešaju pare koje smo dobijali od lokane samouprave i Minisarstva, i prihodi koje su oni ostvarilali kroz rad tog sektora. To je bio prvi signal da je trebalo odseći to preduzeće jer funcionisali su jako dobro, čak su i đaci koji su radili tamo imali veće plate od nas, što je za veliku pohvalu. Taj posao nije urađen kada je trebalo, tako da je preduzeće propalo, a početak tog propadanja je kada su počeli da se proizvode nove saobraćajne tablice. To je bio neki signal da se blagovremeno prate tenderi i da se obezbede mašine za proizvodnju saobraćajnih tablica, jer, ako ništa drugo, sigurno bi, zbog kategorije osoba sa invaliditetom koje su radile u sektoru „Trenka rad“, a imali su devetoro osoba sa invaliditetom, dobili proizvodnju tih saobraćajnih tablica ili neku pripremu, ako ništa drugo onda za poljoprivredne mašine, ili vertikalnu i horizontalnu signalizaciju. Šteta što „Komunalac“ to nije uzeo da proširi delatnost, mogao ja da izrađuje i horizontalnu i vertikalnu signalizaciju, jer je oprema za sve to bila „na izvolte“. A onda su došli privatni sudski izvršitelji…. što bolje ne bih komentarisao.
Nastali su problemi, jer je trebalo to preduzeće odseći od škole. To je bilo teško da se uradi jer je škola već upala u ogromnu blokadu, a raskid ugovora o radu podrazumevao bi da se isplate otpremnine i sve ostale plate, da se dobavljači izmire, jer oni nisu izmirivani obaveze na vreme, malo se nedomaćinski poslovalo.
NNR: Praktično, upali ste u zamku….
ANĐELKOVIĆ: Da onda smo upali u jednu zamku, pa smo u startu počeli da se obraćamo svima za pomoć, sa ciljem da se to preduzeće odvoji kako bi se bavilo privredom, kako je i trebalo, a da se škola bavi decom, a ne da se škola bavi preduzećem. Međutim, već je bilo kasno. Inspekcija rada je nalagala da škola može da raskine ugovor o radu sa ovim radnicima, ali onako kako to zakon predviđa. Oni su preko sindkata Nezavisnost organizovali protest. Mimo mog izbora, morao sam prvo da ugasim sektor, jer da nisam to uradio, nakon tužbi koje bi trajale godinu, dve, tri, njih bi sud vratio, morali bismo da im isplatimo zaostale plate, i opet bi upali u još veću zamku. Raskinuti su ugovori o radu sa tim radnicima jer je ugašen sektor, ali smo im ostali dužni zaostale plate, a sud normalno presuđuje u njihovu korist za otpremnine jer su proglašeni tehnološkim viškom zbog gašenja sektora.
Prvi ugovor koji je 90-te godine napravljen je nelegalni ugovor, kao i svi kasnije. Ugovore o radu sklapamo početkom septembra, Ministarstvo odobrava broj odeljenja, broj izvšioca, i mi sklapamo ugovor o radu sa izvršiocima, nastavnicima. Međutim, Ministarstvo te radnike ne priznaje, ali ugovori o radu su u redu i inspekcija ih priznaje. To što škola ne može da ima radnike na takav način, to je neka druga priča. Ali, ta priča je išla 20 godina, i na kraju je đavo došao po svoje.
NNR: Kolika je blokada škole?
ANĐELKOVIĆ: Mi smo u blokadi sa oko 40 miliona dinara, zajedno sa kamatama. Sa druge strane, sektor ima imovinu, jer su radnici sticali tu imovinu. Na žalost, veći deo te imovine je od strane sudskih izvršitelja, za neke sitne pare, otuđen. Zbog toga smo se žalili i Ministarstvu pravde i Ministarstvu prosvete, tako da će sve to imati neki kraj, a kakav će biti – ne znam.
- DA PRESEČE REPUBLIKA
NNR: Imate li vi neku ideju kako izaći iz svega toga?
ANĐELKOVIĆ: Što se tiče škole i „Trenka rada“, naš predlog je bio da vidimo šta možemo da uradimo sa imovinom, jer je u pitanju hektar parcele pored „Jugopetrola“, tu je sektor na Veterničkom trgu 5, oko pet pogona na vrlo atraktivnoj lokaciji. U Ivana Kosančića je oko 140 kvadrata, ceo sprat, u vlasništvu škole, gde organizujemo praksu. Mi imamo nekih ambicija i građevinski projekat za otvaranje radionice. Znači, škola ima imovinu, ali sve to ide traljavo. Baš pored „Jugopetrola“, koji je kupio „Orion“, nalazi se naša parcela koja stvarno vredi, reč je o oko 2,5 hiljada evra. Međutim, problem je nastao 2012. godine, kada je podnet zahtev za restituciju. Mi smo išli kod gradonačelnika kako bismo našli način za rešavanje problema, tražili smo podršku u tome. Tu se i stalo, aktivirali su se pravnici iz više sektora i javni pravobranilac, ali se stalo dok se ne reši zahtev za restituciju. Kada bi se ta parcela otuđila, uzele bi se značajne pare kako bi se podmirila dugovanja koja škola ima.
NNR: Da li ste tražili i pomoć Republike?
ANĐELKOVIĆ: Februara smo išli kod ministra Verbića, upoznali ga sa svim problemima. Naš predmet je tamo otvoren, kao i u Direkciju za imovinu, tako da je sve to sada mimo naših mogućnosti. Problem je ta pravna nesuglasica, zavrzama. To pitanje kako god da odradimo u u školskom odboru, mi ćemo uvek da pogrešimo. Zbog toga je potrebno da to preseče neko na višem nivou. Mi smo se obratili svim instancama na višem nivou da nam pomognu u rešavanju problema. Sa jedne strane imamo imovinu, sa druge strane dugovanja.
NNR: Kako na sve to reaguje lokalna samouprava? I da li izmiruje obaveze prema vama, da li i kako primate plate, kada je račun blokiran?
ANĐELKOVIĆ: U zadnjih pet godina mi nismo dinar dobili od grada, ne zato što grad nema i neće da pomogne, nego bi sve pare koje daju bile nenamenski potrošene. Imamo evidenciju i pomoć Gradske uprave za društvene delatnosti i za finansije. Ali od 2012. godine naši radnici nisu primili jubilarne nagrade, niti putne troškove. Mi se zbog toga osećamo degradirano. Jedino je račun za plate zaštićen, pošto ih dobijamo direktno iz Ministarstva. Što se tiče funcionisanja škole i onog što nam je potrebno, počev od sredstava za higijenu, plaćanja telefona, raznih popravki i održavanja – sve to sami i preko spozora i donatora rešavamo. Kada primimo platu, svako izdvoji koliko može, naravno to nije obveza već je dobrovoljno. Te pare sakupimo i vršimo razne popravke i nabavke. Tako se snalazimo i funkcionišemo.
- POTREBAN NAMENSKI RAČUN ZA DONACIJE
NNR: I pored blokade i svega što se dešava, škola je imala poslednjih godina neke investicije. Kako ste to uspeli?
ANĐELKOVIĆ: Do 2011. godine škola nije imala rampu, koju smo i pored blokade računa napravili. Zatim, otvorili smo pripremno predškolski program, za šta smo morali da obezbedimo adekvatnu prostoriju, da je opremimo adekvatnim nastavnim sredstivma, kako bi dobila odobrenje prosvetnog inspektora. Zatim, sredili smo produženi boravak, sada imamo prostor za to. Opremili smo kabint za korektivne vežbe, 2011. smo imali samo dve strunjače, a sada imamo sve sprave. Otvorili smo i stomatološku ambulantu, i sve smo to uspeli uz pomoć raznih sponzora i donatora.
NNR: Da li su sponzori spremni da pomognu ovoj školi?
ANĐELKOVIĆ: Spozori se uglavnom odazivaju, ali bi ih bilo mnogo više da nije ove blokade. Kada ja počnem da objašnjavam kako smo mi u blokadi, i kako bi trebalo direktno da uplate izvođaču radova, dolazi do zastoja i problema. Prošle godine smo otvorili dve učionice sa interaktivnim tablama, projektorima, lap topom, internetom, što je koštalo skoro pola miliona. Tu su bili brojni sponzori.
NNR: Da li ste razmišljali o otvaranju namenskog računa, preko Gradske uprave za društvene delatnosti? Ima li za to mogućnosti?
ANĐELKOVIĆ: Nema takve mogućnosti, nadležne uprave nam kažu da smo u blokadi, ali sada pokušavamo da problem rešimo preko Ministrstva prosvete. Nama je bitan taj baj pas, namenski žiro račun za materijalne toškove, putne troškove i jubilarne nagrade. Od 2012. naši upošljenici ne primaju jubilarne nagrade, a putne troškove ne primaju uopšte. Imamo 70 zaposlenih, i na ova tri smera imamo ljude koji su zaposleni sa po 20, 30 posto fonda, najviše do 70 posto oni koji vode praksu. Iz udaljenijih mesta, Vlasotinca, Vučja, Lebana putuje 14 – 15 radnika i sami plaćaju putne troškove koji zaista nisu mali. Zbog toga sam se obraćao Gradskom veću da se nađe mogućnost i troškovi uplaćuju na njihov račun, ali je i to pravno teško izvodljivo. Ipak očekujemo da nam se izađe u susret sa otvaranjem namenskog računa za donacije, jer bismo od toga zaista imali velike koristi za školu.
Na kraju razgovora direktor Specijalne škole „11 oktobar“ Vladimir Anđelković najavio je da je u planu uređenje školskog dvorišta, što će biti tema neke druge priče.
Leave a Reply