Svečanom akademijom u Gimnaziji obeleženo je otkrivanje spomen-ploče posvećene Borisu Gavriloviču Nepokupnoju, povodom 100-godišnjice od početka rada ovog prosvetnog radniku u ovoj ustanovi, koji je predavao fiskulturu i ruski jezik sve do 1952. godine. Rođen je 1887. godine u kubanskoj oblasti u imućnoj ruskoj porodice.
Završio je Treći moskovski kadetski korpus, zatim i Nikolajevsku konjičku akademiju. Pohađao je škole mačevanja i gimnastike, što mu je i pomoglo da na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine osvoji srebrnu medalju u mačevanju. Kao oficir Carske vojske istakao se vojničkom veštinom i hrabrošću u Prvom svetskom ratu, zatim i tokom Oktobarske revolucije i građanskog rata, kada se borio na strani lojalnoj carskoj Rusiji.
Komandovao je Šestim konjičkim pukom, koji je crvenoarmejcima zadavao teške udarce. U jednoj od bitaka je ranjen, a odlikovan je sa više medalja za hrabrost.Crvenoarmejci su mu, kao odmazdu za teške gubitke koje im je naneo, ubili sina, a on je 1920. godine, pošto je sahranio sina, napustio bojište i svoju zemlju. Dospeo je na ostrvo Lemnos, potom u Srbiju, gde se doselio u Leskovac. Dobio je posao nastavnika fiskulture i ruskog jezika u Gimnaziji, a nastojao je da na učenike prenese svoju strast ka vežbanju, pripremao ih za sportska takmičenja, učio ih mačevanju, jahanju…
Bio je aktivan u Sokolskom društvu, a zahvaljujući njemu osnovan je prvi mačevalački klub u Leskovcu. Često je organizovao nastavu u prirodi, a posebno je voleo da posećuje planinu Kukavicu i šeta kanjonom Vučjanke. Kanjon i kućica pored kanala 1953. godine postali su njegov dom.
Leskovački list „Naša reč“ zabeležio je reči kojima je Boris Nepokupnoj objasnio svoju odluku da se nastani na Kukavici: „Prošao sam mnoge zemlje, bio sam u Sloveniji, gledao sam Vintgar kod Bleda i druge predele. Zaista, to su lepi krajevi, ali u Sloveniji je leto hladno i vlažno, često vrlo kišovito. Međutim, Kukavica je sva u suncu i zelenoj devičanskoj šumi.“
Tu je živeo skromno i povučeno, uživajući u čarima prirode. Kažu da se družio sa pticama i drugim životinjama, pripitomljavao veverice. I dalje je bio fizički aktivan. Svakodnevno je strmim planinskim obroncima, sa rancem na leđima, silazio do Vučja da nabavi namirnice i ostale potrepštine, pozdravljajući usput radnike hidrocentrale. Umro je 1972. godine.
Udruženje „Naše Porečje“ iz Vučja je u saradnji sa Ruskim domom i Ruskim naučnim institutom iz Beograda ovom spomen tablom žele da od zaborava otrgnu lik i delo Borisa Nepokupnoja. Čedomir Pešić, nekadašnji učenik, seća da se ih je Nepokupnoj stalno upozoravao šta znači obrazovanje za čoveka, te davao pouke i poticaje da se što više založe za učenje, kako bi postigli što bolje rezultate.
Na Svečanoj akademiji učešće su uzeli i Ruslan Jurjevič Šemelin, savetnik ambasade Ruske Federacije u Srbiji, Julija Rifovna Hakimova, koordinatorka Ruskog doma u Beogradu i Olga Valentina Paškova, naučni saradnik Ruskog naučnog instituta u Beogradu, kao i bivši učenici profesora Nepokupnoja. Oni su uručili knjige na ruskom jeziku kao donaciju đacima Gimnazije.
„Za mene je bilo jako zanimljivo kada sam prvi put pročitala blistavu biogarfiju Borisa Nepokupnoja. Najblistaviji deo je bio njegov rad kao profesora u Leskovcu i Vučju. Izuzetno mi je drago da je ostavio tako duboke tragove u srcima stanovnika leskovačkog kraja, ali i što sećanje na njegovo delo, rad i nasleđe je sačuvano. Nadamo se da će tradicija koju je on ostavio biti i dalje deo Gimnazije i ovog grada“ rekla je Julija Rifovna Hakimova i najavila nastavak saradnje i u drugim projektima.
U ime lokalne samouprave obratio se Oliver Antanasijević, zamenik predsednika Skupštine Grada Leskovca, naznačivši da su znamenite ličnosti, koje su dale doprinos širenju imena grada i sredine u kojoj su živeli i radili, obeležile istoriju Leskovca.
„Spomen-ploča i propratna izložba su simboli pažnje i posvete ličnosti koja je ostavila važan trag u našem gradu. Sa ponosom se sećamo ovog svetlog primera u oblasti obrazovanja, zbog čega je i naš zadatak da čuvamo uspomenu na našeg sugrađanina, koji je u izazovnim vremenima bio poput svetionika za mlade generacije.“
Bojan Aleksić, direktor Gimnazije, kaže da primeri poput Borisa Nepokupnoja i njegovog života, rada i posvećenost humanističkim vrednostima budu podstrek da negujemo znanje, ali i vrline kojima ćemo oplemeniti sopstvenu ličnost i zajednicu kojoj pripadamo.
Ivan Spirić
Leave a Reply