Piše: Aleksandar Stojanović
Kad sam te odveo da upoznaš dugu?
Nosila si punđu, nosić, duksericu i na njoj prugu.
Kad sam hteo da se sa čitavim svetom bijem?
Branila si mi da lomim, psujem i da preterano, preterano pijem.
Kad si crvenela od mog glasa i reči?
Govorila si da je to od vrućine i nekog drugog koji ti je mnogo, mnogo preči.
Kad smo šetali po snegu?
Voleo sam kad ti pahulje prekriju kapu. I poneku pegu.
Kad sam ti kupio lutku životinjskog lika?
Rekla si da će to biti tvoja amajlija, tajna i dika.
Kad sam ti došao pod prozor?
Majka ti beše pustila kera, otac umalo povukao oroz.
Kad smo ćutali na stepeniku i gledali u letnju noć?
Sećao te taj trenutak, to pijanstvo i ta mladost na ljubavne magije moć.
Kad si ćutala u mom krilu?
Nevažno beše što nisam imao dvorac, zlato ni svilu.
Kad sam ti, nenadan, ukrao dušu?
Osvojio sam tvoju čežnju, misao, maštu.
Pobedio sam tvoga srca sušu!
Kad sam otišao u svet, dalek i stran?
Plakala si tiho, želela da te zaboravim. I budem srećan.
Kad si krenula dalje?
Sudbina nam neobične ljude i poklone šalje.
Kad si zadnji put sišla u jedan mali, zabačeni srca kut?
Tamo i dalje ćuti neko čudan, vragolast i malko ljut.
U taj hodnik, nikad nećeš sići rado.
Tu spava lav čiju auru jednom zavole devojačko srce mlado.
Ipak, uspomena je daleka i sve te manje boli.
Na nekog kome si bila sve, ali ko tad nije znao da te čuva. Ni voli.
U prodaji je prva knjiga Aleksandra Stojanovića Kana, pod nazivom “Male leskovačke priče”. Informacije o njoj i njeno naručivanje, možete obaviti putem mejla male.leskovacke.price@gmail.com.
Leave a Reply