“ŠAJKAČA”

LESKOVAC

(Autorski tekst profesora Vjačeslava Nešića objavljen u štampanom izdanju

leskovačkog nedeljnika Nova Naša reč)

Odmah, na samom početku, da se razumemo i razjasnimo: ovo moje
pisanije nije nikakva kolumna, nije ni lični stav, niti lični
doživljaj, niti „žal za mladošću“, a još manje popovanje leskovačkim
novinarima ili, ne daj bože, leskovačkoj Čaršiji. Jok more. Ovo
pisanije je iznošenje nepobitnih činjenica, bez imalo, čak i naznaka
rašomonstva, o trenutno najaktuelnijoj temi-zanimaciji, razbribrizi i
zamajavanju ovog zaluđenog leskovačkog građanstva – o Okruglom
paviljionu. Jednu loklanu televiziju , skoro nikada ne gledam, a
pogotovu ne njihovu informativnu emisiju.  Niti imam šta da vidim,
niti imam šta da čujem, sem nemuštog i nerazgovetnog mrmljanja i
mumlanja njenog nepismenog novinara. Međutim, kako Rogonja nikada ne
miruje i ne spava, ja sam se pre neki dan ko som na bućku ufatija i
gledaja. Bolje da nesam. Mnogo bolje. I vidim, će rušiv nekakvu
„Šajkaču“! Kobajagi Okrugli paviljon na leskovačko Sajmište zvaja se
bagim „Šajkača“, s’mo se neje smelo da javno zboru? Čista l’ža!

Ranije sam pisao da je poznati novinar Tirnanić svojevremeno rekao da:
“Leti ne pišu veliki novinari, već sitna boranija.” Što je i tačno,
kažem ja, jer leti u nedostatku tema razne drkadžije, prevrtljivci,
mutikaše, lenjivci, seratori i njima slični počinju da pišu o
drekavcima, proplakalim ikonama; afričkim pčelama ubicama, crnim
skakavcima koji pustoše jug Srbije; dvoglavoj teladi, najezdi Belih
supova, jastrebova, ćelavih Kobaca i orlova, koji odnose ovce i krave,
i svašta još. E to, svašta još, o “Šajkači” pišu neškolovane Gromade
nepismenog leskovačkog „istraživačkog novinarstva“, rođeni novinari za
„letnje teme“. Za toj što su izmislili „Šajkaču“, nemajući koje drugo
da pišev, moram da gi karam. Oštro i jebitačno. Da zapamtiv, ako imav
bar malo akl u glavu. Pitaćete se: što ja? Da nisam možda nedremano
Božje oko? Ma, jok more! Samo, merak mi, a i nacepili mi se, sa
„Šajkaču“, ametom. Novinari, mislim!

Ova tema, o kobajagi „Šajkaču“, mu dođe kao ono sirotinjsko vaspitanje
dece. Kad ne znamo, ili ne umemo, koje da rabotimo s njima: daj mu, na
dete, „šarenu lažu“ da se igra pa mu glej alište; ako nemaš ni toj da
mu daš, ono će samo da nađe zanimaciju: će ufati patku pa će se snju,
do mile volje i na sveopštu radost bliže i dalje rodbine, izigra s
merak; em mu lepo, em korisno jer će gu izvuče da bude pogolema. Tako
i mediji, izmislili novu patku, novinarsku naravno; koj je lud nek
veruje, „ŠAJKAČU“, pa se Leskovčani, gladni, goli, bosi, prevareni,
pokradeni i ojađeni, igrav li se igrav, sve u šesnaes. Takoj ni treba,
a nesmo ni za bolje. Sva boja bojadisana, sve potaman, samo ni ona,
„Šajkača“ fali. Ali, ajde de!

Nego da pređem na „Šajkaču“.

U arhitekturu i građevinarstvo se ič ne razumem, zato i ne tumačim tu
stranu Okr.pav.; ne može se tumačiti ono što se ne poznaje, ali vi
koji toliko mnogo znate o svemu i svačemu, pa novinari ste za ime
boga,  zašto ovolike godine gledate, svakodnevno, za boga miloga,
propadanje takvog svetskog čuda. Koje ve je sprečavalo da dignete svoj
novinarski glas, glas vapajućeg u pustinji, i da obznanite orbi et
urbi, kako ovakvo neviđeno čudo svetsko stropšava, propada, urušava se
na očigled  mlogo “zabrinutog” Leskovca. Kako to da vi novinari, koji
sebe zamišljte kao nedremano Božje oko, ne zatalasaste svetsku javnost
da pomogne u saniranju i uređenju Ok. pav. Nego šunel, ni jedna jedina
reč tolike godine, a sad odjedanput tolika briga: “Šajkača” je u
pitanju!! Ajde, more! Novinarske Abulije lečite!!

U toj vreme, kada se je gradio Okrugli paviljon, u Leskovac se je sve
znalo: koj je skoju i koja je skoga; koje kude je i kako se zove. Mali
fudbal se igraja na beton u Grčki saraj, na šljaku „Partizanovog“
igrališta i u pesk u Suvu reku. Sastanci, randes vouzi, zakazivali su
se kod bioskop „11 oktobar“, kod bifea „Soko“, kasnije kod Dom
sindikat i kod Okrugli paviljon. Švaleri i švalerke su se nalazili u
park Devet Jugovića, na Isar ili u park ispod Svetoilijsku crkvu, što
se sad zove Spomen park. Igranke su bile, najbolje, u Gimnaziju i u
star Dom JNA koji je imaja golemu salu sa binu, dole je bija patos,
napolje ograđena letnja bašta sa prekrasnu fontanu. Da li  je moguće
da je neko tada mogao da uslovi omladinu Leskovca, sve te prelepe i
pametne devojke i mladiće, pogotovu gimnazijalce, da mesto termina
„Šajkača“  govore Ok. pav. Jok more! Na pamet nikome toj neje padalo.
Da je nekome toj padalo na pamet vrlo brzo bi se odomaćija naziv
„Šajkača“ i  kod omladinu, a i među Leskovčane; namerno bi se u
„Dubočicu“, kao što se je namerno iz prkosa vlastima slavila srpska
nova godina, za Ok. pav. govorilo „Šajkača“. Ma,  koj bi mogaja da
zabrani Moki Zivanu, Boži Rogonji, Klašnji, Joci Mačetu, Landriju,
Mile Gulanferu, Šuci zvanom Ta mani ga lalo, Dušku Pacovu, Beloj Veđi,
Lazi Čekrku, Francu i inima, da iz toliko pogubnog Inata, ali
leskovačkog inata, bez obzira na posledice: prdekana i pendreci, a
samo zbog dnevne zajebancije, da napakoste i izvrnu ruglu dotičnu
vlast; pogotovu, narafski kad šutnu po neku, da na sav glas se
proderu: „Ajmo bre na pojednu u bife kod Šajkaču!“ Da se je nešto tako
događalo možda bi pojedini organi i stisnuli muda, pa zakucali na
“Dubočicina” vrata, ali u tom slučaju bi ostali i bez organa i bez
muda. Takoj to ide u Leskovac. Nikad toj neje bilo, ali nikad. Znajući
moje Leskovčane, stari bife na Sajmište, da se je Ok. Pav. zvao
„Šajkača“, bio bi zbirište svih i svakakvih i u njemu nikada ne bi
imalo prazno mesto ni za lek, jer sve bi bilo prepuno, a ne bi zvrjao
uvek sablasno prazan.

Najbolji i najtačniji pokazatelj da se Ok. pav. nikada nije nazivao
„Šajkača“ su plakati za održavanje sportskih priredbi i koncerata
narodne i zabavne muzike. Nigde na plakatima ne stoji da će se održati
u „Paviljon Šajkača“! Pogledajte plakate pre 1990. godine, pogledajte
plakate posle 1990. godine. Znam da će mnogi mudroseri reči: Ne se je
smelo! Ako se nije smelo pre 1990., đene-đene, ali posle 1990., tj.
godina najcrnjeg srpskog nacionalizma, kada se ne da nije smelo nego
je bilo vrlo poželjno, pa ako bilo gde nađete da se Okrugli paviljon
naziva „Šajkača“ ja ču se za jajca obesim u sred Leskovac. Da li bi
SPO ili Arkan održavali tribine u hali sportova, a ne u „Šajkaču“. Ko
bi mogao  Borinoj „Ribljoj čorbi“, koja je 4-5 puta svirala u Ok. pav.
da zabrani da na plakatima istakne – koncert u „Šajkaču“. Idi begaj!

Novinar koji se predstavlja kao „Istraživačko Novinarstvo“, a ustvari
je predstavnik gradskog kluba narikača i plačipički, s’d iskopaja
odnekud da je Ok. pav. ustvari “Šajkača”, al mu i toj malo nego
palamudi patriotsku floskulu i hoće da nam uvali muda umesto bubrezi!
Koristeći visok stil i biran rečnik- harvardska univerza, odsek
leskovački svinjac, kaže: “Hrvati nisu izlagali svoje proizvode u
Šajkaču; nisu hteli pa moraja sam Tita da urgira.” Nije nego. Zabolelo
Titu Ćindo, što bi rekli moje komšije Romi, pa se nasekiraja za
leskovačku “Šajkaču”, sve mu suza, suzu stizala! Aj, ne lupajte
gluposti. Čekaj malo, nije ovo nikakva glupost. Ovo je opasna, vrlo
opasna napisana reč, i ako ste se do sada pitali, dok ovo čitate: Čemu
ovaj dramoseraj; red je da konačno objasnim. Sve ovo pišem zbog
neviđene gluposti leskovačkog novinarstva; zbog rečenice
pseudonovinara: “Hrvati nisu izlagali svoje proizvode u “Šajkaću”,
morao je sam Tito da urgira.” Ovakva vrsta lešinarenja nije i ne može
da bude novinarstvo, pa čak ni u Leskovcu. Ne može borba za gledanost
i tiraž da bude bilo kakvo opravdanje za neznanje, primitivizam,
prostakluk, a sve u ime kriptonacionalizma i nebeske Srbije. I ako je
leto pa teku beskonačne svakodnevnice, a i zvezda upekla pa neke
udarila u til,  i dalje važi ono zlokobno životno geslo: Dokon um je
djavolje igralište!

Posle ovih reči, kakav proročki prizvuk ima bibliski iskaz: “U početku
bejaše riječ”! Jer, sve počinje rečima: prvo tiho šapatom izgovorenih,
onda malo glasnije rečenih, onda počinje vika i dreka; bukači počinju
da rade svoj zločinački posao; krenu procesije, organizuju se tribune
i mitinzi podrške; dogodi se narod; zatrube trube, zavijore se
barjaci, zabubnje bubnjevi – i glej mu alište! Ode mast u propast i
poteče krv do kolena. Mi bar znamo! Ili nam fali ponavljanje?!

Ne delim ja nikome nikakve lekcije, niti plašim mečku s rešeto, jok
more, samo bih želeo da se gospoda novinari, poslenici javne
reči,obavestite i spoznaju lekciju o teoriji haosa iz koje bi mogli da
saznaju:  Razorni uragani i tornada nastaju iz povetaraca, blagog
jutarnjeg čarlijanja vetra (Sunce već greje,vetar čarlija; Jutarnja
rosa, zemlja mirisna) koji se – iz ovog ili onog razloga – otrgnu
kontroli majke prirode i donesu nesaglediva razaranja i katastrofe.

Nemam nikakvu želju, ni htenja, a još manje potrebu da se leskovačkoj
Čaršiji, koja se ufatila na ovuj udicu ko siroma za onuj rabotu –
uljagujem i udvaram. Kao što sam do sada hiljadu puta naglasio, da
ponovim još jedanput: Boli mene Crveni Ban šta misli, laje, trabunja,
ogovara,  prepričava, kune, pravi se pametna i sveznajuća ta ista
leskovačka Čaršija, to jest patrljci i reslovi koji su ostali od nje.
Još manje, ako je to uopšte moguće, interesuje me mišljenje, odnosno
„šta će reći leskovački mediji“, čast vrlo retkim izuzecima, te
neškolovane i nepismene Gromade govorno-pisane reči. Dve pare ne
dajem. I još nešto vrlo, za mene, važno: Molim Vas, sestre seljanke i
braćo seljaci, koji ste s’d  Leskovčani:  Ne se pekljajte i ne mešajte
se u ovu leskovačku zavrzlamu, gledajte si vi svoje rabote;  žene
ženske,  muškarci muške, znate na koje mislim, pa se snji igrajte i
karajte se, zbog međa recimo, među sobom! Batalite nas Leskovčane, ovo
malo što nas je preteklo i  „Šajkaču“ – neje toj za vas. Ovo je naša,
leskovačka brljotina, ži mi Vi!

Vjačeslav  Nešić

( Autor je doktor nauke, profesor na  Tehnološkom fakultet u Leskovcu)

Stavovi iznečeni u autorskim tekstovima ne odslikavaju  stavove  Nove Naše reči.

 

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*