Proslava mature Kod Mice Boke (24)

(Svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna. Svi likovi i imena su izmišljeni )

Piše: Sava Dimitrijević

 Dobro se sećam i jedne druge devojke i mladića. Došli su pešice, po velikoj hladnoći, da bi devojka videla oca koji je bio među robijašima koji su sekli bukova stabla, a zatim ih šoferi  dodžovim kamionima odvozili u grad za ogrev građana. Sećam se da je duvao severac i padao sneg,  gust, prava snežna oluja. Na samom kraju puta  bila je stražarska kućica iza koje su bile barake za robijaše. A to je veoma blizu i odavde gde je vodenica, i kada je gluva noć, kao tada što je bila,  čulo se kada stražari razgovaraju. Videla  se i upaljena lampa gasarka koju su uveče palili u stražarnici. 

Mladić i devojka su stali možda tridesetak metara od stražaraske kućice nadajući se, valjda, da će ih pustiti do barake u kojoj je bio i njen otac. Stražari su ih sigurno videli, ali nisu smeli da izađu, jer im je bilo zabranjeno da razgovaraju sa rođacima zatvorenika. Ona se privijala uz njega, a on je obavio kaputom da bi je zaštitio od hladnoće. Stajali su, rekao bih i pola sata, a onda su se vratili praćeni vetrom i vejavicom…
Vodeničar je zastao kao da se predomišlja šta da kaže, ili pokušava da se seti onoga što je preskočio da ispriča. To je, međutim, trajalo vrlo kratko. – Sledeći put devojka je došla s proleća. Sama. Po tome sam i zaključio da je među robijašima bio i njen otac. Još je tu i tamo bilo snega, mislim da je ovde kraj vodenice procvetao i kukurek. Došla je do kraja puta, kao i zimus, kad je bila sa mladićem. Ali, džaba je dolazila – oca su sa ostalim robijašima već oterali sa planine na seču drva na nekoj drugoj plani i barake su bile prazne. Vraćajući se natrag, sela je na ovaj vodenički kamen na kome i vas dvojica sada sedite, stavila lice u šake i plakala. Bez reči. Jer, onako kako je ona plakala reči su bile suvišne. Pitao sam: – Kako se zove otac? Rekla je: – Nikola Panajotović!
Lično sam poznavao njenog oca, trgovca, ali nisam znao da je i on među drvosečama. Dolazio je ovde, čak i po zimi kada nema snega i čezama može da se stigne do vodenice. Dolazio je po belo kukuruzno brašno, tek samleveno – ispod kamena, kako se kaže – za kačamak i proju sa čvarcima. Nekoliko godina kasnije sreo sam šofera Spiru Džodžu koji je te zime sa planine dodžom vozio cepanice i bukovu oblovinu u grad. Rekao mi je da se seća te devojke koja je po ciči zimi dolazila i satima stajala nedaleko od stražarnice nadajući se da će je pustiti da vidi oca. Ali, uzalud se nadala – ni jednom je nisu pustili. U dva navrata Spira Džodža je, da se ne bi smrzla, penjao u kabinu kamiona i vraćao u grad. Jednom prilikom je slučajno video u naselju kod Vlasotinačkih podruma i čuo da u nekoj poljskoj kućici živi sa majkom. Za njenog oca je već znao da je u zatvoru u Nišu i tamo pravi betonske tregere – monte – za izgradnju Novog Beograda…
Buka vode sa mesta gde iz jaza ide po drvenom koritu i pada na vitlo koje u vodenici okreće kameni točak sa nazubljenim žrvnjom u sredini – ne prestaju. Kroz širom otvorena vrata vidi se kako po točku skakuće čeketalo koje (neki ga zovu klepetalo) jednim krajem iz koša zahvata žito, a drugim zrnevlje polako navodi u žrvanj da ga samelje u brašno. Vodeničar je i dalje povremeno ulazio u vodenicu i vraćao se, ali nije prestajao da „melje, melje” i „lomata jezikom kao klepetalo”- rekao je Žika Klen pola sata kasnije, dok smo pecali nedaleko od brane veštačkog jezera, i tako potvrdio ono što sam za svo vreme mislio – da je, ipak, s velikom pažnjom slušao ono što vodeničar priča. Glas vodeničara je uporan, tvrd i meni se činilo kao da se reči otimaju ispod klepetala, kotrljaju niz vodenični kamen i poskakuju po utabanom putu.
– Pre dve godine došla je opet, ali sada sa mužem. Odmah sam ga prepoznao.To je onaj mladić s kojim je one zime došla i stajala kod stražarnice. Ovoga puta bilo je leto, veoma toplo, a u šumi prijatno. Sa njima su bili devojčica i dečak. Ona je na glavi imala šešir od plavog pliša. Zvala se Milena, tako je oslovio. Dok su sedeli na kamenu, gde i vi sada sedite, da predahnu, on je rekao:
– Doputovali smo iz Pariza da još jednom pešice pređemo isti put kojim smo i one zime došli da vidimo tvog oca!
-Da, doktore- rekla je žena. Tako je rekla: „Da DOKTORE!’’ i nasmejala se…
Kada su došli do mesta gde su bile barake on je naglo zabacio glavu unazad i dugu kosu sklonio sa lica:
– Stajali smo tačno ovde gde sada stojimo.. Kroz prozor stražarske kućice dopirala je škiljava svetlost lampe gasarke…Eno, još vire grede pobijene u zemlju za koje su bile zakovane daske i kolac za koji je bila pričvršćena kapija.. ..
Iako smo i Klen i ja znali ko su doktor i njegova žena Milena, Žika Klen, u koga je vodeničar neprekidno gledao dok je pričao, ni ovoga puta ništa nije rekao. Kao da ga se to što vodeničar kaže ne dotiče niti ga se tiče.
Stavili smo torbe na leđa i nastavili da hodamo. Vodeničar je i dalje pričao, ali ne verujem da ga je Žika čuo jer se već probijao kroz gusto bodljikavo žbunje prema reci čiju sam buku čuo u trenutku kada sam i ja skrenuo sa puta pokušavajući da ga sustignem, s obzirom da je dosta odmakao. Kada sam se osvrnuo video sam vodeničara – još uvek je stajao ispred vodenice i gledao za nama. I čak i ovde još uvek se čulo vodenično čeketalo…
Tražeći prečice hvatali smo se za žbunje i lomatali preko vododerina i kamena peščara od koga klesari prave nadgrobne spomenike, a zidari temelje za kuće. I ponovo upadali do kolena u blato, izlazili iz plitkih glibova od žitke zemlje pomešane sa lišćem i komadima istrulele bukovine. Sunce je čas bilo iznad, a zatim iza vrhova planine, zavisno da li smo se penjali ili silazili u usekline. Zatim nas je utabana staza dovela na proplanak sa mnoštvo trulih panjeva što je ukazivalo da je tu nekada bila bukova šuma koju su robijaša posekli da bi grad imao čime da se greje. Već sam baldisao, srce mi u grlu, duša u nosu, kolena klecaju od umora.
– Koliko još moramo da idemo po ovoj vukojebini do mesta gde je to toliko „važno” što želiš da mi pokažeš, pitam smejući se, ustvari jedva dahćući, i gledajući kako Žika Klen, pogrbačen, u polupognutom položaju sa torbom od impregniranog platna na leđima ide i duva, ide i duva, ali – ne staje! Stari je pecaroš, stalno pešači po nekoliko kilometara do postaje Đorđevo i natrag, ima kondiciju koju može da pozajmljuje i izdaje u najam uz kamatu i nije mu teško da hoda po ovim kaskadama.
Mesto gde smo se konačno zaustavili oko pola kilometra je udaljeno od veštačkog jezera u koje reka dovlači vode iz poprečnih potoka i one koje se posle obilnih kiša zajedno sa zemljom i kamenjem survavaju u njeno korito. A i da smo hteli ne bismo mogli dalje jer nam se po sredini puta isprečila velika stena za koju je Klen rekao, ustvari ponovio ono što je i vodeničar rekao – da je zovu Beli kamen. Klen je pokazujući rukom rekao da zna zaobilazni put koji vodi sve do izvorišta reke i dalje, preko planine do Vranja, ali da nema potrebe da idemo i lomatamo se po planini jer je ovo najbolje mesto za pecanje. Zatim je stavio mamac, zamahnuo i udicu zavrljačio do sredine reke. Sačekao je da se plovak umiri na površini vode i ne okrećući glavu rekao:
– Sa ove stene je Mirjana Manojlović skakala u reku!.
Pogledao sam ga začuđeno.
– Ustvari, ja ne znam kako se ta devojka zvala. To je bilo prvo ime koje mi je palo na pamet. Dok sam tražio pogodno mesto za pecanje slučajno sam je ugledao kad je skočila u reku i otplivala do druge obale. Kada se vratila video sam i mladića. Ležao je na steni i gledao kako ona izlazi iz reke, a zatim se popela na stenu i legla kraj njega.
Videvši da ga posmatram s nevericom i da sigurno mislim da je to što priča „pecaroška izmišljotina” Klen je iz torbe izvadio požutelu fotografiju i upro prst na jednog od biciklista poređanih ispred startne crte pred početak trke.
– Ovo je Predrag Najdanović, zvani Kardinal, biciklista. S njim se kupala. Njega sam odmah prepoznao. Bicikl kojim je došao bio je oslonjen na stenu. Dok je pričao rukom je pokazivao prema izvorištu reke. Ona je odmahivala glavom kao da se ne slaže s onim što on priča. Valjda nezadovoljan zbog toga Kardinal je ustao, sišao sa stene, obukao se i gurajući bicikl otišao sa plaže.

• Ali, zar nisi rekao da se kupala na brani kod Jerine vodenice! Čak smo išli da je vidimo! Žika Klen je isturio glavu prema meni.
  • A da li je devojka bila na plaži kod vodenice? Naravno da nije!
    A zatim nastavio: – Tri naredna dana dolazila je samo ona. Plivala od jedne do druge obale, ronila, isplivavala, penjala se na stenu, stavljala ruke na oči da joj sunce ne bi smetalo i uporno gledala nizvodno prema hidrocentrali, zatim preko reke, onda uzvodno do mesta odakle planina počinje da silazi s one druge strane u polja i odakle se vidi makadam put koji ide na jug do Skoplja i dalje do Atine. To premeštanje vidokruga bilo je kao igra između nade da će se nešto dogoditi i svesti da se neće dobiti ono što se želi. Trećega dana je dugo gledala u pravcu gde sam sedeo iza žbunja i pecao. Kao da se premišljala da li da krene do uzvisine odakle se vidi veštačko jezero i sela raštrkana po poljima i brdima sa obe strane jezera. Ali, odustala je i navukla haljinu preko glave, a da se pre toga nije obrisala dugim plavim peškirom kao što je to uvek radila.
    ( Nastaviće se )