LESKOVAC
Pred prepunim leskovačkim Narodnim pozorištem premijerno je izvedena predstava „Čaruga“, rađena po scenariju Radoslava Pavlovića, koje je leskovačkom pozorištu ovaj tekst dao bez nadoknade. Radi je o koprodukciji sa lazarevačkim pozorištem. O samoj predstavi, koja je u Leskovcu već igrana pre 20 godina, za Novu Našu reč Stanislav Grujić, koji je režirao ovu predstavu, odigrao ulogu Čaruge, izabrao muziku i scenografiju.
„Ovo je priča o ljubavi, prijateljstvu, časti, nekim zaboravljenim ljudskim kvalitetima kroz prizmu čoveka koji je to što jeste. Ne o tome šta je biografski i istorijski bio Čaruga i ne onako kako je to odrađeno u poslednjem jugoslovenskom filmu, nego jedna potpuno drugačija priča, ispričana na jedan potpuno drugačiji način, malo idealizovana, malo kao legenda, žanrovski teško odredljiva, ali predstava koja dotiče i koja za svakog ima ponešto. Za klince ima pucanja, za malo starije malo ovoga i onoga, svako će se negde u nekom trenutku prepoznati…“
Pored bogate scenografije korišćena je i moderna tehnologija, kroz projekcije slike, filma… Scenografski zadatak je bio komplikovan, jer je komad smešten u 12 različitih prostora.
„Morali smo da ispratimo sve te prostore, a da opet ta scenografija deluje! Stepenice su uvek simbol nečega i to svakome ponaosob, a ova belina je tu stavljena namerno, jer ne daje nikakav komentar, nego svako može da vidi te likove onako kako se njemu dopada i kako on to oseća.“
Grujić se za postavljanje ovog komada odlučio jer, kako sam kaže, takvog komada, na takav način ispričanog, u svetskog dramaturgiji nema.
„Ovo je, čak, i pomalo zaboravljen komad! Kad smo imali premijeru u Lazarevcu, neki direktori pozorišta koji su dolazili nisu ni čuli da postoji ovaj dramski tekst. Srećom, ja sam odrastao ovde, pa znam da je igrano u ovom pozorištu. Ova predstava je potpuno drugačija u odnosu na onu, drugačija je podela i po godinama, po štrihu, osnovnom predlošku za predstavu. Mi smo ovde neke stvari izbacili, neko smo pojačali po nekom našem viđenju. Ima tu i jedna priča koja je u današnje vreme nezanimljiva o tim goskim tićim, o crvenom Boži, o Mustafi Golubiću… To je jedna politička dimenzija ovog komada za neko vreme ranije i za te prilike u to vreme. Običan narod za koji i pravimo predstave, danas, u 21. veku to ne interesuje i ne zna ništa o tome, ili ako i zna nešto, to je jako malo. Ima on svoje razloge u to neko vreme, taj neki začin s Kominternom, u to vreme smo to tako prepoznavali, a danas ih zovemo masonima, slobodnim zidarima, ljudima koji upravljaju našim životima iz senke… Taj deo stvari smo prebacili i pokušali da osavremenimo, jer postoji u komadu. Čaruga kaže da ga stalno neko hipnotiše i u jednom trenutku govori „To su ljudi koji mogu svakog da ubiju. I cara i kralja i Boga. Ako bi znali gde da ga traže!“ Znači, opšta priča, ne usko vezana za komunizam. A i postoje neki ljudi koji upravljaju čovečanstvom, ali nisu ovi koje mi gledamo po televizijama, kao Barak Obama i Putin…“
Na kraju, Grujić je pojasnio i da bi publika trebala da odgleda ovu predstavu jer je zanimljiva, stalno se u njoj nešto dešava. Spakovana je u dobru scenografiju i kostime, jako je razumljiva i zanimljiva priča i odnos između Čaruge i Ivone Fregl, novinarke iz Beča, sa njegovim zamenikom Prpićem, sa čovekom koji ga je izdao, sa vlašću, odnosno kapetanom Božom koji ga juri…
Uostalom, o kvalitetu dovoljno govori i višeminutni aplauz prisutnih na kraju predstave.
Leave a Reply