PEKINŠKA ISKUSTVA ZORANA JOVIĆA BLEKIJA

PEKINŠKA ISKUSTVA ZORANA JOVIĆA BLEKIJA

Zoran Jović Bleki bavi se trenerskim košarkaškim pozivom više od 25 godina. Za to vreme radio je sa svim generacijama i u muškoj i u ženskoj konkurenciji. U julu prošle godine počeo je da svoje znanje prenosi mladim Kinezima u okviru američke škole košarke „Show 1“. Šest meseci boravka u Pekingu je dovoljno da se stekne neki utisak o Kini i načinu života u toj zemlji, što nam je ispričao tokom kraćeg boravka u Leskovcu ovih dana i priznao da je imao, kao i većina naših sugrađana, predrasude o Kini kao jednoj siromašnoj zemlji, koja praktično prodaje robu sumnjivog, jeftinog kvaliteta…

PEKING I KINA

Dočekao me je sneg i led u Leskovcu, za razliku od Pekinga, gde nema ni snega, ni leda, retko se dešava da temperatura ode na par stepeni u minus. Za njih je to već hladno, nisu navikli na neku hladnoću. Vetar povremeno duva, što je vrlo dobro za Peking, jer odnosi smog iz grada. Najveći probelm Pekinga je to zagađenje, bio sam svedok zagađenju od 753 čestica po kubnom metru, a 3-4 dana pre nego da dođem je bilo 352. Redovno se meri zagađenje i kad je zagađenje veliko đaci ne idu u školu. Za mene je bilo iznenađenje da oni realno prikazuju te brojke. Inače, radi se o gradu koji ima 23 miliona stanovnika, a po nekim informacijama u toku dana tu bude i 40 miliona ljudi, jer veliki broj radnika gravitira ka tom gradu koji je administrativni i industrijski centar. Prvi moji utisci su bili da ima puno ljudi na ulicama, da su to mahom mladi ljudi, ima puno beba, dece, da su ljudi nasmejani, srećni, što i nije karakteristično za našu sredinu. Ima mnogo automobila, to je prava reka… Interesantno da u severnom delu Pekinga, gde sam smešten, svi automobili koji su parkirani sa obe strane ulice, su novi, nema starijih od 5-6 godina i svi su veliki. Jedan od običnih automobila je, na primer, Volksvagen Pasat. Zanimljivo mi je bilo i to što sam prvi put video Tesla automobil na električni pogon. Nakon toga sam video i još 3-4 takva, a to su najskuplji automobili koji trenutno mogu da se kupe. Sve velike svetske kompanije se bore da dođu na kinesko tržište, jer se radi o najmnogoljudnijoj zemlji. Ono što je iznenađujuće za mene bila kupovna moć Kineza, koja je mnogo veća nego što mi mislimo. Njihova najmanja radnička plata je 600 dolara, barem u Pekingu, za ostatak zemlje ne znam, ali svi njihovi veliki gradovi imaju približne proseka plata. Imaju puno bogatih, neverovatno bogatih ljudi. Nedavno sam video podatak da Peking ima 248.000 ljudi koji na svom računu imaju milion i više dolara, što je ogromna cifra. To bogatstvo se vidi na svakom koraku. U delu gde ja živim ima desetak zgrada koje sve imaju po 21 sprat. Opremljene su najnovijim Tošiba liftovima i do devetog sprata, gde ja živim, se stiže za par sekundi. Lift je potpuno bešuman i imaš utisak da stojiš, da se ne krećeš, prosto je zadivljujuće. Maksimalno su komjuterizovani, metro im je perfektan, dnevno preveze nekih 20 miliona ljuidi, a polasci su na svaka dva minuta. Ljudi vrlo disciplinovano stoje u redovima i brzo se vrši transport. Izuzetno su dobro organizovani, pristojni i pozitivno orijentisani prema strancima. Ulažu puno u eksperte, mi smo, na primer, tamo otišli kao eksperti za sport, dobili vizu na godinu dana, plaćeno socijalno, penzijsko i zdravstveno osiguranje… Imao sam prilike da vidim i kako funkcioniše njihov zdravstevi sistem. I tu su me oduševili, jer ma kolika gužva bila, sve završiš za 10-15 minuta.
Inače, Peking je preskup za naše uslove. Mnoge cene su veće ne samo u odnosu na Srbiju, nego i u odnosu na Evropu. Imaju veliki broj bogatih ljudi koji žele da kupuju samo kvalitetne stvari.

ISHRANA

To mi je bio najveći problem! Prvih mesec dana bukvalno nisam mogao da jedem ništa. Našli smo neka 2-3 jela koja Evropljani mogu da jedu, neko pileće meso sa pirinčem, krompirom, kikirikijem i nekim slatkim prelivom od soja-sosa. Ali, neka njihova jela je nemoguće jesti, jer su potpuno neprihvatljiva za neki naš ukus. Oni jedu sve, verovatno im je to ostalo iz nekog perioda kad su imali manje para, pripremaju sve što može da se spremi. Bio sam u šetnji jednom ulicom koja je jedna od najstarijih u Pekingu i gde nema saobraćaja, gde se spremaju škorpije, morski konjici i različite egzotične životinje. Nisam probao, ali par Italijana koji jesu kažu da ukus i nije toliko loš.

SHOW 1

Reč je o jednoj američkoj kompaniji. 4-5 trenera su Amerikanci, desetak je nas iz Srbije. Naši košarkaški treneri su vrlo kvalitetni, a i nisu preterano skupi. Ima i par Španaca, Ukrajinaca i Rusa. Znači, kompanija sa nekih 40-ak trenera gde je koncepcija da se propagira košarka i da se kineska deca uče košarci ne samo u Pekingu nego i u drugim gradovima. Ja sam i bio planiran za neki od drugih gradova, čim se završi neka obuka od oko mesec-dva. Bio sam spreman na to, međutim, sticajem nekih okolnosti sam ostao da radim u Pekingu.

KINESKO POIMANjE SPORTA

Njih sport ne zanima nešto mnogo. Njima je to oblast života koja služi za rekreaciju. Masovno se bave stonim tenisom i badmintonom, na sve strane su igrališta za ova dva sporta. Imaju izvanrednu infrastrukturu. Mi, na primer, treninge držimo u srednjim školama, a sve te škole imaju po nekoliko spratova raznih sala, od kojih je skoro obavezno na jednom od spratova bazen, a na drugom sala sa parketom koja je izuzetno dobro opremljna. Definitivno imaju mnogo dobre uslove za treniranje, jer su im sale zimi zagrejane, a leti rashlađene, pošto sve imaju er-kondišne. Kineska deca su opredeljana za učenje i studiranje i imaju veliki pritisak od države, jer imaju jedan obiman i zahtevajući sistem školovanja, gde se, koliko sam video, stalno testiraju i teraju da daju maksimum. Takođe i roditelji ih teraju da uče, veliki broj njih studira, iz provincije dolaze u Peking na studije i otprilike najbolje đaci ili oni koji imaju puno para studiraju u inostranstvu. Ovo sam slučajno saznao, jer moj sin Miloš studira na univerzitetu u Majamiju i kaže da se oseća kao da je u Kini, s obzirom na broj kineskih studenata. Najbogatiji među njima dolazi pozlaćenim Ferarijem na predavanja.
Košarka ih zanima kao nekakva mogućnost da odu u Ameriku i lakše se socijalizuju i prilagode nekim američkim zahtevima za druženje. Ima mnogo talentovane dece, međutim, kao što sam rekao, njima sport nije oruđe da zarađuju novac, što je kod nas dominantno. U poslednje vreme se deca usmeravaju na sport i zbog zdravstvenih razloga. Kinezi u suštini nemaju problema sa gojaznošću, jer im je kuhinja takva, sve se kuva, bazirana je na povrću, dinstanju hrane… Međutim, poslednjih godina ima sve više američkih lanaca brze hrane kao što su Mek Donalds, Pica Hat i slični, tako da deca postaju sve više gojazna.

KOŠARKAŠKI TALENAT I RAD NAŠE I KINSKE DECE

Nemoguće je to uporediti. Polazne tačke su potpuno drugačije. Kineska deca se rekreiraju, kao što sam već pojasnio. Moja kompanija radi sa najbogatijom kineskom decom, dovoze ih roditelji džipovima na trening koji je jednom nedeljno. Naša iole ozbiljnija i talentovanija deca treniraju i dva puta dnevno. U Kini oni najtalentovaniji nastave da se bave sportom, ali ne sa ciljem da nešto zarade, jer su svi orijentisani na biznis i školu.

Ivan Spirić