Novi roman Save Dimitrijevića: Pre života i posle smrti

LESKOVAC

Literarna pojava Save Dimitrijevića, polovinom pedesetih godina, u listu Naša reč, i u tek pokrenutom časopisu Naše stvaranje (1953) značila je literarno suočenje sa jednim darovitim učenikom leskovačke Gimnazije. Pored prvih pesama u listu Naša reč, časopis Naše stvaranje 1957. godine, iz broja u broj, objavio je tri priče Save Dimitrijevića: ,,Dvodinarka’’, ,,Naš poljar’’ i ,,Crveno i plavo nebo’’. Od te 1957. godine, do danas, Sava Dimitrijević ispisuje svoj ne mali stvaralački opus pisca-hroničara, publiciste, reportera, dramatičara – zapisao je Tomislav N. Cvetković, jedan od najboljih leskovačkih književnika („Sava Dimitrijević – leskovački Felini“, Pomak, broj 21, 2001).


Najnovije delo Save Dimtrijevića, roman Pre života i posle smrti (Festival književnosti THINK TANK TOWN, Leskovac 2019) ima svoje jasne poruke, razotkriva bolna saznanja i potvrđuje da je istorija srpskog naroda, dabome i Leskovca, prepuna tragičnih događaja o kojim se decenijama – ćutalo!
Pisac, koji je i sam proživeo strahote rata, posleratne godine nemaštine i ćutanja, poručuje dovoljno jasno: „Ono što pričam je izmišljeno – osim istine.“ Time je autor jasnoga stila i glasa koje raztkrivaju sve srpsko-srpske podele, stavio do znanja da, ma koliko si činilo nestvarnim, ono o čemu piše – dogodilo se!


Dimitrijević, prepoznatljiv u okruženju rodnoga grada kao izuzetni znalac leskovačkog govora, ovoga puta piše roman na „čistom“ srpskom jeziku. Ta odluka, iako će delovati kao iznenađenje (jer su sva njegova najvažnija dela pisana glasom zavičaja), paživijim čitanje romana jasno je, kao na brisanom prostoru, autorova želje da, jezikom „prepoznatljivim svima“, pokaže kako su strahote rata i poratnih godina jednako dramatične i drugde.
Precizna je poruka jedne ličnosti: „Šta mi znamo o ONOME što se nije dogodilo.“ Taj „pobuđenički“ piščev ton, ispisan iz dubine duše, razotkriva da se posle rata događaju zverska ubistva, ali o tome nije smelo da se govori. „I sve je trajalo – dugo i mučno. Kao i sve drugo kada se zlo, mržnja i smrt nađu na istoj liniji, zajedno!“
Bile su to godine kada se „ogluvelo od leleka ubijenih po livadama i šumarcima“ i kada se – vratila tišina! Toje drama o „sklupčanom bolu, o glasu koji se ne čuje“, ali, kako veli pisac, „ova knjiga nije posvećena onima koji su stradali, već svima nama koji ne smemo da zaboravimo ono ŠTO SE NIJE DOGODILO“.


Mogli bismo da se pitamo, dok čitamo roman u kojoj su ličnosti zarobljene strepnjom, tugom i nemaštinom, „da li živimo na poleđini života, onog koji jedino imamo“. Ukratko, da ponovo citiramo autora: „Može li se prošlost vratiti iz budućnosti?“
Dimitrijević, dakle, piše o vremenu kada je spasonosna formula opstanka „preglasno ćutanje“, kao krik koji se ne čuje, jauk koji želimo da zaustavimo u grlu“. To je nedoba kada je „tišina dolazila iz razvaline“ i ta tišina, što je brže trčala, bila je sve glasnija.“
Majstorski, kao retko tako sugestivno od savremenih srpskih pisaca, opisuje „vreme koje je nepouzdano“ i godine gde su „sumnje svuda“. Jer, „zle oči i opake reči su u dosluhu“ i, kako bi narod rekao „dva bez duše – treći bez glave“. Bilo je to doba opasnih podvala kada pojedincima ne bi trebalo da se govori „ništa, pa ni to NIŠTA.“
Pre života i posle smrti, iako govori o vremenu stradanja „narodnih neprijatelja“ pri kraju i nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, ima razuđen tok, a kako autor navodi, pisan je na relaciji Leskovac – Pula – Leskovac, 2016 – 2019.


U njemu se isprepletene mnoge priče, ispisana drama koju su stvorili „oslobodioci“ u gradu, ali i u mestu strelišta, Slavniku. Autor zapisuje sasvim precizno: „Jedanaestog oktobra 1944. godine u grad su ušli partizani. Odmah su počeli sa masovnim hapšenjima „narodnih neprijatelja“ i „izdajnika“ i već prvih dana mnogi od njih su LIKVIDIRANI. Onako, po partizanski“. Među beleškama, koja je vodio, čitamo zapise o masovnim streljanjima. Bila je rana jesen, pred kraj oktobra 1944. kada je to počelo.
Zapisaće autor priču Ilije Zlatkovića agusta 1965. o „našoj kući gde je OZNA bila i o onome što se ukratko može nazvati „prekomanda“, odnosno ubijanje u noćima kada su se sudarale senke.
Roman Pre života i posle smrti ima dve celine: “Umesto prologa i kraja“ i „Pre života i posle smrti“ – pet poglavlja. U svakom od njih prolaze ljudi odenuti ćutanje, strahom i nestrajanjem pred bajonetima „oslobodilaca“. To je taj glavni okvir trajanja. Dugo bi trebalo navoditi sve ličnosti, ali se opisom posebno izdvajaju Azarije Batorevič, koji je prebegao iz Rusije, zatim Olivera, Stanislava, sestra Evgenija, koja je takođe prebegla iz Rusije sa dvadesetak monahinja iz istog manastira. Tu je i čitava galerija likova, piščevih prijatelja, koji su ispredali priče u poslastičarnici, ali i tragični, ubedljivo prikazani likovi Raspopa i Ćutologa. Posebno su slikovito dramatične slike o monahinji Katarini, koja „nije imala vremena ni da najavi smrt, ni da se oprosti od života“.
Ovo je, dakle, knjiga o „onemelom, gluvom, okamenjenom vremenu“, kako bi rekao Mihis, „autobiografija o drugima“ i vremenu nad kojim stoji pitanje zanemelo u svome bolu: „Šta mi znamo o ONOME što se nije dogodilo!?“ To je taj jasan pišev sarkazam, koji se ne čita kao upozorenje nego kao pruka da se ne zaboravio ono što je zaista bilo!
Sava Dimitrijevića, kako s pravom ocenjuje dr Saša Stojanović, urednik, „živa je legenda leskovačke publicistike i najpedantniji hroničar starog Leskovca.“ Jer, da završim ocenom Tomislava Cvetkovića: „Pisao je jezikom prepoznatljivim za jug Srbije, odnosno leskovački kraj, a po vlastitom priznanju, sve njegove priče su – istinite. Čije familije nema u hroničarskim zapisima Save Dimitrijevića, taj će teško dokazati da je Leskovčanin. Tako nekako govore u Leskovcu. A kako i ne kad Sava Dimitijević već decenijama marljivo i predano beleži priče o ljudima i sokacima starog Leskovca, dobronamerno zavirujući preko plota u komšijske bače.“
Zbog toga i ovo delo treba, uveran sam, razumeti kao dobronamernu „sliku upozorenja“ o „srpsko-srpskim podelama“ koje su nas – preskupo koštala. Sava Dimitrijević, izuzetni hroničar minulih godina bola, novinar po opredeljenju, a pisac po vokaciji, da nije ništa drugo napisao osim romana Pre života i posle smrti uradio je dovoljno za prekratko ljudsko trajanje.
Danilo Kocić


O autoru
Sava Dimitrijević rođen je 1938. godine u Leskovcu. Profesionalni vek proveo je kao novinar u listu Naša reč, Radio Puli i Radio Leskovcu. Autor je brojnih reportaža, a nekoliko serija i drama emitovano je na beogradskom i zagrebačkom radiju i TV. Priče su mu objavljivane u Našoj reči, Politici, Osvitu, Našem stvaranju, Istarskom mozaiku… Neke priče i drame prevedene su na italijanski jezi i izvedene na Radio Kopru.
Objavio je trilogiju Ljudi i sokaci starog Leskovca: Sveće u snegu (1990), Bače pogoleme od sokaci (1994) i Podsisarčani (1998). O starom Leskovcu takođe govori delo Bubnjara iz Slavujev bioskop (2012), Leskovački drveni tramvaj (2017), Murdža mala i Muka i merak (2018). Godine 1994. objavio je Kamen za pamet: dan kada je stradao Leskovac“ (o bombardovanju Leskovca 6. septembra 1944). Osim ovog romana, jedina knjiga koju nije napisao na dijalektu je Kuća doktora Danila (o zločinima OZNE i partizana nad Leskovčanima po oslobanju Leskovac, 2002. Živi i piše u Leskovcu.
Život i delo Save Dimtrijević, poznatog novinara i pisca, najboljeg znalac duha starog Leskovca, opširno je predstavljeno u dvotomnoj studiji – hrestomatiji D. Kocića Leskovački pisci – tragovi i traganja (Leskovac 2016) i najnovijoj knjizi istog autora Leskovački pisci – bibliografije i komentari (Leskovac 2019).

Foto:
Sava Dimitrijević

1 Komentar

  1. Veoma bogata umetnička kariera gospodina Dimitrijevića. Mislim, da je predstavljanje nove knjige u ovom dopisu bilo veoma kalitetno. Nadam se, da će knjiga naći mesto medju čitaocima.

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*