LESKOVAC
U toj vreme, kada se je gradio Okrugli paviljon, u Leskovac se je sve
znalo: koj je skoju i koja je skoga; koje kude je i kako se zove piše profesor Vjačeslav Nešić
u tekstu koji u celini objavljujemo u štampanom izdanju leskovačkog nedeljnika
“Nova Naša reč” sledećeg petka.
” Mali fudbal se igraja na beton u Grčki saraj, na šljaku „Partizanovog“
igrališta i u pesk u Suvu reku. Sastanci, randes vouzi, zakazivali su
se kod bioskop „11 oktobar“, kod bifea „Soko“, kasnije kod Dom
sindikat i kod Okrugli paviljon. Švaleri i švalerke su se nalazili u
park Devet Jugovića, na Isar ili u park ispod Svetoilijsku crkvu, što
se sad zove Spomen park. Igranke su bile, najbolje, u Gimnaziju i u
star Dom JNA koji je imaja golemu salu sa binu, dole je bija patos,
napolje ograđena letnja bašta sa prekrasnu fontanu. Da li je moguće
da je neko tada mogao da uslovi omladinu Leskovca, sve te prelepe i
pametne devojke i mladiće, pogotovu gimnazijalce, da mesto termina
„Šajkača“ govore Ok. pav. Jok more! Na pamet nikome toj neje padalo.
Da je nekome toj padalo na pamet vrlo brzo bi se odomaćija naziv
„Šajkača“ i kod omladinu, a i među Leskovčane; namerno bi se u
„Dubočicu“, kao što se je namerno iz prkosa vlastima slavila srpska
nova godina, za Ok. pav. govorilo „Šajkača“. Ma, koj bi mogaja da
zabrani Moki Zivanu, Boži Rogonji, Klašnji, Joci Mačetu, Landriju,
Mile Gulanferu, Šuci zvanom Ta mani ga lalo, Dušku Pacovu, Beloj Veđi,
Lazi Čekrku, Francu i inima, da iz toliko pogubnog Inata, ali
leskovačkog inata, bez obzira na posledice: prdekana i pendreci, a
samo zbog dnevne zajebancije, da napakoste i izvrnu ruglu dotičnu
vlast; pogotovu, narafski kad šutnu po neku, da na sav glas se
proderu: „Ajmo bre na pojednu u bife kod Šajkaču!“ Da se je nešto tako
događalo možda bi pojedini organi i stisnuli muda, pa zakucali na
“Dubočicina” vrata, ali u tom slučaju bi ostali i bez organa i bez
muda. Takoj to ide u Leskovac. Nikad toj neje bilo, ali nikad. Znajući
moje Leskovčane, stari bife na Sajmište, da se je Ok. Pav. zvao
„Šajkača“, bio bi zbirište svih i svakakvih i u njemu nikada ne bi
imalo prazno mesto ni za lek, jer sve bi bilo prepuno, a ne bi zvrjao
uvek sablasno prazan.
Najbolji i najtačniji pokazatelj da se Ok. pav. nikada nije nazivao
„Šajkača“ su plakati za održavanje sportskih priredbi i koncerata
narodne i zabavne muzike. Nigde na plakatima ne stoji da će se održati
u „Paviljon Šajkača“! Pogledajte plakate pre 1990. godine, pogledajte
plakate posle 1990. godine. Znam da će mnogi mudroseri reči: Ne se je
smelo! Ako se nije smelo pre 1990., đene-đene, ali posle 1990., tj.
godina najcrnjeg srpskog nacionalizma, kada se ne da nije smelo nego
je bilo vrlo poželjno, pa ako bilo gde nađete da se Okrugli paviljon
naziva „Šajkača“ ja ču se za jajca obesim u sred Leskovac. Da li bi
SPO ili Arkan održavali tribine u hali sportova, a ne u „Šajkaču“. Ko
bi mogao Borinoj „Ribljoj čorbi“, koja je 4-5 puta svirala u Ok. pav.
da zabrani da na plakatima istakne – koncert u „Šajkaču“. Idi begaj!
Novinar koji se predstavlja kao „Istraživačko Novinarstvo“, a ustvari
je predstavnik gradskog kluba narikača i plačipički, s’d iskopaja
odnekud da je Ok. pav. ustvari “Šajkača”, al mu i toj malo nego
palamudi patriotsku floskulu i hoće da nam uvali muda umesto bubrezi!
Koristeći visok stil i biran rečnik- harvardska univerza, odsek
leskovački svinjac, kaže: “Hrvati nisu izlagali svoje proizvode u
Šajkaču; nisu hteli pa moraja sam Tita da urgira.” Nije nego. Zabolelo
Titu Ćindo, što bi rekli moje komšije Romi, pa se nasekiraja za
leskovačku “Šajkaču”, sve mu suza, suzu stizala! Aj, ne lupajte
gluposti. Čekaj malo, nije ovo nikakva glupost. Ovo je opasna, vrlo
opasna napisana reč, i ako ste se do sada pitali, dok ovo čitate: Čemu
ovaj dramoseraj; red je da konačno objasnim. Sve ovo pišem zbog
neviđene gluposti leskovačkog novinarstva; zbog rečenice
pseudonovinara: “Hrvati nisu izlagali svoje proizvode u “Šajkaću”,
morao je sam Tito da urgira.” Ovakva vrsta lešinarenja nije i ne može
da bude novinarstvo, pa čak ni u Leskovcu. Ne može borba za gledanost
i tiraž da bude bilo kakvo opravdanje za neznanje, primitivizam,
prostakluk, a sve u ime kriptonacionalizma i nebeske Srbije. I ako je
leto pa teku beskonačne svakodnevnice, a i zvezda upekla pa neke
udarila u til, i dalje važi ono zlokobno životno geslo: Dokon um je
djavolje igralište!
Leave a Reply