LESKOVAC
Jutro je osvanulo sunčano, ali sveže, najviše zbog vetra koji je brisao palubu tokom intenzivne plovidbe. Za onog ko se prvi put bude vozio brodom ovih, devetospratnih dimenzija, toplo preporučujem da važne stvari drži blizu sebi, da ne bi došao u situaciju da strepi, jer mu je vetar odneo karticu kojom otključava sobu. Pogađate, to se baš meni desilo. Hvala gospodaru vetra, pa svoje sluge usmeri da duvaju ka krmi broda, gde je bilo ljudi, koji su uhvatili karticu, poštedevši me muka i rasprava sa osobljem broda, uvek namrgođenim Polinežanima. Nakon dvadesetak sati plovidbe, odmorni i osveženi, ugledali smo naznake kopna i veliku luku Barselone.
Konačno smo stigli u grad, koji ime, kažu, ponese po bliskom rođaku čuvenog kartaginjskog vojskovođe Hanibala Barke, a koji je našoj generaciji, poznatiji po fudbalu, plesu, slikarstvu i političkim turbulencijama. Brod je lagano pristajao u ogromnu, prometnu luku, a mi smo se spremali za ulazak u autobuse i jednočasovnu vožnju do hotela u Ljoret del Maru, gde smo bili stacionirani do polaska kući, za Srbiju.
Naredni dani su bili rastrzani raznorodnim, često zgusnutim, i samim tim, napornim, aktivnostima. Ustajali smo rano, išli u posetu znamenitostima Barselone: muzeju Salvadora Dalija, stadionu Kamp Nou, plaži i tvrđavi Kosta Brava, Magičnim fontanama, i naravno, Sagradi Familiji. Šetali smo La Ramblom, čuvenom avenijom katalonske prestonice i poprištu kasnijih terorističkih napada. Slikali smo se kraj Kolumbovog spomenika, neuspešno trgovali na gradskoj pijaci, koja nam je nedvosmisleno ukazala da mi, studenti skromnih finansija, nismo dovoljno „potkovani“ da kupujemo sve što hedonisti u nama iskaju. Mogu vam reći da su obilasci bili celodnevni, a marševi, konstantni. Koristeći aplikaciju na telefonu, izmerili smo da smo u proseku, dnevno, pešačili sedamnaest kilometara. Od svih šetnji, ostale su mi urezane u sećanju one po beskrajnim plažama, čiji se pesak kruni pod konturama stopala, ugrejan, da li ranomajskim suncem, ili užarenom mladošću što po njemu hodi.
Ručavali smo u hotelskom restoranu, gde je vazda bila bogata trpeza sa svim znanim i neznanim đakonijama. Bili su tu hlebovi u raznim oblicima, sirevi i kačkavalji, svinjetina, govedina, razne vrste riba, kobasica, šunki, salata, barenog povrća, sladoleda, voća, sokova i vina. Noći su bile rezervisane za pijanstva i posete gradskim diskotekama, kojima smo mi, Balkanci, davali jednu drugačiju, nekatalonsku vrstu koloričnosti. Spavalo se malo ili skoro nimalo, jelo poprilično, a pilo još više. U tom hotelu su bili smešteni i penzioneri, Katalonci i Španci, sa kojima sam pokušavao da se sporazumem na mom nedovoljno profilisanom španskom. Slično sam, sa iznenađujućim uspehom, pokušavao i sa drugim osobljem tog hotela. Par dana provedenih u tom hotelu su imali okrepljujuće dejstvo na sve nas, međutim, polako ali sigurno, došao je trenutak povratka. Sutradan u zoru, trebalo je da posetimo parfimeriju u Kanu, te smo se otisnuli na put Francuske, zemlje Gala, revolucije, književnosti i čuvenog Zinedina Zidana.
(Nastaviće se…)
Aleksandar Stojanović
Leave a Reply