MOJE PISMO ŽENAMA

LESKOVAC

Oktobar je mesec obeležavanja borbe protiv raka dojke. I ja ovog oktobra stalno pričam svoju priču, svoje iskustvo sa tom bolešću. Delim svoju najdublju intimu sa celim svetom. Možda me malo i previše ima ovih dana, postoji rizik da dosadim ljudima. Svesno prihvatam taj rizik, jer su motivi koji me pokreću opravdani. Bez želje da generalizujem i bez trunke želje da nametnem da je moj način borbe najbolji, želim samo da doprinesem povećanju svesti svih žena o važnosti brige za sebe. Evo moje priče…
Zovem se Suzana Dimitrijević, imam 52 godine i profesor sam filozofije u invalidskoj penziji. U trenutku kada sam otkrila da imam rak dojke imala sam 47 godina i živela brzinom 300 na sat, sa glavom punom strategija, ciljeva i planova. U tom trenutku nalazila sam se na poziciji direktora Škole za tekstil i dizajn i imala sam uverenje da je to škola puna potencijala i da je samo potrebno da ja dam sve od sebe, pa da ona doživi svoj preporod. Znala sam šta treba raditi, znala sam i kako… Znala sam i da su neophodne žrtve da bi se napravio korak napred… Bila je to za mene prava zavodljiva zamka… Nisam ni bila svesna toga da već duže vreme ne jedem, ne spavam, ne odmaram, ne družim se… Da me je neko tada pitao da li sam srećna, rekla bih da jesam, da imam ispunjen život, predivnu ćerku i divnog muža, najbolje roditelje na svetu, brata, puno prijatelja, posao koji predstavlja izazov i inspiraciju za mene… I biću još srećnija, samo da moja školica stane na zelenu granu… A da su me pitali da li volim sebe, rekla bih – naravno… Samo sam to malo čudno pokazivala.
Prvi put sam saznala da imam fibro-cistične dojke na pregledu koji je bio organizovan u mojoj školi davne 1999. godine. Tada sam otišla na pregled ultrazvukom i rekli su mi da je potrebno da dolazim na povremene kontrole. I jesam to radila nekoliko godina, pratila sam te benigne promene i ništa se strašno nije dešavalo. A onda sam zamenila sjajno mesto profesora filozofije mestom direktora škole i više nisam imala vremena za to.
Pre pet godina, na početku leta, prilikom tuširanja (redovno sam pregledala dojke tokom tuširanja), napipala sam nešto neodređeno, okruglasto, na desnoj dojci, malo iznad bradavice. Otišla sam na pregled ultrazvukom i saznala da imam cistu i da možda nije loše da odem i na mamograf. Nalaz mamografa je bio prilično neodređen, ali sa savetom da se ipak javim i hirurgu. Sa hirurgom sam se dogovorila da ću odstraniti tu cistu kad se on bude vratio s mora. U školi sam najavila da ću ići na manju hiruršku intervenciju, ali da neću ići na bolovanje. Jer, pobogu, na pragu je bio prijemni ispit za umetničke profile, pa upis… Tako mnogo posla…
A onda mi je proradila intuicija. Stalno sam nešto pipkala desnu dojku, činilo mi se da se ta cista možda malo i povećala. Teralo me je nešto da odem još jednom na ultrazvuk, da ne čekam da se moj nesuđeni hirurg vrati s mora. Otišla sam jedne subote uveče kod lekara koji je bio na dežurstvu. Nakon petnaestak minuta gledanja ultrazvukom, saopštio mi je da ja zaista imam cistu, ali da je ispod nje nešto što mu se ne sviđa. I da je dobro što sam došla dok je dežuran, jer brzim pregledom bi mu to nešto promaklo. Odmah sutradan ujutro otišla sam kod hirurga (koga su mi preporučili) koji je završavao svoje dežurstvo i koji mi je, posle kraćeg pregleda, saopšio da su šanse da imam rak dojke 50:50 posto i da će me operisati u sredu, kada će mi odstraniti dojku ako i patolog bude potvrdio dijagnozu tokom operacije. Pitala sam ga sledeće: “Hoćete da kažete da imam tri dana fore da se psihički pripremim za to da možda imam rak i da ću možda da ostanem bez jedne dojke? ” Nakon što je kratko potvrdio, moj komentar je bio: “Pa dobro, tri dana – puna kapa!” Tog trenutka mi je proradio moj smisao za humor, pomalo crnkast.
Kako sam se osećala tog dana? Čini mi se da je suočavanje sa mogućom opakom bolešću znatno povećalo moju svesnost. I mobilisalo istog trenutka sve moje snage. Znala sam da ta bolest u poslednje vreme kosi živote žena. I znala sam da želim da živim, da neopisivo mnogo želim da živim. I da sam spremna da se borim za to.
Od subote do srede moj rak je porastao čitavih 5 mm – 1 mm dnevno! Znači, bio je strahovito agresivan. I strahovito zloćudan, takozvani duktalni invanzivni. Kad sam se probudila iz anestezije, prvo što sam izjavila je da sam sa rakom završila, da je jedini rak koji me nadalje interesuje moj muž (dupli rak u horoskopu). Nekoliko dana provela sam u bolnici, a onda se vratila na posao. U avgustu sam primila prvu (od četiri) hemoterapiju. Sve vreme nisam prestajala da radim, s posla sam odlazila u bolnicu. Naravno, tu je bio moj laptop, da se igram ili da nešto radim. Između dve boce pravila sam pauzu za cigaretu i kafu, a nakon terapije odlazila kući pešice. Donela sam bila odluku da mi neće biti muka, jer ne podnosim povraćanje. I nije mi bilo muka, ni jednog jedinog trenutka! Volja je čudo…! Kosa mi je opala posle prve terapije. Nabavila sam periku i nastavila da radim. Sa tom perikom je bilo i smešnih situacija, bilo je komentara da mi je mnogo dobra frizura, od onih koji nisu znali. Nosila sam je do sledećeg aprila. Ja, koja imam indijanski pravu kosu, doživela sam da mi je izrasla kovrdžava kosa, što me je oduševilo. Trajalo je do prvog šišanja.
U novembru sam uzela nekoliko dana od odmora i otišla na odstranjivanje jajnika, jer je tumor bio hormonski zavisan. Tako sam uletela u naglu menopauzu, bez pripreme. Znala sam da to može da bude neprijatno, ali sam rešila da na to gledam kao na sitnicu. Jer, ono što je bilo zaista važno, jeste – preživela sam, otkrila sam ga na vreme, dobila sam još jednu šansu! Šta može da bude veće i važnije od toga?!!
Duboka svest o tome učinila je da nakon operacije nisam imala trenutke potištenosti, malodušnosti ili besa. Nisam se pitala zašto baš ja. Pa zato. Nešto sam verovatno i sama doprinela. Samo preplavljenost srećom i zahvalnošću što sam ostala živa. I to osećanje me drži svih ovih pet godina. Zahvalna sam kosmosu, bogu, ljudima… Da se nisam osvestila na vreme, sada me ne bi bilo. Zato mislim da samopregledi i redovne kontrole prave razliku između života i smrti.
Sledeća godina bila je ispunjena radom i putovanjima. Edukacije u Londonu i Bad Urahu (priprema za licenciranje direktora škola i obrazovanje odraslih), putovanja u Rim i Pariz… Nastavila sam da živim, a trebalo je i odraditi mandat direktora do kraja. Ali sam već tada odlučila da nešto bitno promenim u životu. Hemoterapija je ostavila traga na meni – popustilo je ono što je i pre toga bilo slabo – desni kuk mi je potpuno otkazao sledeće godine, pa sam otišla na ugradnju veštačkog kuka. Sredila zube, jer sam počela zdrave zube da gubim zbog paradentopatije. Otprilike, čim nešto otkaže, ugradim rezervni deo (prava sam kiborg-žena) i idem dalje. Rešena da odživim život kao čovek!
Lekari su mi savetovali da pokušam da dobijem invalidsku penziju, da bi bilo dobro da popravim kvalitet života. Bilo je to novo iskušenje za mene. Ja, koja toliko volim da radim, koja toliko toga još imam da dam, ja u penziju? Dobro sam razmislila i donela odluku – pa da, potrebno je promeniti nešto bitno u životu! Pre tri godine sam otišla u penziju i nisam se pokajala zbog toga. Moj život je sada sasvim drugačiji. Više vremena sam kod kuće, što mi omogućuje da kuvam i hranim i sebe i porodicu ukusnom, svežom i zdravom hranom. Spavam onoliko koliko i kad mi se spava. Družim se, šetam kucu, izlazim, idem na izlete. Kad god mogu, idem na more. I radim, puno radim. Ali sasvim drugačije nego ranije. Sada radim ono što ja želim, koliko želim, gde želim i sa kim želim. Rad u nevladinoj organizaciji mi to omogućuje. I popunjava rupu u kućnom budžetu, nastalu zbog premale penzije. I daje veliki osećaj slobode. I u radu sam sada mnogo kreativnija i ispunjenija. Jedino više nema stresova. Ja se više ni zbog čega ne sekiram, ne brinem i ne frustriram. Gledam na stvari poptuno drugačije nego pre. I sada zaista mogu da kažem da sam srećna. Da li je bilo potrebno da se suočim sa smrtonosnom bolešću pa da dođem do toga? Pa, bolje bi bilo da sam to sve ukapirala i bez bolesti, ali nema veze. I iz strašnih i loših stvari čovek može da izvuče nešto dobro za sebe.
Ja idem na redovne kontrole. Ne mislim da će se rak vratiti, mada sam svesna toga da realni rizik postoji. Ali trudim se da budem u dosluhu sa samom sobom, osluškujem svoje biće i svoje telo. Jednostavno, osećam se dobro. Mislim da sam tako na putu zdravlja.
Sve vreme lečenja imala sam veliku podršku porodice. Ali ne neku specijalnu podršku, prosto njihova ljubav bila mi je najveća podrška. Ta harmonija koju smo izgradili, to mi je nešto najlepše u životu. Pre operacije imala sam dilemu šta će biti sa mojim ljubavnim/seksualnim životom, da li će mom mužu biti odbojna asimetrija na mom telu. Međutim, prava ljubav ne mari za gubitak delova tela. Sve je u najboljem redu sa mojim ljubavnim životom. Spoznala sam da ženstvenost žene nije bitno vezana za njeno telo, nego za njenu dušu, duh i um. I njeno samopouzdanje. Nisam otišla na rekonstrukciju dojke, čini mi se da i ona nosi neke rizike. S druge strane, eksterna proteza je sasvim OK, ne primećuje se čak ni u kupaćem kostimu.
Šta bih poručila svojoj ćerki i svim ženama sveta? Prosto, volite sebe i volite svoje bližnje. Ugađajte i sebi i njima. Život je lep i treba ga živeti do kraja ljudski. Ne postoji važnija stvar u životu od života samog! Neka vas ne mrzi da s vremena na vreme opipate svoje dojke. Nađite vremena da odete na kontrolni pregled. To spašava živote. Duša me boli za sve žene koje su otišle zato što je bilo prekasno…