Ljudi i sokaci Starog Leskovca (20)

LESKOVAC

   Kazivanja  se provlače kroz razna  vremena i dolaze nam od onih koji pamte duže i nose sa sobom sećanja koja su im preneli oni od pre njih da bi ih preneli onima koji idu za njima. Tako se godine premeštaju iz onog u ovo vreme koje one i ono što je bilo ne pamti po tome što ih je videlo nego po onome što se čulo i zapamtilo.  I tako nam se često čini, pa čak i posumnjamo   da su  sećanja, prenošena iz onih godina u ovo vreme  toliko daleka, već pohabana i izbledela - da bi mogla biti istina. Ali, čak i pod nevericom  u njihovu verodostojnost – i kao takva, dakle pod sumnjom da i nije baš tako bilo – te uspomene donose miris i boju onih vremena za kojima često bolujemo. Boja i miris godina kojih više nema osim u  kazivanjaima drugih koja ćemo zatim i mi prenositi drutima..
Ta vremena koja mogu biti daleka, bliža i savim  blizu i nama dobro poznata  - ne pamte se istovremeno niti isto. Jer ni oni čija kazivanja o tim vremenima slušamo - nisu isti. Pa se zato događa da slušamo različita kazivanja o onome što bi trebalo da bude – isto. I zato ne treba ni da nas čudi  što u nečijim sećanjima ima onih koje u sećanjeima drugih – nema. A svi su tu – neki pre, a neki posle.
  Ljupče Gušterče je iz Čivlk, a udala  se čaaak u Murdžu malu! Kada se udala sa sobom je ponela i uspomene i sećanja na ljude iz Čivlk. Ta sećanja, ispričana pre pedeset godina , uvode nas kroz širom otvoerenu kapiju onog vremena kada  se u avlije išlo kroz – ar kapije! Kao sve da je u jednu jednu  avliju, pod jednu streju, ulazi i iskača na jednu kapiju. I sve se znalo. Kad se kod komšiju otidne na kafu – prvo se na šporet podigne poklopac od šerpu da se vidi – koje toj kompija kuva za ručak el pa koje se toj peče u relnu kad tolko ubavo miriše..
  U jedno takvo vreme  - na isti ćošak, odokle se put račva odovud na kud Lebane a odonud nakud Bojnik  i sg stojiv Ljupče Gušterče i Žika Patašon. I  gledaju u Star Čivlk -  put za Bojnik i  Novi Čivlk - put za Lebane. Al, Ljupče  Gušterče je postareja i pamti edni, a Žika Patašon je po mlađi i pamti - drugi komšije.A iste kuće su i isti kraj je... I trebalo bi  da je sve isto, al – neje. Jer, samo kuće sediv kude su oduvek-  iste,  s tarabe  i bače, s dudevi i slive, bunari el pa  bez bunari. Ali onija koji sediv u nji - nesu uvek isti. Neki se odselili- drugi se doselili, neki srušija staru i na isto mesto napravija novu kuću. Na nikoga plot padnuja, a neje napravija nove tarabe..  A vreme ne gleda samo kroz tarabe, ne ide samo kroz kapije.. Vreme se maje po sokaci, ide po polja, ide po avlije i baštovani, muva se po dalapi, kači po dudevi, u krošnje od šeftelije i praske, spije pod ispod ćeremide, kad se umori žmije po tavani, kači se uz Isar, gubi po lozja, pa pa slazi niz Isar. Vreme put nema –  pa zatoj ni sećanja nesu ista. I koj će sve da  popamti kako je, kude je i zašto baš takoj i baš tuj bilo. Nešto se frlji  kad ne treba, nešto  se pa sačuva za - ako zatreba! . Uspomene ne možev da se iskubev iz pamet -  ako se ukutkav pod pazuhe na godine pa si gi nosimo za merak, jer si ni je ubavo kad pričamo i prisećamo se:
  „Kako, mori, Kevo, beše onoj  - sećaš li se kako vikaše Stojan kad se vrnu iz baču - nosi krastavice i paradajz, a šiše s rakiju zabravija u bunar kude ga je, vrzano s kanapče, spuštija da se rakija oladi..

Koj onoj zboreše Stojan..
Ljupče Gušterče kaže da kafanu „Tri šešira” na raskrsnicu kude se putevi dvajav levo za Lebane, a desno za Bojnik – sazida Sotir Petković Podrimac kd iz Podrimce dođe u Lesakovac. Toj je prvo bilo močvarno i vodišljavo mesto. Sotir isuši tej baruštine i napravi kuću a u donji deo kuće uz put otvori Gostionicu.
Sotir Petković Podrimac, žena Saveta, deca Mileva, Zagorka-Gona, Vukosava,zvana Kosara, Bora, Ratislav – Ratko Petrović, Savka, Zora i Ljubica-Buba – odade se za Miku Ludajku. Mileva se odade za Crnotrvca Grujicu u Kruševac. Kosara, muž Nikola Stojanović, zvani Kole Princ, deca Čeda Princ, Brana i Dragan zvani Kepa.
Do Trišeširci je kolarska radnja, pa kovačnica na Blagoju Živkovića, žena Duna iz Turkovce, deca Branka, Mita i još jedan sin.
Do Blagoju kovača je kuća na Milana kočijaša iz Trnjane što je rabotija u Vrankića, žena Milica isto iz Trnjane, deca Sava, Krsta, Mileva, Cveta, zvana Cenka i Milka. Cenku je oženija Vlada Đoković Čačanin.,
Do Milana kočijaša je – staklara, pa je – edn Makedonac, činovnik, imaja je ženu Makedonku i dve ćerke. Do Makedonci su sedeli – jedan starac Aleksa od kud Bošnjace, žena Mileva – čuvali su pastorka jer nesu imali svoju decu i izmreše svi.
Do Aleksu je, kaže Ljupče Gušterče – moja tetka Zagorka, zvana Gaga, muž Đoka Zafirović, šićerdžija, deca Živorad, Dragi, Vlatka, Divna, Ljubinka, po Ljubinku se rodi još jedan sin pa on posle nekolko dana umre. Zatim je – Aleksa, vrlo pošten čovek, žena Velika, bez decu su. Pa je Luka kontrolor u Monopol, vikali ga Luka Kontrolor, ime na njigovu ženu ne pamtim al pamtim – sedam –osam decu je imala. I ne znam, brate slatki – kako gi je ranila – da l je mogla samo s leb da opstane. Taj Luka Kontrolor pravija si decu ko nika fabrika..
Do Luku Kontrolora – bija je onaj što je brašno meljaja – Pejča i sinovi mu doktori. Pejčina žena Janika nosila je šivke! Stara žena a nosila je bele šivke – do pojas! I vika: -Aaa, ja toj ne menjam i nek se smejev svi ljudi … Ja si toj nosim – i gotovo!
Pejča je jako pošten čovek i sinovi su mu učeni ljudi – doktori.
Odma do Pejču je onaj što je kafanu držaja. Pa je posle do Pejču sedeja Cile, a vikali su ga Cilesija. Taj Cilesija ništa nee rabotija. I za toj su ga iz zajebanciju i vikali – Cilesija. I toj je jedan prost čovek bija, jedan – uboga prostinjka!
Do Cilesiju je jedan Vlasotinčanin. I onda su Milan i Milivoje Milčić – toj je zadnja kuća. Pa je jedna Olga i jedn Milan zidar – kude nađe tuj krpori – sirotinja, bez decu su bili.
Pa je bila edna što samo po polje – briše šenicu, mumuruz i pečenke!. I ona nema leba da kupuje –ona iz polje navuče pšenicu i ede! Nabere snopovi – po edn – dva, pa posle mumuruz i mi se čudimo: odokle, bre, ovaj žena živi, odokle vu pare – ide i melje šenicu i mumuruz.. i sve takoj dok jedni ne rekoše: Eeeee – ima ona i na vas da daje!
A do njuma bila edna još po lopovka od njuma – i ona čim padne mrak – operiše ss džakovi po polje.
I mi smo zadnji bili na Lebanski put – Mita Janjić Gušter, žena Rada iz Pridvoricu, deca Ljubica – Ljupče Gušterče i Mirjana. Ljubica – Ljupče Gušterče, muž Aleksandar –Leka Anđelković, zvani Leka Mečka,, deca Jovan, Đorđe i Nadica, umrela kao devojka. Mita i ćerka mu Mirjana poginuše u bombardovanje 6. septembra 1944. godine.

( Nastaviće se )

Sava Dimitrijević

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*