CRNA TRAVA
Zimi kao da je vešto sakrivena u smetovima planineČemernik, najmanja srpska opština, Crna Trava, u letnjim mesecima i do deset puta poveća broj svojih žitelja….Sa svih strana turisti, bivši crnotravski žitelji od kojih poveći deo iz beogradske mesne zajednice „Milentije Popović“, sa Novog Beograda, letos masovno krenuo u berbu borovnica u vrletima Crne Trave. Da li iz razloga što je berba – gratis, ili je pak borovnica stvarno lekovita biljka i rado cenjena u glavnom gradu, ne zna se razlog „okupacije“ živopisne planine. Sezona berbe borovnica počinje krajem jula, ali su padine planine Čemernik uvek „pročešljane“ raznoraznim grabuljama, sa beračima i iz susedne Bugarske, mnogo ranije sa prvim danima leta. Bere se i zelena i još nedovoljno formirana bobica borovnice, a berači nam tada rekoše : „ Ma sazreće borovnica i na terasama velegradskih solitera bolje nego u planini…“
Na Vidovdan sve se vidi…
Cela opština Crna Trava broji negede oko 2.650 stanovnika što je znatno manje od jednog biračkog msta u Bloku 45 na Novom Beogradu u kojem mahom žive Crnotravci… Doduše ovi nadaleko poznati dunđeri – pečalbari naselili su i druge gradske centre: Leskovac, Smederevo, Novi Sad, ili Niš… Tako danas najveća crnotravska Osnovna škola “Aleksandar Stojanović“ ima jedva pedesetak učenika u svih osam razreda., a srednja Građevinska škola minimalni broj učenika zadržava zahvaljujući dobrom nastavnom kadru i programu ali i pogodnostima za učenje i stanovanje u tamošnjem internatu.
Negde pred Vidovdan „gradski“ Crnotravcidolaze u pomalo zapuštene kućice na Čemerniku da štogod urade ili samo da „provetre“ skromne stvari u narodnom vezu: a tu su razne posteljine i jastuci, marame, haljine, peškiri ….i sve to se razastre „na videlo“( na sunce) na Vidovdan, da i bog vidi da i Crnotravci imaju štogod i da nisu zaboravili svoj rodni kraj i svoje običaje“….
Crna Trava je možda jedina opština u zemljama zapadnog Balkana koja ima tri interesantna spomenika: prvi je spomenik fabričkom dimnjaku i pečalbaru, koje su Crnotravci podigli zbog mnoštva ozidanih fabričkih dimnjaka po svetu, drugi je spomenik pečurki „lisičari“, simbolu zdrave hrane i crnotravskog preživljavanja, i treći najvažniji spomenik ženi-majci koja je je po mišljenju većine Crnotravaca sačuvala njihovu porodicu od raspada i bede…
Kasno Stevan na Kosovo stiže…
Legenda kaže da je Musić Stevan, sestrić Cara Lazara, u želji da pomogne svome ujaku uhvatio „prečicu“ i umesto dolinom Južne Morave prema Kosovu, on krenuo kanjonom reke Vlasine u same skutove planine Čemernik…. Vidno umoran srpski vlastelin sa vojskom prileže malo radi odmora po pašnjacima Čemernika….. Lepota mirisa divlje mente i „majčine dušice“ unese ih u dubok san… Kada se probudi mlađani valstelin Stevan ugleda sunce kako lagano klizi na zapadu u krošnjama stoletne šume te od tuge zaplaka i prokune: “ Crna travo da si mi čemerna“……
Od tada , kaže legenda, ova najmanja srpska opština, ali sa velikim prirodnim potencijalom u okrugu, sa ponosom nosi ime Crna Trava, a planina što se kao ranjena stara orlušina nadkriljuje nad varošicom zove Čemernik….
Baš je u tom Čemerniku, na izletištu Vlasinskog jezera, poznati srpski novinar Rade Brankov, uz malu pomoć jednog leskovačkog novinara sačinio prvu turističku reportažu o Crnoj Travi, a uz pomoć tadašnjeg rukovodstva opštine osmislio medijski i manifestaciju „Dani Borovnice“….
Ali neku godinu kasnije se sa tom manifestacijom kao i sa „Danima pečelbara“ i drugim turističkim druženjima zastade, najverovatnije zbog nedostatka para, ili pak novih ideja…
Skoro svaki srspki političar u vrhu vlasti do danas imao je po neku ideju kako da revitalizuje ovaj kraj… A ljudi ovde prilično veruju svojim političarima pomalo stidljivo,ali sve im veruju….
Veruju da će u ovoj varošici biti izgrađeni ili dograđeni kapaciteti za otkup i preradu planinskog krompira, borovnice i drugog lekovitog bilja, da će se ovde proizvoditi elementi od čuvene crnotravske bukovine za stilski nameštaj…i šta sve ne…. I onda „sve padne u Vlasinu“, u zaborav….
Na Vidovdan sve se vidi, kažu uvek ljubazni Crnotravci, ali poslednjeg Vidovdana ne videše nekog važnijeg političara da „zaluta“ u ovu najmanju srpsku varošicu… “Neka ,neka, kažu nam naši retki sagovornici u u centru varošice, neka ih gore u Beograd, gore imaju preča posla od ovih ovde…“
A oni vredni, na čelu sa rukovodstvom svoje lokalne samouprave, svake godine biju poduže bitke sa zimom i lošim vremenom u očuvanju komunalne infrastrukture…
Zima u ovom vrletima stiže rano i zna da bude oštra i da u njima ostane baš dugo…
Tomislav Stevanović
Leave a Reply