“Komšije nam noću ukrali borovnice”

CRNA TRAVA

Zimi kao da je vešto sakrivena u smetovima planineČemernik, najmanja srpska opština,  Crna Trava, u letnjim mesecima  i do deset puta poveća broj svojih žitelja….Sa svih strana turisti, bivši crnotravski  žitelji  od kojih poveći deo    iz  beogradske mesne zajednice „Milentije Popović“, sa Novog Beograda, letos   masovno krenuo u berbu borovnica u  vrletima Crne Trave.  Da li iz razloga što je  berba – gratis,  ili je pak borovnica stvarno lekovita biljka i rado cenjena u glavnom  gradu, ne zna se razlog „okupacije“ živopisne planine. Sezona berbe borovnica počinje  krajem jula, ali su padine planine Čemernik  uvek „pročešljane“ raznoraznim grabuljama, sa beračima i iz susedne Bugarske, mnogo ranije sa prvim  danima leta.  Bere se i zelena i još nedovoljno  formirana bobica borovnice, a berači  nam tada rekoše : „ Ma sazreće borovnica  i na terasama velegradskih  solitera bolje nego u planini…“

                                       Na  Vidovdan  sve  se  vidi…

Cela opština Crna Trava broji negede oko 2.650 stanovnika što je znatno manje od jednog biračkog msta u Bloku 45 na Novom Beogradu u kojem mahom žive Crnotravci…  Doduše ovi nadaleko poznati dunđeri – pečalbari naselili su i druge gradske centre: Leskovac, Smederevo, Novi Sad, ili Niš…   Tako  danas najveća crnotravska Osnovna škola “Aleksandar Stojanović“ ima  jedva pedesetak učenika u svih osam razreda., a srednja Građevinska škola   minimalni broj učenika zadržava zahvaljujući dobrom nastavnom  kadru i programu  ali i  pogodnostima  za učenje i stanovanje  u tamošnjem internatu.  

         Negde pred Vidovdan  „gradski“ Crnotravcidolaze u pomalo zapuštene kućice na Čemerniku da štogod urade ili samo  da „provetre“ skromne stvari u narodnom vezu:  a tu su razne posteljine i jastuci, marame, haljine, peškiri ….i sve to se  razastre „na videlo“( na sunce) na Vidovdan, da i bog vidi da  i Crnotravci imaju štogod i da nisu zaboravili  svoj rodni kraj i svoje običaje“….   

          Crna Trava  je možda jedina opština u zemljama zapadnog Balkana koja ima tri  interesantna spomenika:  prvi je spomenik fabričkom dimnjaku i pečalbaru, koje su Crnotravci  podigli zbog  mnoštva ozidanih fabričkih dimnjaka po svetu, drugi je spomenik pečurki  „lisičari“, simbolu zdrave hrane i crnotravskog preživljavanja, i  treći  najvažniji spomenik ženi-majci koja je je po mišljenju većine Crnotravaca sačuvala njihovu porodicu od raspada i bede…

                              Kasno  Stevan  na  Kosovo  stiže…

          Legenda kaže da je Musić Stevan, sestrić Cara Lazara, u želji da pomogne svome ujaku uhvatio „prečicu“ i umesto dolinom Južne Morave prema Kosovu, on krenuo  kanjonom reke Vlasine u  same skutove planine Čemernik…. Vidno umoran srpski vlastelin sa vojskom  prileže malo radi odmora po pašnjacima Čemernika….. Lepota mirisa divlje mente  i „majčine dušice“ unese ih u dubok san… Kada se probudi  mlađani valstelin Stevan ugleda sunce kako  lagano klizi na zapadu u krošnjama stoletne šume te od tuge zaplaka i  prokune: “ Crna travo da si mi čemerna“……

Od tada , kaže legenda, ova najmanja srpska opština, ali sa velikim prirodnim potencijalom u okrugu, sa ponosom nosi ime Crna Trava, a planina što se kao ranjena stara orlušina nadkriljuje nad varošicom zove Čemernik….  

      Baš je u tom Čemerniku, na izletištu Vlasinskog jezera, poznati srpski novinar Rade  Brankov, uz malu pomoć jednog leskovačkog novinara sačinio prvu turističku reportažu o Crnoj Travi, a uz pomoć tadašnjeg  rukovodstva opštine osmislio medijski i manifestaciju „Dani Borovnice“….  

Ali neku godinu kasnije se sa tom manifestacijom kao i sa „Danima pečelbara“ i drugim   turističkim druženjima zastade, najverovatnije zbog  nedostatka para, ili pak novih ideja…  

Skoro svaki srspki političar u vrhu vlasti   do danas imao je po neku ideju kako da revitalizuje ovaj kraj… A ljudi ovde  prilično veruju  svojim političarima pomalo  stidljivo,ali sve im veruju….

             Veruju da će  u  ovoj varošici biti izgrađeni ili dograđeni kapaciteti za otkup i preradu planinskog krompira, borovnice i drugog lekovitog bilja, da će se ovde proizvoditi elementi od čuvene crnotravske bukovine za stilski nameštaj…i šta sve ne….  I onda „sve padne  u Vlasinu“, u zaborav….    

Na Vidovdan sve se vidi, kažu  uvek ljubazni Crnotravci, ali poslednjeg Vidovdana ne videše  nekog važnijeg  političara da „zaluta“ u ovu najmanju srpsku varošicu…  “Neka ,neka,  kažu nam  naši retki sagovornici u  u centru varošice, neka ih gore u Beograd, gore imaju preča posla od ovih ovde…“

            A oni vredni, na čelu sa rukovodstvom svoje lokalne samouprave, svake godine biju poduže bitke sa zimom i lošim vremenom u očuvanju komunalne infrastrukture…

Zima u ovom vrletima stiže rano i zna da bude oštra i da u njima ostane baš dugo…                          

Tomislav Stevanović

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*