Kako smo regulisali Veternicu i izgubili reku

Stari Leskovac: Ulica Učitelja Josifa
  LESKOVAC

 Događa se sigurno svima nama da na jednom od mostova  zastanemo ili onako samo u prolazu pogledamo dole u reku. U koritu od kamena i granitnih ploča vode onako kao što to oduvek rade – teku kroz  grad. Za one mlađe kojima još uvek rastu godine -  ništa neobično. Reka kao reka – zatočena u granitno  korito  ispod mostova, između strmih kamenih bankina ide kroz grad i tamo negde kod Bogojevca, valjda, uliva se u Južnu Moravu.         
      Zas nas koji za sobom vučemo one -   sada daleke godine ovu istu reku  pamtimo kao sasvim drugu  – našu reku. Tako smo govorili – naša reka. I kada je mirna između obala, leti sa toplim vodama, dubokim senkama visokih topola i gustih vrbaka, i kada s jeseni ili zimi nabuja, izađe iz korita i poplavi polja i grad. Čak i tada, kada nam je nanosile ogromne štete bila je – naša reka.     
   Dve su velike nesreće koje su zadesile Leskovac i ostaće kao trajni beleg u istoriji grada. Prva se dogodila 6. septembra 1944. godine. Toga dana, u podne, saveznički bombarderi su zasuli Leskovac bombama i najveći deo grada sravnili sa zemljom. Lokalni istoričari ni danas ne mogu da se slože da li je poginulo hiljadu, dve, tri ili ko zna koliko hiljada građana. U Leskovcu se taj dan pamti kao – Englesko bombardovanje  i kao dan kada smo poginule sahranjivali u masovnim grobnicama. 
   Te rane još traju i nikada neće biti zalečene. 
   Četiri godine kasnije – 1948. godine na grad se obrušila druga kataklizma – nabujala Veternica je u tri navrata izašla iz korita i gotovo preko noći bujične vode ušle su u grad i nosile sve pred sobom. Bila je to poplava koja je ostavila duboke tragove u životu grada -  srušeno je 313 kuća, 279 stanova je oštećeno i onesposobljeno, veliki broj porodica je ostao bez krova nad glavom, poginulo je pet vojnika Jugoslovenske armije, veći broj građana je oboleo i pretile su  opasnosti od zaraznih bolesti.
Dućan na desnom uglu je današnja MK mesara, dok se u pozadini vidi zgrada “Monopola”

Da se to ne bi dogodilo doneta je jedina moguća odluka – da se izvrši regulacija Veternice.
Dežurni beležnik i savremenik svih zbivanja u gradu – „Naša reč“ je u broju od 17. jula 1948. goodine objavila Proglas Narodnog fronta Leskovca narodu grada Leskovca:
„Pošto još uvek postoji opasnost da se reka Veternica izlije, a naročito u jesen u vreme kišovitih dana Gradski odbor Narodnog fronta je na svom plenumu održanom 19.juna 1948. todine doneo odluku da od 18. jula 1948. organizuje regulaciju reke Veternice. Radovi na regulaciji izvodiće se na koritu od gradske ekonomije ( Erina vodenica ), pa duž celog korita kroz sam grad sve do železničkog mosta na Veternici…. Da bi se ovako obimni radovi mogli na vreme da obave, nužno je da svi sposobni građani grada Leskovca uzmu aktivnog učešća na regulaciji korita reke Veternice..
Blokovski odbori Fronta još odmah će početi sa formiranjem novih radnih brigada po svojim blokovima od onih građana koji do sada nisu obuhvaćeni radnim brigadama. Upis u nove radne brigade treba da se obavi do 15. ovog meseca kako bi se 18.jula mogla da izvrši opšta smotra radnih brigada i otpočeti radove na regulaciji reke Veternice..”

   Veternica je u svom toku kroz grad imala dva  velika lakta – prvi kod Električne centrale i drugi na mestu gde je sada Suva reka. Odlučeno je,  a tako je i urađeno – iskopana su  nova korita, tako ispravljen tok, i Veternica zauvek ukroćena. 
Mnogo godina kasnije korito reke i njene obale biće popločane granitnim pločama.  I tako je od nekadašnje reke sa vrbacima i peskom duž celog korita ostalo samo ime – Veternica.

Leskovac je tako ostao bez reke u kojoj smo se nekada kada su letnje vrućine kupali i gazeći sredino reke odlazili čak do Jerine vodenice i kupali se, a često da bi da bi samo gazili po pesku. Bili smo uvek zajedno i kao potrebni mi njoj i ona nama.
Sada je gledamo sa mostova ili sa njenih obala.
Kao da više nismo zajedno. Ali, zato je grad zauvek oslobođen straha da će biti poplavljen. Da će bujične vode ulaziti u kuće, nositi kuće i ponekad i ljudske živote.
Čovek je reku prilagodio sebi i svojim potrebama. Kao, ustolam, i sve drugo.
Iz sada one davne 1948. todine kada je reka poplavila grad su i ove fotografije.

       Prva  je načinjena  na poplavljenom  trgu ispred železničke stanice. S leve strane je – pumpa iz koje su cisterne, uz pomoć cevi sa „kljunom'', punili  vodom i u letnjim mesecima polivali glavnu i sporedne ulice da se ne bi dizala prašina. Ispred  „pumpe“ je –javna česma sa koje su se vodom snabdevali građani u tom delu Leskovca. S desne strane na samom uglu je  brašnarska radnja koju su držali Spira Sever i Todor Stojanović...

Druga fotografija načinjena je u ulifi Učitelja Josifa.

 Treća fotografija je snimljena u vreme kada jnje radna brigada građana kopala novo korito reke kod Električne centrale. 
 Četvrta u centru Podvrca.

Leskovac je tako dobio zaštitni „bedem“ od poplava i – zauvek ostao bez reke kakvu je imao. Posle regulacije – Veternica više nije ono što je bila – „kada smo za vreme letnjih vrućina masovno išli da se banjamo, da „gazimo“ reku idući po pesku sve do Donje Jajine. Nema više ni peska. Ni dumelja u kojima smo hvatali ribe. Nema ni divnih zelenih gustih vrbaka čije su senke padale i njihale se u mirnim rečnim vodama. Nema ni vrba od kojih smo pravili svirale a vrbovim grančicama kitili ograde i kapije za vrbicu …toga nema…

                             Sava Dimitrijević 

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*