LESKOVAC
Vladimir Grujić, predsednik Udruženja spasilaca na vodi Srbije za Novu Našu reč
0 Veliki broj naših članova i polaznika naših obuka na kraju završava
u inostranstvu. To su mladi ljudi starosne dobi između 18 i 22 godine,
koji zaista taj sertifikat i dozvolu za rad, koju ovde u Srbiji
steknu, vide kao kartu za neku od zapadnih zemalja ili Ameriku.
NNR: Koliko članova ima vaše udruženje?
VG: U ovom trenutku naše udruženje broji oko 200 aktivnih spasilaca, a
članova spasilaca koji su neaktivni ima mnogo, mnogo više, sigurno
preko 500 spasilaca.
NNR: Šta je potrebno da bi se bio aktivan spasilac?
VG: Ono što je najbitnije i što je propisano zakonom i međunarodnim
standardima jeste da spasilac ima urednu dozvolu za rad. Znači da nije
dovoljno samo da je spasilac u nekom prethodnom periodu prošao stručno
osposobljavanje za spasioca, već svake godine, odnosno periodično mora
da obnavlja svoju dozvolu za rad kako bi pokazao i dokazao da je i
dalje sposoban da obavlja tu jako specifičnu delatnost.
NNR: U kom periodu je neophodno obnoviti dozvolu?
VG: Dozvola za rad se obnavlja svake godine što podrazumeva da
spasilac mora da dokaže svoju zdravstvenu sposobnost odnosno da
pribavi lekarsko uverenje lekara sportske medicine pošto je
spasilaštvo na vodi našom zakonskom regulativom prepoznato kao
sportska delatnost, odnosno sportsko zanimanje. Spasilac mora pred
komisijom Spasilačkog saveza Srbije da prikaže da je u dobroj
plivačkoj formi, odnosno da zadovoljava sve forme koje su propisane i
da prikaže da je u stanju da pokaže sve spasilačke tehnike, odnosno da
je i dalje dobro vlada svih tehnikama pružanja prve pomoći i
reanimacije. Kada se sve to objedini onda spasilac može da dobije
svoju godišnju dozvolu za rad koja mu omogućava da radi na nekom od
kupališta, pa sad opet u zavisnosti od toga koji stepen dozvole ima,
da li za rad na bazenima, ili na otvorenoj vodi ili može da obučava
druge spasioce kao spasilac instruktor. Znači, postoje tri kategorije,
odnosno prvi, drugi i treći nivo.
NNR: Šta je potrebno kao preduslov da bi neko bio spasilac?
VG: Neki od najbitnijih preduslova je da spasilac dobro poznaje
veštinu plivanja i to je ono što je najbitnije. Mora biti zdravstveno
sposoban, da ispunjava neku starosnu kategoriju, jer su zakoni
standardi rekli da spasilac mora imati minimum 16 navršenih godina.
Što se tiče najbolje životne dobi kada su spasioci najsposobniji, to
je od neke 20. do 40. godine. Pokazalo se da su oni psihofizički tada
najzreliji i u nekoj snazi kada mogu da obavljaju posao spasilaca.
NNR: Da li postoji neka gornja granica, npr. da li neko od 50 godina
može da se bavi time?
VG: Naravno. Ne postoji diskriminacija u odnosu na godine. Sve dok je
osoba u stanju da uradi sve ono što smo malopre naveli, a najbitnije
je da dokaže zdravstvenu sposobnost i da ispliva te neke norme pred
komisijom, niko tu osobu neće diskriminisati u tom pogledu. Naravno,
sa godinama sve teže ispunjavamo neke norme i sve teže ispunjavamo i
neke zdravstvene uslove, tako da je to jedini neki ograničavajući
faktor.
NNR: Da li postoji neko propisano vreme trajanja obuke za spasioce?
VG: Tačno je definisano koliko traje obuka prvog, koliko drugog ili
trećeg nivoa. Šezdeset sati obuke je potrebno da bi se spasilac obučio
za rad na bazenu. Kasnije se sve nadograđuje na to, jer je to ona
bazična obuka.
BAZEN, REKA ILI MORE
NNR: Koja je bitna razlika kad je u pitanju rad na bazenu, na reci ili
na jezeu i moru?
VG: Razlika je velika, prvenstveno zbog same konfiguracije kupališta.
Bazen je sredina koja je mnogo bezbednija i za same kupače i mnogo
jednostavnija za kontrolu od strane spasilačke sližbe. Mnogo manja
opasnost vreba na jednom bazenu nego na otvorenom kupalištu na reci
ili na jezeru, samim tim i obuka za spasioce drugog nivoa koji treba
da rade na rekama i jezerima je mnogo složenija i mnogo nekih tehnika
spasilačkih se nadograđuje na onaj prvi nivo gde su spasioci
osposobljeni da rade samo na bazenu. Potpuno je druga problematika
rada na tim kupalištima.
NNR: Obično kada se kaže spasilac misli se na mladiće. Da li ima devojaka?
VG: Naravno. U našem udruženju postoji određeni broj devojaka, ne mogu
da kažem da je veliki broj. I manje-više na svakoj obuci za spasioce
mi imamo poneku devojku koja bez ikakve razlike u odnosu na muškarce
završava naše obuke i imaju pravo da kasnije rade kao spasioci, bez
ikakve diskriminacije. Čak se i pokazalo vremenom da su devojke jako
dobri spasioci, a možda su čak u nekim situacijama i mnogo bolje što
se tiče budnosti, pedantnosti, itd…
NNR: Koliko je to traumatičan posao?
VG: Svakako je izuzetno stresan posao, jer nosi sa sobom određene
rizike, a s druge strane da bi ste uopšte bili spasilac morate negde
da prihvatite to da odgovarate za tuđi život. Mi uvek naše spasioce na
samom početku obuke učimo, odnosno postavljamo im pitanje da li
spremni da u svom radu odgovaraju za tuđi život. Ako nisu za to
spremni, otprilike se na samom početku cela priča i završava i sve je
to uzročno-posledično, izuzetno je stresno, naročito kada dođe do
nekih nemilih događaja, do nekih incidentnih situacija gde spasioci
moraju da primene svoje veštine i znanja za koje su obučavani. To može
da izazove i velike posledice po same spasioce.
NNR: Koliko je različito raditi, pošto ste ovde bili i povodom obuke
za spasioce koji će raditi u Vučju, na Vučjanki, koja je planinska
reka. Kolikoje različit rad na planinskoj reci i na ravničarskoj reci,
na velikoj reci, na primer na Savi?
VG: Apsolutno postoji razlika, prirodni uslovi diktiraju konfiguraciju
kupališta na nekoj velikoj reci u, npr. ravnici i jednoj maloj, brzoj,
planinskoj reci kao što je Vučjanka. Počevši od temperature vode, koja
je drastično niža, na planinskoj reci se radi zapravo o izuzetno
hladnoj vodi, dok to na većim rekama nije slučaj. Druga stvar, sama
konfiguracija terena, odnosno plaže je da ima dosta stena, kamenja,
nekih useka, voda je mnogo brža, jedna potpuno druga problematika
rada. Ne koriste se plovila, čamci, skuteri, sve ono što se koristi na
velikim rekama, gde postoje i velike peščane plaže, dok je ovde nešto
apsolutno drugo. E, sad, s druge strane imamo izuzetno lepu prirodu,
nešto potpuno nesvakidašnje, nešto što ne može da se vidi na drugim
ravničarskim rekama, ali sve su to neke stvari s kojima se mi
suočavamo i u odnosu na to postavljamo neku taktiku i strategiju u
spasilačkom obezbeđenju tih kupališta i, na kraju krajeva, spašavanja
ako dođe uopšte do takvih situacija.
NNR: Kolika je nadoknada za ljude za koje se čini da nemaju puno
posla, a u stvari su odgovorni za ljudsak živote I bezbednost. I da li
je ona adekvatna za odgovornost koju oni imaju?
VG: Tu su negde podeljena mišljenja. Prvo u pogledu šta je zapravo
posao spasioca, često tu ima i dosta nerazumevanja. Mnogi
doživaljavaju spasioca kao osobu koja sedi i ništa ne radi, a ako se
malo dublje sagleda cela problematika rada spasilačkih službi videćemo
da to nije baš tako. Prvenstveno se radi o jednom izuzetno odgovornom
poslu gde nivo koncentracije spasioca u toku čitavog dana mora da bude
izuzetno visok. S druge strane, pitanje je da li je to adekvatno
plaćen posao u današnje vreme u Srbiji za nekog ko je spreman da
odgovara za tuđi život, a da za to ne očekuje čak ni platu. Tu je neka
disproporcija, posao tog tipa nije isto plaćeno u svom regionima u
zemlji. Postoje različite zarade, od juga Srbije ka severu situacija
se sigurno razlikuje. Ima mi težimo ka tome da se status izjednači i
da spasiocu svuda budu, s jedne strane, na isti način angažovani u
smislu njihovih obaveza, prava i profesionalne odgovornosti, a sa
druge strane i nadoknade i zarade koje za taj posao koji obavljaju
zaslužuju. Situacija se u posledbnjih nekoliko godina poboljšava, ali
ima puno prostora da se neke stvari poboljšaju.
NNR: Da li postoji saradnja sa drugim spasilačkim udruženjima?
VG: Naravno. Udruženje spasilaca na vodi Srbije je organizacija koja
je osnovana pre 15 godina i svih ovih godina se prvenstveno bavimo
obukama spasilaca i spasilačkim obezbeđenjem kupališta. Postoji još
nekoliko organizacija u Srbiji koje se bave istom problematikom,
odnosno po regionima sad već postoji desetina nekih manjih
organizacija čiji smo rad čak i pomagali, odnosno njihovo osnivanje,
prosto da bi se situacija u celoj zemlji popravila. Ono što je jako
bitno to je da smo se svi mi u većini tih organizacija, udruženja i
klubova okupili oko jedne krovne organizacije, oko Spasilačkog saveza
Srbije, čiji smo mi jedan od najvećih članova,. Ali što se tiče radnog
statusa spasilaca, standarda za obuku spasilaca, standarda za
spasilačko obezbeđenje kupališta, negde smo se tu u zadnjih nekoliko
godina usaglasili i tu svako ima neku svoju ulogu. A Spasilački savez
Srbije kao krovna organizacija, je tu da nadzire rad ostalih
organizacija, da vrši izdavanje dozvola za rad organizacija i komisija
i svega ostalog kako bi sva dokumentacija i zakonska regulativa bili
na pravilan način primenjeni.
KUPALIŠTE NA VUČJANKI
NNR: Kako se Vama čini plaža u Vučju, kako je ona organizovana, da li
je to adekvatno sa aspekta vašeg posla?
VG: Da napravimo prvo paralelu u odnosu na neke informacije, a i ono
što smo mi imali priliku da vidimo pre nekoliko godina, zaista je puno
toga urađeno. Ta plaža je ako dobro sagledamo stvari do pre nekoliko
godina bila jedna od onih divljih kupališta gde nije bilo potrebne
infrastrukture i gde nije bio uspostavljen rad odgovarajućih službi,
odnosno kupalište nije bilo bezbedno za posetioce i kupanje. Ove
godine je apsolutno drugačija situacija i ono što smo mi kao
organizacija primetili je da je gradska uprava puno toga uradila da se
kupalište osposobi i uredi, potrebna infrastruktura obezbedi, angažuju
potrebne službe koje su neophodne i po zakonu za rad jednod takvog
kupališta. Sve je mnogo bezbednije, vidimo da se iz dana u dan stvari
poboljšavaju, puno se uradilo i na samom obeležavanju kupališta,
kritičnih tačaka, opasnih mesta. Zajedno sa našom spasilačkom sužbom
koja će tu biti prisutna svakodnevno u vreme rada kupališta. Mislim da
će sada kupalište biti bezbedno za sve posetioce i pozivam ih ovom
prilikom da slobodno dođu i uživaju u planini Kukavici, reci Vučjanki
i samom kupalištu.
NNR: U Vučjanki postoji veoma zanimljivo “divlje” kupalište Đokini
virovi. Tri kupališta koja su i veoma opasni. Da li je moguće
organizovati neku spasilačku službu na takvim mestima koja su
atrkativna, a nemoguće ih je urediti i urbanizovati?
VG:Mi smo imali priliku da obiđemo te lokacije gde sam ja bio prvi
put. Za nas je to bio izazov da se penjemo u kanjonu reke Vučjanke,
gore do Đokinih virova. Prelepa jedna lokacija, izuzetno atraktivna,
ali za neko dalje uređenje i za neku adekvatnu organizaciju spasilačke
službe je jako, jako diskutabilno. Radi se o prirodnim fenomenima
koji, ako bi se stavili pod neku dalju kontrolu i urbanizaciju bi
izgubilo neku svoju draž i prirodnu lepotu. Zato bih ja pre apelovao
na sve posetioce navedenih lokacija da strogo vode računa prvenstveno
o svojoj bezbednosti. Druga stvar, apelovao bih na roditelje da povedu
računa o svojoj deci koja na takve lokacije ne bi smela da budu bez
nadzora. Često imamo one vršnjačke grupe adolescenata koje bez nadzora
roditelja obilaze takva atraktivna mesta i onda može da dođe do nekih
tragičnih slučajeva, jer se radi o kanjonu reke Vučjanke, gde vi na
takvu lokaciju ne možete stići nekim regularnim i zvaničnim drumom iil
putem, već morate da se penjete kroz kanjon što ume biti izuzetno
opasno. Još jednom apelujem da se povede računa pre svega o deci, a sa
druge strane oni koji posećuju te lokacije da povedu računa o svojoj
bezbednosti.
SPASILAŠTVO NA JUGU
NNR: Koliko je organizovano spasilaštvo prisutno na jugu Srbije? Kakva
su iskustva?
VG: Na žalost, naša dosadašnja iskustva nisu preterano pozitivna. Pre
dve godine je bio uspešan potez od strane lokalne samuoprave u
Vlasotincu, obučeno je desetak spasilaca po svim važećim zakonskim
standardima i propisima koji su bili angažovani na njihovom
akumulacionom jezeru i to je bio jedan izuzetno uspešan projekat koji
je pokazao da jug Srbije može da ima uređene i organizovane spasilačke
službe. Ovo sada što radimo na kupalištu u Vučju je drugi projekat
koji radimo na jugu Srbije i za sada ga veoma uspešno realizujemo .
Voleli bi da to budu dva dobra primera iz prakse kako je na jugu
Srbije to rešeno. Jako je mali broj ljudi u ovom okrugu koji su do
sada prošli spasilačke obuke, odnosno koji su osposobljeni za rad na
kupalištima. Bilo bi zaista dobro da se u narednom period, što kroz
učešće nekih loklanih samouprava, što kroz neke projekte koje
finansiraju i neke druge organizacije, možda i Evropska unija itd, to
podigne na malo viši nivo kako bi kupališta bila bezbedna. Imamo
podatke da naročito na jugu Srbije ima veliki broj jezera i maltene
svako manje mesto danas ima bar jedan bazen. Što znači da, na žalost ,
postoji i dalje veliki broj nesrećnih slučajeva, čak i onih sa smrtnim
ishodom, odnosno utapanja, a naročito u letnjoj sezoni, kao sada u ovo
vreme. Nema dana da se ne desi neki incident na tim kupalištima.
Prvenstveno lokalna samouprava mora da prepozna ta kritična mesta,
koje su to kritične tačke, pa da u saradnji sa organizacijama koje se
time profesionalno bave do kraja reše tu problematiku i učine je po
Leskovčane bezbednom.
NNR: Sve je više privatnih hotela koji imaju i bazene. Koliko postoji
interesovanja privatnih vlasnika da imaju na njima i spasioce, pošto
dolaze gosti za koje ne možete uvek biti sigurni da su dobri plivači ?
VG: Imamo dosta iskustva i sa saradnjom sa privatnim vlanicima
kupališta, odnosno upravljačima tih kupališta. Tu je situacija
dijametralno različita u odnosu na javna kupališta, odnosno na javna
preduzeća koja upravljaju tim kupalištima. Razlika je u negativnom
kontekstu, jer privatni preduzetnici odnosno upravljači tih kupališta
još uvek nisu prepoznali na pravi način važnost i ulogu spasilačke
službe. Najčešće se vode činjenicom da se na tom bazenu ili na tom
kupalištu do sada nije desio incident, odnosno da nije postojalo
utapanje iako nisu organizovali spasilačke službe na onaj način kako
je to propisano zakonom i standardima. Međutim, ono što je neko
pravilo s druge strane i što statistike govore, koje mi uredno pratimo
unazad nekoliko godina, je da se čak i na bazenima svaje godine desi
po nekoliko utapanja i prosto je samo stvar statistike i vremena koje
će proteći da bi se neki incident desio na svakom tom kupalištu
ukoliko ono nije adekvatno obezbeđeno. Zato i apelujem na sve
upravljače kupališta, bez obzira da li su u javnom ili privatnom
vlasništvu, da poštuju zakon, da poštuju standarde jer je time tačno
propisano na kom bazenu i kupalištu je potrebno angaživati i koliko
spasilaca, sa kojom opremom i kojim režimima rada. Sa druge strane to
ume da pravi izuzetno velike troškove upravama i zato oni pokušavaju
da prave neke kompromise između bezbednog i skupog ili jeftinog, ali
to je već neka druga problematika.
AMERIKA, AMERIKA. . . .
NNR: Često se spasilaštvo pominje i kao karta za mogućnost nalaženje
posla, naročito se govori o Americi. Koliko je to stereotip, a koliko
istina i koliko je ovaj sertifikat priznat u svetu?
VG: Uopšte se ne radi o stereotipu. Ono čime se i mi kao organizacija
sučavamo, na žalost, je da veliki broj naših članova i polaznika naših
obuka na kraju završava u inostranstvu. To su mladi ljudi starosne
dobi između 18 i 22 godine, koji zaista taj sertifikat i dozvolu za
rad, koju ovde u Srbiji steknu, vide kao kartu za neku od zapadnih
zemalja ili Ameriku. Što se validnosti tiče, u Americi se bez ikakvih
problema ovi sertifikati prihvataju i ti ljudi najčešće odmah počinju
da rade kao spasioci, uz neke doobuke radi poštovanja nekih njihovih
lokalnih procedura. U Evropi je situacija nešto drugačija, evropske
zemlje često imaju neki trend da insistiraju na njihovim
sertifikatima, pa često naši ljudi imaju tu problematiku da ne mogu
tek tako i lako kao spasioci da se zaposle u nekim evropskim zemljama.
Ali, najčešće svi oni koji se odluče za odlazak u inostranstvo najpre
provere destinacije gde planiraju da odu pa tek onda odlaze.
Razgovarala Ljiljana Stojanović
Leave a Reply