LESKOVAC
Kako drugačije komentarisati izjavu da tu sa najvišeg, najzvaničnijeg i resornog mesta? Da li je to izjava (politička, profesionalna), konstatacija, procena ili mišljenje? Da li je gospodin Stefanović kao ministar policije – ekspert ili kao ministar policije – političar? Na osnovu čega to ministar govori? Kako je uopšte, čak i teorijski moguće da neko tek tako zna da nečeg više nigde u celoj Srbiji nema? Da li je uopšte moguće utvrditi da više nigde u celoj Srbiji nema pojave koja se odlikuje sledećim karakteristikama: velika rasprostranjenost, prikrivenost, dinamičnost, prilagodljivost; pojava koja obiluje tako sofisticiranim modalitetima da se čak i ekspertima ponekad čini neverovatnim; pojava koju najčešće otkrijemo tek kada sve bude kasno, a nekada čak ni tada.
Na kraju, koliko čovek treba da bude neozbiljan, ili neiskren da olako da takvu izjavu? Možda bi nam pomoglo da na to pitanje odgovorimo ako pre toga saznamo šta ga je motivisalo da to izjavi? Još gore je to što takva izjava nije stav pojedinca. Ali ovde me muči jedno drugo pitanje: šta je sa reakcijom javnosti?
Posebno je i u ovom slučaju zanimljiva reakcija medija. Nisam detaljno pratio sve medije, ali u onima koje uobičajeno pratim nisam video ni jedno pitanje upućeno gospodinuStefanoviću u vezi sa tako delikatnom izjavom koja bi trebala sve da nas zanima.
Jedino što možemo na osnovu ovakve analize da zaključimo je da izjava–stav ministra, ništa ne znači! Rečeno je tek tako, brzo zaboravljeno i tačka. Koga je još briga za prazna analiziranja okriminalitetu u zemlji u kojoj ga ima na svakom ćošku? Narod je nanjega oguglao.
Svakako da lepo, čak bajkovito zvuči to što je ministar izjavio. Ujedno će skoro savršeno poslužiti u dnevnopolitičkes vrhe. A kasnije? Ni pre ni kasnije, niko nikada više neće pitati, a ni upamtiti. Važno je samo biti majstor senzacionalističke dnevne politike. Dugoročna, stručna, realna politika odavno je izgubila bitku. U Srbiji svi hoće sve brzo i što brže i odmah. Niko ne želi da dugo čeka budućnost, ni da pamti prošlost, posebno ako je puna loših uspomena. Ljudski je kada čovek želi da zaboravi ono loše što mu se u prošlosti dešavalo. Jedino što je zaborav loš saveznik, on pre ili kasnije ostavlja na cedilu.
Čudo neviđeno je zaista postigao novi ministar. Njegova najveća zasluga je da je kriminalističku policiju očistio od nekoliko vrsnih policajaca, kao i da je rasformirao Radnu grupu, čime je praktično uništio jedan broj okončanih predmeta. Time je omogućio da više desetina dokazanih izvršilaca teških krivičnih dela finansijskog kriminaliteta izbegnu bilo koji vid krivične odgovornosti. Rezultat takvog rada je bujanje političke korupcije i sticanje ogromne finansijske moći.
U vreme kada se opstrukcija predmeta Radne grupa sprovodi potpuno otvoreno u MUP-u, do te mere da se inspektori nipodaštavaju i potcenjuju, taj isti MUP hvalisavo objavljuje u Informatoru o radu ažuriranom 01.08.2014.godine najznačajne rezultate u 2013. godini. Pod tačkom 1. Suzbijanje kriminala navodi sledeće:
„Radna grupa UKP koja je formirana radi utvrđivanja krivične odgovornosti učesnika u postupku 24 sporne privatizacije označene u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije i drugih složenijih zloupotreba u privrednom poslovanju, preduzela je intenzivne aktivnosti“, pa se navodi veći broj realizovanih predmeta. Predmeti koji su bili u obradi, kojima je posvećena velika pažnja i koji su dovedeni gotovo do samog kraja, nisu navedeni.
Krajem 2014. godine MUP je ukinuo Radnu grupu za 24 sporne privatizacije. Cilj je bio da se ukinu predmeti, kako bi izvršioci teških krivičnih dela finansijskog kriminaliteta izbegli svaki vid odgovornosti. U Informatoru „Najznačajniji rezultati Ministarstva unutrašnjih poslova u 2014. godini,“ pod tačkom br.1. Suzbijanje kriminala b) Borba protiv korupcije, kao značajni rezultat opet je navedena Radna grupa UKP MUP RS za rasvetljavanje zloupotreba u postupku 24 sporne privatizacije, za koju se kaže da je rasformirana oktobra 2014. Ni reči nema o tome zašto je Radna grupa rasformirana, da li su (a jesu) ostali nedovršeni predmeti, šta će biti sa njima. MUP je i kroz svoj Informator, tj. godišnji izveštaj pognuo glavu, i još gore, direktno se stavio u funkciju zloupotrebljene političke moći.
REFORMA POLICIJE
Kompleksni elementi reforme policije „mogu se (zajedno) ostvariti tek u okvirima demokratske vladavine koja podrazumeva legitimnost, vladavinu prava, transparentnost i participativnost u sektoru bezbednosti. Upravo nam kriterijum demokratske vladavine ukazuje da koncept RSB-a (reforma službi bezbednosti) ne predstavlja jednostavan tehnički proces reorganizacije sektora bezbednosti, te da on nije vrednosno neutralan. (…) RSB najpre podrazumeva niz zakonodavnih i organizacionih promena u cilju demokratizacije sektora bezbednosti i sprečavanja zloupotrebe bezbednosnih aktera u uskopartijske svrhe“. Ti preduslovi još dugo će ostati samo san. I dobro je da bar u snovima znamo da su jednako moguće i reforma policije i vladavina prava.
Od završetka Drugog svetskog rata reforma policije se u Srbiji obavljala nekoliko puta. Uvek na isti način i sa istim ciljem: da se ništa ne promeni. Tako su se ciklično menjali nazivi zvanja policijskih službenika. Prvo su bili činovi kao u vojsci, onda su ih zamenila policijska zvanja, zatim inspektorska, pa opet činovi, i tako u krug. Bitan i vidljiv segment reformi predstavljale su uniforme. Nove su građani sa odobravanjem dočekivali misleći da su u njima novi ljudi. Otprilike, to je bio maksimalan domet reformi. Menjane su uniforme, a policija je ostajala ista.
Nakon 2000. godine vlast je zaključila da MUP vapi za promenama te da ga je potrebno reformisati. Ali kako to učiniti, očigledno je da nije znala. Zadatak je poverila onome koji to niti je mogao niti je hteo da učini – MUP-u. Reformišite sami sebe, značilo je uhapsite sami sebe. Ko to očekuje, komotno neka vuku poveri čuvanje ovce, jer je vuk svakako najbolje upoznat sa materijom.
Vlast je 2012. godine nastavila veliku priču o tzv. borbi protiv „kriminala i korupcije“ i o reformi MUP-a. Ona se odvijala po principu „tri de“ što je značilo: decentralizacija, dekriminalizacija i depolitizacija. Nijedno od tri „de“ nije moguće ako se prethodno ne ostvari jedno drugo „de“ – demistifikacija. Ali, pre svega, policiji je očajnički potrebno da se oslobodi. Ona to neće sama uraditi jer niti želi niti može niti ima smisla da se sama oslobodi u neslobodnom društvu. Slika stanja u MUP-u je slika stanja celog društva.
. . .
(Nastaviće se)
Leave a Reply