LESKOVAC
Todor Banković je za vreme okupacije radeo u Vlajčićevu sapunaru na mašinu.
– I vićem će podne i moj brat Rade – Ratko Banković doneja mi ručk. Šesti je septembar – Kraljev rođendan. Veliko veselje u Leskovac. Kude Spomenik se igra Kraljevo kolo. I Ratko oće da ide kod Spomenik kad se pojaviše avioni.
– Stani, nemoj da ideš, kažem mu. Ajdemo u podrum kude su kazani. Tuj u kotl se i gazde Milan i Pera krijev!
– Ovoj je velika meta, kaže mi Rade. Gle kolka je fabrika! Ajmo mi u sklonište u avliju.
I otidomo u sklonište. A sklonište puno ss ljudi. U četri sa pet metra preko tries ljudi! U sklonište poredane i testije pune s vodu. I bombe kad su padnule – direk na fabriku su pale! I kako koja bomba padne vrata se širom otvore i u sklonište ulegne dim, prašina i pepel. Ljudi se gušiv i povrćav se s vodu iz testije. I četri jaka čoveka ptritrčaše i podupreše vrata da se ne otvarav. Al, bomba kad padne – silina nika udari u vrata i onaj četri čoveka guraju iznutra da se ne otvoriv, ali od jaku eksploziju vrata se pa širom otvore. I po ljudi, zbijeni jedan uz drugoga i svi u plač i u kuknjavu – pada prašina, gusta i bela i crvena od malter i cigle. I ljudi se s vodu iz testije prskav po lice, a koža ko dam gi gori od vruć vazduh i vrelu prašinu.
Kad avioni otidoše i kd se sve smiri iskočimo iz onoj sklonište i izbegamo.
A Vlajčićeva fabrika sve u ruševine. Bombe su padnule bš kude je bija kotl u kuga su se kad je uzbuna krili Vlajčićevi. Ali, oni tg nesu bili u fabriku – bili su doma, preko put Žitni pijac u kuću na Milana Vlajčićeva. Bomba je padnula pored njihove kuće – direktno na sklonište! I svi što su se bili sakrili u tija rovovi – izginuli su!. Tuj su poginuli i na Milana Vlajčića sinovi – Sreten i Ilija.
Milan Vlajčić je umro 1943. godine – svojom smrću! Bio je glavni majstor za kuvanje sapuna i bio je veliki radnik – barabar s radnici u dve smene je radeo.
Petar je bio star kad je došlo ,,oslobođenje”.
I na ,,oslobodioci” je rekao:
– Zdravo drugovi! Dajte mi samo stan – eve vi fabrika i ajd u … majčinu!!
I – ONI ( ,,oslobodioci” ) ga nisu dirali.
Njihov najmlađi brat Todor-Toša bio je najmudriji. On je jedini bio u apsu – bunio se protiv toga da im ,,oslobodioci” uzmu fabriku.
Mladen je bio tehničko lice, posle ode za Beograd i jedini je on ostao od Perine dece.
Vreme ide – štrapku po štrapku.
Vreme zamine – a štrapke ostanev.
I mi se po tej štrapke vrćamo – dokle možemo. Jer, sve što vreme ide dalje štrapke koje ostavlja za sobom su sve manje, a naša sećanja sve dalja, tanja i bleđa. Sećanja u kojima nam je ono što je onda bilo blizu – sada tako davno i daleko. Kada su po štrapkama vremena išli oni koji nam sada često navrate u mislima. Vraćaju se i slike sokaka sa dubokim baštama punim cveća i mirisa. Kada su sađeni dudovi, dunje, orasi, šljive božavke, kajsije, šeftelije i praske. Kada su se u njihovim dubokim i toplim senkama ili uveče ispred kuće ispod sijalice na banderu plele čarape, rukavice i džemperi, vezli devojački darovi i vodili razgovori … Kada su se između komšijskih dvorišta ostavljale uvek otvorene AR kapije…
I kada je vreme idući za sobom ostavljalo štrapke po kojima sada naša sećanja, vraćajući se unatrag, idu sve do onog vremena koje su nam u nasleđe ostavili oni koji nam se mogu vratiti samo u našim uspomenama na njih ….
– Kod Karapandžićevi je bila jedna mala kuća i tu je pod kiriju sedeja Rus Tatarkin, profesor muzičke škole sa ženom i sinom Gligorijem, kaže Ruža Svecova. I taj Rus Gligorije me je pratio kada sam se vraćala sa korzoa i bio je sa momcima koji su mi pevali serenade. I kad sam se udala stanovala ja sam sa mužem kod jednog zubara. I jednoga dana – na vratima zvoni zvono! Neko zvoni! Ja na magično oko pogledam i vidim – on! Rus Gligorije! Kada sam ga ugleedala ja sam se uplašila i – nisam otvorila vratra.
Sutradan opet – zvoni zvono. Pogledam na magično oko. Opet on – Rus Gligorije!
I to je tako trajalo jedno petnaes dana – Gligorije dođe i zvoni! Zvonio je, zvonio je … I ja najzad otškrinem vrata tek toliko – da bi mu dala na znanje da znam da on zvoni. I on me primeti, ali ja brzo zatvorim vrata!
I posle pet dana čujem – Rus Gligorije se ubio!
A koj pa ne pamti kako su ni majke i babe od dunje slatko pravile. I kako su na šifonjeri i na kredenci ss staklena vratanca dunje bile gusto poređane edna do drugu. I kako je cela kuća mirisala na dunje. I kako smo u rerne i na užegle plotne na šporeti pekli dunje. I kako taj miris od dunja, što godine više proodiv – sve više osećamo. I kako nas miris dunje potseti i na sve drugo – nekada veoma drago što stalno nosimo sa sobom.
Do Kačarovi je baba Kata, muž vu Karča, ćerka Leposava, sin vu Todor je išja u gimnaziju. Toj je bila starovremska kuća s golemu avliju, a avlaija – puna ss dunje.
Kata Karčina je sedela u čardak, a dole je imala golemu sobu ss ognjište. Kad ulegneš u njenu kuću – sve na dunje miriše.
– Kata je u avliju imala oko trides dunje. Dunje su bile gusto posadene. U jesen kd po bače procvetav krupni džurdžini i šumani – dunje zažutiv ko dukati i mirišev. I Kata gi bere dns i bere gi jutre i koj zna kolko gi dana bere – jer su dunje mnogo i gusto posadene.
Uveče, kad se sve umiri i kad se mesečina uplete u tarabe i padne na koje ti ne baštensko cveće i kad se čini da se čuje kako i vazduh ide po sokak – Šećermalska deca se prekačiv preko tarabe u baba Katinu baštu, napauniv košulje s dunje i dok begajući ripav preko tarabe baba Kata vika po nji:
-A nemka ve izela! A nemka ve izela…
A posle, kad se baba Katina kuća prodade i ostadoše smo nekolko i naposletku smo edna dunja – u tuj Baba Katkinu baštu kude su bile dunje – Šećermalska deca su se igrali jurenke …
Toj vreme i u toj vreme – Racko Bas, Zvonko Džela i brat mu Zoče, što su sedeli preko put Tomu Bebu, pa Koce Magaričkin, Ljubiša Karapandža, Mome Take, umetnik, Zoran Milošajka, Đoka Mitić zvani Kuklja, Jovan – Joca Štraus, mašinbravar, sin na Mijata Perovanovića i Milicu ( imali su decu Veselin – Vesko, Miodrag – Miško i Jovan zvani Štraus. Kuća gim je bila preko put Vardarsku kafanu ).
Godine 1961. kuću na Katu Karčinu kupio je Mirko Stefanović, krojač iz Lapotince, žena Draga, deca Kevče i Milan. Mirko posle s porodicu otide u Niš i 1965. godine kuću prodade na Adventističku crkvu.
Na sm ćoš je kuća na Čičanjci. Mihajlo – Mika Stefanović, zvani Čičanjče, južar, žena mu Keva, deca Todor – Toška, Stojan ( streljali ga Nemci ), Olga, Stana i Nadica.
Todor Stefanovića, zvani Toška Čičanka, žena Vera iz Vlasotince, deca Radoslav i Jovica.
Preko put, na ćoš – Avram Cvetković, glavni knjigovođa u mlinu Živka Stojiljkovića, žena Ruža, ćerka na Todora Cekića Naćkovoga. Naćkova kafana je preko put ,,Zlatan prag” do kafanu na Kole Vranjanče, a kuća gim je pozadi kafanu. Avram i Ruža, deca Vladimir – Laci, Marija i Jovan, zvani Johan i Joka Golubar. Vladimir –Laci je sviraja armuniku i sviraeći armuniku završi dva fakulteta – ekonomiju i agronomiju, žena mu Danica, sin Srđan.
Marija, muž vu Rade Dimitrijević, zvani Drda, deca Srđan i Bratislav. Srđan, žena Marina, ćerka na Lale Kulića, deca Ognjen i Iva. Bratislav, žena Miroslava, ćerka na Dragi voskara, deca Miljan i Milja. Jovan, žena Adela. Radulka se
odade za Gorču Mantinoga, industrijalca i leskovačkog švalera.
Avram je od Ersenovci u Vlajkovu ulicu. Jovan Cvetković Ersenovski, žena Jelena, deca Toza, Avram, Petar, Keva i Jovanka. Toza, žena mu iz Kasparovu familiju, deca Dragi, Borko, Ruža, Nada i Stevan, zvani Ceci. Petar i ćerka mu Zora. Keva, muž vu Mita zvani Kokoškar, ćerka gim Savka u onoj vreme svirala klavir. Jovanka – Vana, muž vu Boško Vojvodić na Žitni pijac, ćerka gim Vera.
( Nastaviće se )
Sava Dimitrijević
Leave a Reply