EDI SINADINOVIĆ : OD MALOG NEPERSPEKTIVNOG DO NAJUSPEŠNIJEG LESKOVAČKOG KOŠARKAŠA

LESKOVAC

Prvi tekst o njemu objavljen je 1999. u  (staroj) Našoj reči i Edi je tada najavljen kao nada leskovačke košarke. Od tada je do sada promenio je desetak klubova. Nedavno je potpisao ugovor sa klubom iz Brna i sledeće godine će biti u Češkoj, što mu je četrnaesti klub u karijeri. Sa 28 godina ima dovoljno iskustva i dešavanja o kojima možemo da pričamo.
Najuspešniji
Epitet najuspešnijeg leskovačkog košarkaša zaradio je pre dve godine, kada je proveo sezonu u grčkom PAOK-u, najuspešnijem klubu za koji je neki naš sugrađanin igrao. Tamo je otišao na poziv Baneta Prelevića, nekadašnjeg igrača Crvene Zvezde i PAOK-a. On mu je bio trener u Bugarskoj, video je koliko i šta zna i pozvao ga u PAOK. Te sezone je jedan šut odlučivao hoće li PAOK igrati finale grčkog plej-ofa ili ne. Na žalost, Panatinaikos je bio bolji. Rekorder je u dve zemlje po broju ostvarenih asistencija, Estonija i Bosna i Hercegovina. Sa skopskim MZT-om je igrao ABA ligu.
Početak
Kako sam priznaje, na početku karijere je bio „mali, debeli“.
„Bio sam mali, spor, debeo, neperspektivan, svi su mi govorili da nisam za košarku, da nikad neću da porastem, da nemam desnu ruku, nego samo levu (košarkaški izraz, prim. I.S.), da ne znam ovo, da neću naučiti ono… Prvi trener mi je bio Vladan Stojiljković Đerma u Tigar basketu i on sam priznaje da, ako ništa drugo, sigurno je uspeo kod mene u jednom – da me natera da zavolim košarku. Iako gotovo niko nije verovao u mene, ipak sam dokazao da upornim radom i treniranjem može mnogo da se postigne. Čak i da se poraste, jer sam ja visok 193 centimetara. Uspeo sam uz podršku svog oca da sve svoje mane pretvorim u vrline. Prvi profesionalni ugovor sam potpisao u Kraljevu, za KK „Mašinac“, iako sam prošao sve kategorije u „Zdravlju“.“
Gde je bilo najlepše, a gde…
Bugarska, Estonija, Rumunija, Bosna, Hrvatska, Grčka, Makedonija i Srbija su zemlje gde je Edi igrao.
„Što se tiče uslova, marketinga, finansija i života u Solunu mi je mi je bilo najlepše. Kad je publika, poštovanje, minutaža, odnos prema meni u pitanju, najlepše je bilo u Tuzli. Tuzla ima košarkašku tradiciju, imali su solidan klub još u staroj Jugoslaviji, a ženski klub je bio i prvak te Jugoslavije! Opet, tamo sam došao kao neko ko je Srbin, a oni su većinom Muslimani, ali ni jednog trenutka to nisam osetio. U BiH sam igrao i u Mostaru koji pripada BH federaciji i gde stanovništvo čine Hrvati i Muslimani.“ Edi kaže da se ni trenutka tamo nije osećao kao stranac, nikakvih problema nije bilo sa saigračima i ljudima u gradu, prihvatili su ga bukvalno kao svog. Kako se sa ekipom Zrinjskog iz Mostara nije plasirao u doigravanje, „skoknuo“ je na mesec dana u Šibenik, jer su Šibenčani igrali plej-of hrvatske lige.
„Nisam očekivao da će biti problema, pogotovu što je tamo otišao iz Mostara. Prvi sam Srbin koji je došao posle rata. To je bilo 2012. godine. Domaći suigrači me nisu prihvatili, mada to „domaći“ je relativan pojam. Trojica iz Splita, četvorica iz Zadra, petorica iz Šibenika i dvojica Amerikanaca. Sa strancima, Amerikancima, u ekipi nije bilo problema, jer oni su tu ionako privremeno. Domaći igrači su pevali Tomsonove i ustaške pesme, a na treningu je par puta bilo pokušaja da me povrede. Publika je bila korektna, bodrili su me maksimalno. Sa ljudima u gradu nisam ni imao nekih kontakata, jer sam suviše kratko bio tamo, tako da zaista ne mogu da pričam o tome kakvi su.“
Ediju je najčudnije bilo u Estoniji.
„Tri aviona promenim dok odem tamo. Potpuno su drugačiji od nas, hladni, uzdržani, smireni… Drže reč maksimalno, sve što su mi obećali, ispunili su. Opet, bio sam u mestu gde sam mogao da ostanem sto godina, ali mentalno nisam mogao da izdržim. Njih tamo ima 3000 sa svim ovcama koje čuvaju! Nema kafića, nema restorana, samo kuća i internet. Bio sam pola sezone, zadržali su me i naredne, ali sam imao opciju da mogu da odem ako dobijem bolju ponudu. Srećom, bolja ponuda je došla iz Rumunije i ja sam otišao.“
Kako se bira klub
Edi ne ide „grlom u jagode“.
„Kad dobijem poziv obavezno se raspitam ko je od naših bio tamo. Uvek ima nekog ko je igrao u tom klubu ili zna nekog ko je igrao. Tako saznam koliko su korektni, ima li nekih problema, kakvi su uslovi, odnos uprave sa igračima, finansijska stabilnost… Već sam u godinama kad imam i dosta iskustva, tako da nemam problema oko toga.“
(Ne)ostvareni snovi
San mu je bio da igra za Partizan i PAOK. Početkom 2015., posle odigrane sezone u PAOK-u zove ga Dule Vujošević u Partizan!
„Ta sezone je PAOK-u bila najbolja u prethodnih 15 godina. Naravno da sam prihvatio poziv za Partizan! Partizan je u tom trenutku bio u finansijskim problemima, ali mene to nije interesovalo. Moj motiv je bio da radim sa najtrofejnijim i najboljim trenerom u Srbiji. Tamo sam bio skoro mesec i po, pripremni deo sezone… Sve se dogovorim sa Duletom, trebalo je da budem prvi plej, ali nisam mogao da potpišem ugovor, jer je predsednik kluba Danilović podneo ostavku, pa da sačekam dok se izabere novi. Biraju Pekovića, dolaze novi ljudi, smenjuju Vujoševića i ja sam, praktično, otišao u paketu s njim. To se bukvalno desilo preko noći, za dva dana! Nisam imao mnogo vremena da razmišljam šta ću i kako ću, a na Duletovu preporuku sam otišao u MZT Skoplje. Tako da nisam zvanično zaigrao za Partizan, osim nekih prijateljskih utakmica, ali ko zna zašto je to dobro.“

Ivan Spirić