LESKOVAC
Ovih dana navršava se 25 godina od početka protesta zbog izborne krađe nakon drugog kruga lokalnih izbora održanih 17. novembra 1996. godine. S obzirom da sam bio jedan od organizatora većine tih dešavanja u Leskovcu i osoba koja je skoro svakodnevno vodila proteste od onog „Dobrodošli“ do „Vidimo se sutra“, shvatite ovo kao jedan subjektivno objektivni tekst. Jednostavno, ovo je moje sećanje na te dane. A sećanje kao i svako sećanje, nekad preživi ispit vremena, nekad se malo pogubi. Koliko se ja sećam, ovako je bilo…
KREĆU PROTESTI
Da se nešto čudno dešava i da će biti pokušaja prekrajanja izborne volje prvi su primetili u Nišu. Članovi izborne komisije Koalicije ZAJEDNO! su primetili da neko prepravlja brojke na zapsinicima o radu biračkih odbora, tako što umanjuje broj glasova kandidata Koalicije ZAJEDNO! i uvećava broj glasova kandidatu Socijalističke partije Srbije. Mislim da su se Nišlije već u ponedeljak okupile ispred Skupštine grada Niša, gde zaseda Gradska izborna komisija, a onda su najavili veliki protest za utorak, kada treba da komisija zvanično objavi rezultate. U tom trenutku i SPS počinje da masovno upućuje prigovore na rad biračkih odbora, tražeći da se ponište izbori na nekim biračkim mestima. U utorak, ako me sećanje ne vara, okupljene Nišlije su u jednom trenutku krenule u nerede i polupale pekaru „Bata Bane“, čiji je vlasnik bio visoki funkcioner SPS-a. Zakazan je novi protest, a lideri Koalicije ZAJEDNO! zajedno su pozvali sve članove u svim gradovima da se pridruže protestima. Komisije u više gradova poništavaju izbore na nekim mestima, zakazujući nove, kreću protesti gde se traži da se ne prekraja izborni rezultat. U tom trenuktku, naravno, nikom nije ni palo na pamet da sve može da traje naredna tri meseca…
LESKOVAC I PROTESTNE ŠETNjE
Mi se u Leskovcu nismo priključili protestima prvog dana. Prevladalo je mišljene da se ne zaletimo, jer nismo bili sigurni kako će reagovati naši sugrađani. Moglo je biti kontraproduktivno pozvati građane na protest, pa se dogodi da odziv bude skroman. Zato smo najpre organizovali odlazak u Niš, kao podršku komšijama. Dobar odziv je bio znak da pokušamo da organizujemo proteste i u Leskovcu, ali opet nismo hteli da „zvonimo na sva zvona“ o tome. Napravili smo protest ispred Robne kuće, gde smo lično zvali poznanike, prijatelje, članove stranke da dođu. Prvog dana je bilo 50-ak ljudi, drugog stotinak, a trećeg smo već održali konferenciju za medije i javno pozvali građane na protest na prostoru Široke čaršije. Do tada su svi protesti bili statični, protestanti se okupe na jednom mestu, tu je bina, razglas, smenjuju se govornici. Ova okupljanja su uvela šetnju kao znak protesta. Okupimo se i krenemo da šetamo gradom. Brojnost omogući da se zakrči saobraćaj, tako da se policiji prijavljivao „skup u pokretu“ kako bi oni regulisali saobraćaj zbog eventualnih incidenata. I tako smo i zvanično postali deo jedne velike porodice koja protestuje svakog dana u svom gradu. Već posle nedelju dana javilo se pitanje šta dalje? Ništa se ne dešava, na očiglednu krađu i prekrajanje izborne volje niko od nadležnih ne reaguje. Zato su krenuli ondašnji čelnici i funkcioneri stranaka, poslanici da kruže Srbijom i da govore po mitinzima. Posebno su bili interesantni budući odbornici sa pričama kako se kralo u njihovim izbornim jedinicama… Ono što je bilo specifično za svo vreme dok su trajali protesti je vedar duh. Osmeh na licima, uverenost u to da radimo pravu stvar… I svojevrstan vid druženja. Svi kućni poslovi se završavaju do nekih pet, pola šest popodne i kreće se na protest koji je počinjao u 18 časova. I uvek je bilo najinteresantnije to što, kad se krene u šetnju, odjednom bude još više ljudi nego dok su trajali govori na Širokoj čaršiji.
ZABRANA ŠETNjI
Režim je ubrzo odgovorio zabranom protestnih šetnji. Uvek se nađe neki „novinar“ koji na zvaničnoj televiziji u vestima uradi prilog kako hitna pomoć nije mogla da prođe do pacijenta zbog toga što je šačica okupljenih građana, koji su pritom strani plaćenici, blokirali grad. Već sutradan se na čelu kolone pojavi transparent „Evo ide šačica“, a iza ide par desetina hiljada ljudi. Drugi nosi transparent „Ja nisam strani plaćenik, ja sam volonter“… I tako unedogled, na svaki gaf ili pretnju odgovaralo se vedrim duhom i šalama. Naravno, ovo se odnosilo na Beograd, gde su ubrzo, istim povodom, krenuli i studentski protest, koji su se odvijali odvojeno od protesta koalicije.
Zabrana u Leskovcu je izgledala tako što je policija u punoj opremi (šlemovi, štitovi) blokirala Široku čaršiju i onemogućila da se u organizovanoj grupi bilo ko mrdne sa trga. Zato smo šetali kao u logoru, oko fontane u „rupi“. Jedne večeri, da bi se razbila monotonija, organizovali smo izabor za najlepšeg policajca. Formirana komisija od nekoliko devojaka koje su imale zadatak da osmotre sve policajce u kordonu i da izaberu najzgodnijeg. To je znao zaista mali broj ljudi na trgu. I tako, najlepši i najzgodniji je za uspomenu dobio jedan od simbola protesta – limenku u kojoj su bili kamenčići, jer je takva naprava zgodna da se diže buka. Sećam se da je lik delovao totalno zbunjeno, jer sam ja u tom trenutku okupljenima preko razglasa objašnjavao šta se dešava, da smo se dogovorili da izaberemo najlepšeg, da je to urađeno i upravo mu naše predstavnice uručuju poklon. Uz aplauz okupljenih, naravno… Naši pozanici iz policije su nam sutra rekli da je prava kolegijalna zezancija među njima nastala nakon protesta, kada su se vratili u policijsku stanicu… Birani su mis i mister protesta, bilo je zaista svakakvih akcija. Kao što rekoh, preovlađivao je vedar, pozitivan i nasmejan duh.
KO NAS TO SNIMA
Sećam se večeri kada je neko od govornika rekao „Znamo da nas krišom snimaju iz zgrade LKC-a, ali nas to ne plaši, jer mi se ne krijemo…“ Na te reči sam zamolio sve prisutne da se okrenu ka zgradi LKC-a, da napravimo jedan grupni snimak i da mahnemo u kameru. I svi se kao po komandi okrenuše i počeše da mašu… Nakon protesta, te večeri, pijemo čaj i kafu u prostorijama SPO-a i neko prokomentarisa ovu scenu rečima:
„Zamisli kad sutra u DB-u ili gde već budu gledali taj snimak. Pošto oni to svaki dan rade, kao daj da vidimo šta su ove budale opet sinoć radile, pa se pripreme kao da gledaju bioskop, ono kokice, semenke, sokići i slično. I u jednom trenutku ti čitav trg maše…“
(Nastaviće se…)
Ivan Spirić
Leave a Reply