Piše: Ivan Spirić
Ovih dana navršava se 25 godina od početka protesta zbog izborne krađe nakon drugog kruga lokalnih izbora održanih 17. novembra 1996. godine. S obzirom da sam bio jedan od organizatora većine tih dešavanja u Leskovcu i osoba koja je skoro svakodnevno vodila proteste od onog „Dobrodošli“ do „Vidimo se sutra“, shvatite ovo kao jedan subjektivno objektivni tekst. Jednostavno, ovo je moje sećanje na te dane. A sećanje kao i svako sećanje, nekad preživi ispit vremena, nekad se malo pogubi. Koliko se ja sećam, ovako je bilo…
-Oče, pope, brate, smiri se… – govorimo mu…
-Ma koga on zaj… S kojim si ti narodom…- i novi red psovki…
-Oče, ne priliči da mu ti to govoriš. Ipak onaj odozgo gleda!
-Ma što ga ne zgromi već jednom, maltretira ljude ovde…
Primiri se situacijia nekako, major se na prvu psovku okrenuo i opet otišao… Šta da radimo, nećemo valjda da stojimo ovde do jutra? Bojana Ristić, tadašnji lider SPO-a, kaže da ljudi idu na trg, ali opet se niko ne udaljava. Zaključimo da, dok su ona i Jakov Stamenković, tadašnji poslanik DS-a i jedan od organizatora tu, niko neće da ide, nego da oni prvi krenu, a mi idemo za njima u tim grupicama. Kažemo majoru da ćemo da idemo po onom predlogu, grupice od pet-šest na par minuta. On se složio, kreće prva grupa – Bojana, Jakov, moj otac, ja, sveštenik i na kraju Ivan Krstić Krcko. Odjednom, iza mene neko komešanje, policija u gužvi, ne vidim šta se dešava, iako je to na par metara od mene. U tu gužvu uleće Bojana, odjednom se čitava stvar iskomplikovala. Ispostavilo se da je policija iz njima znanog razloga uhvatila Krcka s namerom da ga privedu, Bojana je uletela u gužvu da to ne dozvoli i epilog je bio da su ekspresno i nju i Krcka stavili u kola i odvezli. Tu je već atmosfera postala naelektrisana, pretilo je da se otme kontroli. Mene su, kao nekog ko je svako veče bio za govornicom kao voditelj programa, terali da preuzmem organizaciju organizujem nešto.
-Ljudi, od organizacije nema ništa, neće da dozvole, krenite svi na trg, tamo već ima ljudi koji čekaju da mi dođemo. Na trgu ćemo da se dogovorimo o daljim postupcima.
Tako je bilo. Svi smo krenuli na trg, nije bilo nikakvih problema, policija se jednostavno izgubila. Mi smo se razvukli u jednu podužu kolonu. Na trg sam došao u trenutku kada smo počinjali protest. Interesantno je bilo da lampioni nisu radili i da je trg bio, „slučajno“ u polumraku. I tako, svira „Bože pravde“ (tako smo počinjali protest), stoje ljudi, stoji policija, osećaš da se samo čeka da neko vikne „udri“ ili jedan od slogana protesta „ajmo ajde svi u napad“ i da sve ode dođavola. Na brzinu sa ljudima koji su bili na improvizovanoj bini se dogovaramo da pozovem ljude da se sklone sa trga u „rupu“, da ne budemo blizu policiji zbog eventualnih incidenata koji ne trebaju nikome i da čekamo vesti iz policije o Bojani i Krcku. Pritom kažemo i da je naša delegacija otišla kod Gojka Veličkovića (predsednik opštine u to vreme) da jednom za svagda rasčistimo to sa pravom na proteste i okupljanja. Ljudi mirno siđu, ostane trg prazan, malo popusti ona napetost. Posle možda sat vremena, stiže vest da dolaze Bojana i Krcko, kreće oduševljenje, oni stižu dočekani kao heroji. Sve je bilo u redu, priveli ih, uzeli izjave i pustili. Čak ni njima u stanici nije bilo jasno što su ih njihove kolege privele.
Druga incidentna situacija desila se nakon što je policija tukla demonstrante u Beogradu. Naši protesti su obično počinjali tako što bi smo čitali vesti. To je bilo vreme kada je internet bio u začetku, informacije su bile mahom iz medija. Ali, da je bilo pendrečenja u Beogradu prethodne večeri su svi znali mnogo pre nego su došli na trg. I došli su besni, kivni, naelektrisani. Kako znam? Zato što čim se završila himna i ja krenuo da ih pozdravim, otpočelo je zviždanje, skandiranje „ajmo ajde svi u napad“ i slično… I to tako bukvalno 25 minuta! Primaknem mikrofon ustima da nešto kažem, samo se pojača buka. Odmaknem mikrofon, kao, prestaće, počne blago utišavanja, primaknem mikrofon, opet salva zvižduka. Sada smo imali i ono iskustvo sa razdvajanjem, već smo se dogovorili da to opet ponovimo. Ali, kako to reći kad jednostavno od buke ne čujem samog sebe. Na molbe da mi daju samo minut da nešto kažem, odgovorili su mi nema šta više da se priča, ajmo ajde… Kad se nekako primirila buka uspeo sam da se obratim:
- Svi ste čuli šta se desilo sinoć u Beogradu. Do sada smo se trudili da budemo fer prema našim komšijama i rođacima koje je neko, mimo njihove volje, doveo ovde na trg da nam brane da protestvujemo. E, pa, više nećemo da budemo fer. Od večeras ovom trgu nadenućemo ime Trg srama i tu neka se nalaze samo oni koji treba da se nečega stide. Mi nemamo čega da se stidimo, zato ćemo da siđemo u „rupu“, a na trgu neka ostanu koji treba da se stide i srame zbog poteza svojih kolega.
Silaze ljudi bez problema, prilazi mi par drugara i pita što sam zvao da siđemo, trebalo je da pozovem da bijemo policiju. Gledam ih, pitam, šta misle da bi smo time postigli? Kažu ništa, ali bi nekom razbili glavu. Složim se da bi nekom razbili glavu, ali bi, verovatnije je, oni nama porazbijali glave i bilo bi ovo što su mi rekli – ništa. Incidenti nikom dobra doneti neće.
Interesantno je i da, u razgovoru sa drugarima i rođacima koji su bili u kordonu, smo imali informaciju da dosta njih podržava proteste, da je tu zbog komande i više sile, ali i da među njima ima onih koji jedva čekaju priliku da nekog tuku. Otkrili su nam par takvih kolega rekavši da obratimo pažnju na njih i da držimo „naše“ da ih slučajno ne provociraju.
(Nastaviće se)
Leave a Reply