Ćutanja

Piše: Aleksandar Stojanović

Veternica ima mahom prav i ravnomeran tok kroz leskovačko polje. Nema preteranih krivina, udoline ne postoje, a zemljani kanjon se razbija na sve strane, stvarajući površinu za vrbake i topoline šumarke, i, malo dalje, za povrtnjake, žita i kukuruzišta. Reka drži nit svoje sudbine i kad uđe u varoš. To čini polako i komforno, brišući uspomene na starije dane, kada je ovdašnji svet rečnu vodu na ulazu u kasabu koristio za kuvanje, pojenje stoke ili pranje flanela. Danas se, pak, retki i kratkotrajni led koji se, na svakih desetak godina, hvata po površini reke, više ne lomi tim povodom. Drugačija vremena iziskuju drugačije muke i poteze koji iz njih proizilaze. Kako bilo, nizvodno od tog mesta na ulazu u varoš, reka teče u omeđenim konturama nedovoljno uređenog i lomljenim kamenom popločanog keja.

Posle nekoliko stotina koraka toka kroz Leskovac, rečni pogled prema nebesima biva, u četiri navrata, presečen kaljavim crtama skromnih betonskih ćuprija, koje vežu dve obale reke. Jedan od takvih mostova u samom centru kasabe, predstavlja mesto rođenja glavnog leskovačkog bulevara, koji desnu obalu varoši seče na precizan način u dužini od nekoliko stotina koraka. Mašti sklon šetač bi kazao da to čini i dalje, sve do obronaka golih planina daleko na severoistoku, masiva zavejanih vrhova i neuhvatljivih poruka. Zapadno od mosta, na levoj obali reke, bliže borovim šumama koje sa brda Hisar zasenjuju leskovačka predvečerja, nalazi se zanatski kraj varoši. Tu se i danas (iako u manjem broju nego u prošlosti) mogu naći kazandžije i obućari, voskari i krojači, ključari i sajdžije, roštiljdžije i pekari. Krajem, ipak, dominiraju butici i radnje novih namena, čiju svrhu stari izrazi ne mogu do kraja obuhvatiti. Baš kroz ovu, svim južnjacima znanu mahalu, poput žile kucavice, struji ulica Južnomoravskih brigada, u narodu poznatija kao Niška ulica.

Ovaj sokak sledi pravac Veternice, prateći je gotovo paralelno ovom levom obalom i krišom je posmatrajući kroz redove magaza i štandova Zelene pijace: bazara koji jednim, onim užim, železnom kapijom zabarikadiranim delom, ubada u ovaj sokak, a onim drugim, slobodnijim i širim, u obalu reke, koja sa druge strane neometano struji. Baš tu, na prometnoj Niškoj ulici, dešava se svakodnevni život ove zabačene kasabe. To je naročita istina pazarnim danom, kada subota zaboravi svoje ime i svoje poreklo u kakofoniji zvukova mušterija, zanatlija, trgovaca, seljaka, prolaznika, šofera, biciklista i odbeglih gusaka. Ovaj sokak, sem po pijačnim crtama i dahom starih majstorstava, poznat je i po starim kafanama koje opslužuju ljude na sličan, ali ne i istovetan način sokaku na kom se nalaze. Čini se da ni vremena koja gutaju milenijume i označavaju kraj civilizacija ne mogu da poremete taj sklad zanatske mahale i malih i zadimljenih mehana, u kojima još uvek žive merak i druženje na stari način. One svoju misiju obavljaju na nenametljiv način, tako da onome ko tuda prolazi nenaviknut na gungulu, može lako da se desi da mu ova mesta prođu ispod radara pažnje. Oni koji, pak, imaju dovoljno sreće ili koncentracije, pa da ih na vreme uoče, naći će da su iznenađujuće male, i za standarde blještavih tvorevina novog vremena, neugledne.

U jednoj od tih malih i skrajnutih kafana, onoj koja je najbliže zgradi Pošte, može se naići na različit svet. Tanki, pomalo tmurni zidovi ove krčme u obliku sobička, kriju onu vrstu ljudi koja i u ovim otuđenim, materijalnim vremenima, utehu pronalazi u živom razgovoru ili u tišini ispijanja jake kafe sa ratlukom. Tu sede bivši opštinski službenici, penzionisane fudbalske sudije, samotni pisci, kvarni trgovci, uzgajivači bikova, lukavi novinari, propali kockari, debele kafedžije i drugi, znani i neznani, važni i nevažni članovi zajednice. Druženje ljudi u ovoj mehani sa pet stolova, šankom i kubetom za grejanje, počinje rano. Nije retkost da se, dokoniji i opušteniji gosti u kafanu upute uporedo sa onim zaposlenim i užurbanim Leskovčanima koji sabajle jure ovom ulicom van međa vremena. Dolaze, sedaju za svoja stara mesta, piju kafu i rakiju. Puše cigare, posmatraju narod u prolazu i ćute. Bude, naravno, i bučnijih gostiju, ali čak i njih ume da proguta duboki uzdah tišine koji kao da živi na ovom mestu.

Ćutanja u ovoj drevnoj krčmi umeju da budu glasnija od galame i to se najbolje vidi svakog petka u pola četiri, kada kroz vrata drevne krčme uđu tri druga. Jedan, debeo i bradat, drugi, krivog nosa i dugog vrata, i treći, sitnih očiju i blede, gotovo papirnate, kože. Svi sličnih godina, praznih pogleda i nesigurnih nogu. Dolaze, zauzimaju svoj astal bliže kafanskom pendžeru i naručuju ljute šljivovice. Sede, puše, ispijaju čašice i ćute. Seansu tišine prekinu razgovorom, koji, makar nakratko, obiluje šarenolikošću motiva i tema. Naravno, kud ćeš kafanu u Srba, a da se u njoj ne raspravlja o politici, površno i iskrivljeno, protumačeno kroz vlastita pogrešna iskustva i zablude na temeljima nepismenosti.

Običnog čoveka retko kada, ako i uopšte, muči nepreglednost večnosti. Retko ga interesuju neka daleka svitanja, sudbine nacija i ishodi ratova stranih careva. Ne zanimaju ga ni povesti koje će o njemu samom ostati u sećanju nekih budućih generacija. Nije ga briga po čemu će ga pamtiti dugo nakon njegove smrti, da li će ga spominjati, te da li će uspomenu na njega oplakivati ili kleti. To je van njegovog poimanja stvarnosti. On svoja promišljanja omeđuje na ono što je danas, zabrinuto sluteći ono što će biti sutra. Nerado priča o sadašnjosti, još sumornije o budućnosti, jer istorija ove zemlje jeste jedna velika hronika propadanja. Obični ljudi to znaju, pa se zato, i kroz razgovor, sutrašnjica slabo i obazrivo, spominje.

Naširoko i nadugačko se priča jedino o prošlosti. Tu su ljudi u svom elementu, nanovo proživljavaju davno prošle ili izmišljene trenutke, preinačavaju poraze u nenadmašne pobede, izvlače pouke i ubeđuju druge da od mudrosti koju su stekli tokom života, ne postoji ništa sveobuhvatnije i produhovljenije. To, jašta, bude povod za raspravu, čak i među drugovima koji vole muk. Mimo te crte, njih veže i neobični oreol prevremene starosti. Izgleda da su i oni silom uvučeni u tu mašineriju prosečnosti koja nemilosrdno guta i talentovanu i prostu leskovačku omladinu. U ovoj varoši, nekadašnjoj turskoj kasabi, godine mladosti traju kratko i po računanju Leskovčana, završavaju se onda kada u nekim drugim, malo otvorenijim sredinama, tek počinju. Teme se za kafanskim astalom nižu. Onaj bradati, uvek raspojasani čovek mrkog pogleda u početku vodi glavnu reč. Što svojom pojavom, što dubinom glasa, vrlo brzo nadvlada ove druge, smirenije i ljude mekše ćudi. Ali, vrlo brzo, kako alkohol počinje da ga hvata i vrti, kormilo preuzimaju, najpre onaj nosati, kržljavi čovek, što uvek sedi najbliže vratima, a onda i onaj treći, večito bledi i zamišljeni čova.

Komentarišu političke vesti, prepričavaju peripetije varoških vlastodržaca, psuju poslodavce, žale se na platu i hvale kafedžiju, disciplinovanog i strpljivog, jer im pravovremeno donosi vruć roštilj i hladan špricer. Jedan priča, drugi zapitkuje, a treći potvrđuje. Onda, ničim izazvano, u fokus interesovanja im dođe cena mleka, izgled gradskog keja, most koji će da padne, bik koji je podivljao na stočnoj pijaci, policajac Mile i korumpirani opštinski službenik Stanko. Raspravljaju tako o nebitnim stvarima i sitnim rečima, sve do onog trenutka, kada se, odveć pijani, pokušavaju setiti imena poznanika, njihovih rodbinskih veza i porekla.

Od tog trenutka, pa do kraja druženja, tišina plaši svaku nepotrebnu reč i među njima se otvara prostor za istinu i ponekad otužnu, ali uvek tešku, iskrenost.

“Vido gu prošlu nedelju. Ima si tuj nešto, nesam budala”, pričao bi onaj bradonja, dok bi ga kafanski drugovi pažljivo slušali i posmatrali. Šta i da mu kažu? Umesto da se zagleda u neku koja mu priliči, on i dalje žudi i proklinje te daleke oči, davne dane i izgubljeni san. Sve on to zna, zna, ali mu džaba. Čini se, u momentu kada bi vazduh pucao od napetosti, skrivenih osećaja i neizrečenih stvari, neko od ove dvojice bi se nasmejao, lupio palog druga po ramenu i šeretski bi rekao: „Ma će si bude sve”.

Tako Leskovčani guraju i sebe i druge dalje, čak i u onim mračnim časovima kada sva nada usahne. Potom bi onaj nosati pričao svoju večitu priču, kako se i dan danas kaje što nije završio fakultet, nego da se muči na polju, da radi i krvari, dok se drugi na njegovom znoju bogate. Treći, bledoliki, žalio bi se na loše zdravlje, na malokrvnost, pritisak koji varira i srce u koje nema pouzdanja. Opet, kada se napravi krug i kada se dođe do svršetka, kraj označava novi početak, i drugovi ponavljaju već ispričane priče, veselije i dekorisanije nego sa početka dana, uklanjajući crne misli, slutnje i strahove. Tako se i živi. Dozvoljava se zaboravu da guta strahove i probleme, gleda se svetlija strana tunela, i nada se da je na vidiku spas, a ne put u propast. Iz dubine ove kafane, mračne i izgubljene, leskovački dan izgleda miran i harmoničan. Suton se bliži, mladi čekaju mesečinu, a stari, uspomene. Utom se kafanskim drugovima, klimavim i sanjivim, učini da u ovom gradu, zabačenom i sa svih staza, zagubljenom, sve prolazi i nestaje, polako ali zasigurno, samo drugarstva traju i preživljavaju sve krize i dogodovštine.

Nakon što kafedžiji platiše račun, oni pođohu Niškom ulicom, kraj zatvorenih butika i pored oronulih dućana. Pod svetlom mladog meseca i uličnih lampi, oni koračaju nazad svojim životima i putevima. Ne opraštaju se. Znaju da je svaki sastanak, početak rastanka i da je svako rastavljanje najava budućeg sastavljanja. Dotle, tu će biti ova mala i neugledna kafana. Tu će biti i ova varoš, sa svojim nelogičnostima i lepotama, crtama nikada do kraja opranim divljim vodama Veternice, te reke pravilnog toka i nepredvidive ćudi, kakvi su i ljudi na ovim meridijanima tihog zaborava i samotne tišine.