BERNARD KOLE:SLOVENAČKOM STRIPU FALI JEDAN MARKO STOJANOVIĆ

LESKOVAC

Jedan od gostiju ovogodišnje Balkanske smotre mladih strip autora je Bernard Kole. Slovenac je prvi put u Leskovcu i odavde nosi prijatne utiske.
„Lepo je. Ja sam to i očekivao, s obzirom da sam neke stvari već video preko interneta. Čuo sam se i sa Markom (Marko Stojanović, organizator smotre, prim. I.S.), video sam se sa nekim bivšim učesnicima koji su mi rekli kako i šta me očekuje… To je ona atmosfera koja je bila još za vreme Jugoslavije, kada se skupe ljubitelji stripa, redakcija, puno papira, svi nešto rade, crtaju, kreativni su… Čak mislim da bih mogao i da živim u ovom potkrovlju gde je Leskovačka škola stripa! Moram da kažem da kad sam video listu učesnika za ovu smotru, koliko ima ilustratora, crtača samo iz Leskovca, ne znam da li bi u četiri, pet Slovenija našli toliko crtača!“
NNR: Šta fali Sloveniji da ostvari tu masovnost u strip autorstvu?
BK: Fali jedan Marko Stojanović. Kod nas postoje vlasnici strip prodavaonica, npr. čovek koji prodaje stripove u Ljubljani je i veliki fan stripa, pacijent kako bismo u šali rekli, tu imamo raznorazna večernja događanja, ali tu nema mesta gde bi se napravila škola stripa, mesto gde bi se pozvali mladi ljudi…
NNR: Pomenuli ste Jugoslaviju. Tada su stripovi bili lako dostupni. Bilo ih je na svakom kiosku i imali su pristupačnu cenu. Kakva je situacija sada?
BK: U Sloveniji se i dalje prodaju Lunov Magnus strip, Zlatna serija, Bonelijevi stripovi, imamo jedan privatni mesečnik ili tromesečnik, nisam siguran, Strip bumerang, prodaje se Stripburger koji je kompletno subvencionisan od strane države… I tako, sve je onako hoću-neću… U jednom intervjuu u „Mladini“ su upitali Rustemagića šta da napravimo da oživimo strip u Sloveniji. On je odgovorio da odustanu, jer Slovenija ima dva miliona stanovnika, koliko ima i jedan Milano. I kad bi se jedan Serđo Boneli ograničio da prodaje stripove samo u Milanu odmah bi mogao da zatvori vrata i ode kući.
NNR: Da li se može reći da strip u Sloveniji opstaje zahvaljujući strip zaluđenicima?
BK: Isto je kao i u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni… Čujem da ni u Bugarskoj i u Rumuniji nije bolje. Nema te prodaje da bi autori mogli približno dobiti neki honorar i od toga živeli. Zato uglavnom i crtači odlaze vani. Šanse za bolje su minimalne, ne vidim neku svetlu budućnost. Biće dobro ako ostane ovako. Da li će se nekad pojaviti neki novi Asteriks, u nekoj novoj formi, neki Spajdermen, nešto što će probuditi ljubav ili interes mladih, iskreno ne verujem. Kompjuteri sa video igricama su tu i tu više nema pomoći.
NNR: Rođeni ste 1966. tako da imate dovoljno iskustva da procenite koliko današnji klinci znaju šta je strip u odnosu na vreme kad ste vi bili dete?
BK: Znaju oni koji dođu na ovakvu smotru, ali nešto masovnije ne. Nema stripa u školama. Mi smo nekada u Hrvatskoj, odakle sam rodom, imali školski časopis „Modra lasta“ i tu su poslednje dve strane bile strip. Pandan tome u Srbiji su bile „Dečje novine“, distribucija je išla po školama… Moj ujak je imao gomilu „Stripoteka“ gde sam ja upoznao Asteriksa, Taličnog Toma… Danas toga nema, mladi za to ne znaju. Isuviše su usmereni na internet, a ako ih neko ne usmeri neće naći ovo. E, sad, ako bi opet zaživeli školski časopisi možda ima šanse da se nešto pokrene. Država je nekada imala interes da takvi časopisi izlaze, jer tu nije bilo samo stripa, bilo je razne školske literature i raznoraznih sadržaja. Mada, ne čudi me što tako nešto ne postoji, s obzirom na kompjuterizaciju, telefoniranje i slično. Danas prijatelji sednu za sto u kafiću i tipkaju po telefonima i tako se druže. Za razliku od današnje dece, mi u ono vreme nismo imali ništa. Imali smo samo našu školu, loptu i stripove.
NNR: Kako se danas druže ljubitelji stripa u Sloveniji?
BK: Nađemo se povremeno u toj prodavnici stripova. Uglavnom smo jedni isti likovi, svi se znamo između sebe, srednja i starija populacija, teški ovisnici, kako kažemo, o stripu. Ali, to je 20-30-ak ljudi. U Sloveniji je fantastičan uspeh, ako se uspe prodati 500 primeraka bilo koga stripa, tako da je to teško isplatljivo. Na duže staze izdavaču se možda i isplati, jer će, npr. u prvih mesec dana prodati 250 komada, a kroz dugoročnu prodaju doći do brojke od 500 primeraka. Ali to je vrh vrhova, nema dalje.
NNR: Ima li strip budućnost, hoće li opstati?
BK: Opstaće sigurno na velikim tržištima. Sad je na neki način lakše zbog interneta. Ne moraš živeti u Francuskoj da bi radio za francuskog izdavača. Odeš, npr. na Madagaskar i ako imaš dobro povezanu internet liniju to je sve. U malim sredinama, ako ostane kako je trenutno, bićemo sretni. Nisam se nešto ni zamarao tim pitanjima, ja uredno crtam, štancam i to je to. Šta će biti, teško je reći, kada danas već teleportuju male organizme. Za 30-ak godina teleportovaće se čovek, što znači da ja neću morati da putujem 12 sati do Leskovca, već stižem u momentu… Šta će biti sa stripom tada? Možda će biti u nekim pokretnim sličicama, ali to je već neki crtani film. Možda će i izumreti, ljudi će raditi nešto drugo, možda neke trodimenzionalne projekcije. Uostalom, i crtani filmovi se odavno više ne rade tako što se crta frejm po frejm. Digitalizacija i kompjuteri su uzeli maha, ja sam u početku bio skeptičan, ali danas crtam na kompjuteru. Ponekad mi se vrati želja crtanja na papiru, nema kompjuter tu draž, ali ovako se radi brže, čitava stvar je jeftinija.