Тодор – Тоша Ђорђевић звани Кубеџија, жена му Мила од Рајковске фамилије, деца гим Олгица, удата у Бејазови и Власта, звани Џон. Мила је за време бомбардовања настрадала – добила је тетанус и умрла је од тровања. Тоша је онда оженио Роску Лапејску, звану Ронди, сестру на Луку Лапејца. ,,Она је била појам на Лесковчани и сви су гу волели – била је права домаћица, свуда је ишла и свима је чинила добро.Роска је у старости од мужа си Тошу добила ћерку Јелену – Јелку. Када је Тоша умро онда се Роска – Ронди преудала код Ерићи у Лебане.
Власта је радио у Банку, жена му Мира, деца гим Братислав и Милана. После је Власта своју половину куће продао на маћеху Роску и са женом Миром је отишо у Зрењанин.
Олга се одала за индустријалца Николу Младеновића, званог Бејаз, ћерке гим Мирјана и Здравка. Мирјана, муж ву Слободан Стојковић, деца гим Ђорђе и Никола. Здравка се удала у Врање за Драгомира Алексића, деца гим Маја и Младен.
– Овде у Лесковац прво је дошја Илија Младеновић, звани Бејаз. И он је дошја као прост радник – црепар. У време када је Кукарева циглана увелико радила Илија Бејаз је на пољану на примитиван начин правио цигле – закупи њиву, узне десетак радника и ту на пољану преко лета замесив блато, исеку цигле, осушив ги на сунце, здену ги у гомилу и онда печу – и то су биле пољске фуруне које примитивно печу цигле и Илија Бејаз је ту зарадио паре. Надимак – Бејаз гим је од прадеду Младена ( по њега гим и презиме Младеновић ). Младен је за турско време бија симиџија – правија је и продаваја симити, а симит се на турски каже – бајаз бели и по тој му и остао надимак – Бејаз. Младен је имао сина Николу, жена му Цвета, имали су сина Илију и седам ћерке. Илија, жена му Злата из Брестов Дел код Велико Боњинце. Илија је у Велико Боњинце имаја велико имање, а онда 1901. године купи земљу код железничку станицу у Лесковац ( Бејазови су и сад на том месту ) и уортачи се са Михајлом Соколовићем. Са ортаком Соколовићем производили су цреп и цигле и та циглана и данас је позната као – Бејазов рингов.
,,Илија Младеновић Бејаз и жена му Злата имали су око дванаес децу – Добросав, Милан, трећи син је умро мали, Митра, Драгиња, Лепосава, Милева, Вида – муж ву Никола Стаменковић, индустријалац, син гим Васа вулканизер, Добросав, жена му Здравка, деца гим Драгослав, Никола, Младен и Десанка. Никола, жена му Олга Кубеџиска, деца гим Мирјана и Здравка. Мирјана, муж ву Слободан Стојковић, деца гим Никола и Ђорђе. Младен, жена му Брана. Десанка, муж ву Бора Цветковић. Милан Младеновић Бејаз, жена му Пејка, деца гим Радослав, Гмитар, Слободан, Трајка, Вукосава, Живана, Мила и Јелена. Радослав, жена му Коса. Гмитар, жена му Мира из Гњилане, деца гим Предраг и Братислав.
На сам ћош од Млинске улице и улице Николе Скобаљића су Костадинови. Костадин Пешић, чувени трговац са разним мануфактурним радњама, жена му Роска, ћерка гим Љубица, звана Љупче ,,и она призети Стевана Чуљковића, син гим Никола Чуљковић. Па се Љубица разведе од Стевана и преудаде се за Николу, званог Владика, фудбалског судију, ћерке гим Добрила и Костадина – Дина.”
Преко пут Бугарску кућу – чувени Заре Стојановић, звани Казанџија и жена му Лепосава – Лепа Пепељугина. Заре је бија трговац, а звали су га Казанџија јер је пре Првог светског рата бија казанџија, па напустија тај занат и постаја трговац. Заре и Лепа, деца гим Јован, звани Ване, Вера, Загорка, Јелена и Зора. Заре Казанџија је бија јако богат човек. Имао је велику магазу са бакром јер је са бакром трговао.
У бомбардовање 6. септембра 1944. године погинули су Заре и жена му Лепка и њихове ћерке Загорка и Јелена. Вера се одаде за Слободана Минића, деца гим Зоран и Драган.
Плац од Заре казанџију, на ћош купи и направи кућу Војислав – Воја Филиповић, родом из Горње Трефешиње код Врање, робни благајник у магацин на Железничку станицу, звани Воја Шестопрст јер је на обе руке имаја по шес прста, односно – на сваку руку по два палца. Војка Филиповић, жена му Стана из Прибој Врањски, деца гим Верица, професор, Љубинка, а муж ву Тома Митић, звани звани Лидер звао је Белинда и Душанка. Верица, муж ву Љубиша Јовић, деца гим Ирена и Ивана. Љубинка, звана Белинда, муж ву Тома Митић, звани Лидер, деца гим Милош и Марко. Душанка, муж ву Милован Динић, ћерка гим Марија.
– Воја Шестопрст је бија врло педантан, До задњег дана његовог живота жена Стана морала је да му уштирка и испегла кошуље и да му уштирка и испегла крагне и манжетне, јер Воја никад није изашо из кућу ако му кошуља није уштиркана и испеглана. То је била педантерија од човека.
Воја је био благајник у магацин на станицу четерес године. Као добар и савестан радник од Железнице је добио железнички џепни сат са ланцем швајцарске марке ,,зенит” . На полеђини сата била је угравирана локомотива и слова ДЖ ( државна железница) – железничари су те сатове или добијали од железнице или су их куповали.
Када је отишао у пензију Воја је сваког дана у подне долазио на железничку станицу и навијао сат – на звучни сигнал! – тачно у 12 сати. Јер у то време – на свим станицама ДЖ-це постојала је сигнална кутија – звучни сигнал који је својом звоњавом означавао да је тачно подне – 12 сати! да би железничари дотеривали своје часовнике. ,,Тај систем обезбеђења који је тада био на снази – имао је сигнале за најаву доласка и одласка воза – три пута по два звоњења када воз долази у станицу и три пута по три звоњења када воз одлази из станицу. Сигнална кутија која је служила за то – у себи је имала је један сегмент који је сваког дана из Ниша активиран тачно у 12 сати – да сви железничари на свим станицама, постајама и успутним станицама од Ниша до Прешева – приме тај сигнал и своје часовнике дотерају на 12 сати.”
Воја Филиповић је и као пензионер свакога дана долазио на станицу у подне – свој џепни железничарски сат извади из џепић на панталоне са испегланим ивицама и када се у 12 сати огласи звучни сигнал из сигналне кутије – навије сат, врати га у џепић на панталоне, поздрави отправника возова и – оде! А био је сувоњав и био је ненаметљив, педантан и прави господин – и по свом понашању и држању! Када је лоше време Воја Шестопрс дође на станицу једно пет до десет минута раније. У канцеларију отправника возова између ,,блока” – апарата са сигнализацијом и стола била је столица и он на туј столицу седи, сачека сигнал из сигналне кутије и у 12 сати навије сат и оде!.
( Наставиће се )
Сава Димитријевић
Leave a Reply