Page 33 - NNR 48-49

ПРИЧА НОВЕ НАЧЕ РЕЧИ
„НЕВРЕМЕ“

Данило Коцић: родног места, али увек се јасном носталгијом за
завичајем. Велики градови привлаче таленоване
Понекад ми се чини да сам пристигао у људе као што светлост привлачи лептире, а онда
невреме. Обележавам јубилеје, свечарске дане, их или прихвати или, пак, забораве. И, дабоме,
све мање са усхићењем, скромно, више да бих нигде утехе и безутешности.
извукао поуку из својих заблуда. Када су ме једном питали, шта радим када
Опирем се баналном и суровом терору не пишем, одговорио сам у стилу једног вајара
упрошћене свакидашњице. Желим да измислим да, у ствари, више пишем када не пишем, јер
или да одсањам нови живот. Сетих се и размишљам. Блиско ми је, мислим, сазнање да
Хераклитове изреке да човек никад два пута нисам научио, чак ни изблиза, све лекције и да
не може да ступи у једну исту реку. Наш живот зато морам увек да будем у стању „емотивне
зато није ништа друго до искорак у ту пролазну приправности.“
реку времена и простора. За многе је писање било и остало нека
Покушавам да сазнам ко сам, шта сам, врста молитве. Јер, како каже један песник:
али не успевам. Не паничим. Све препуштам „Осећам се као паучина на старом тавану/ ...
Богу. Зар није негде записано: „Даћу ти ново када ме се неко сети нестајем.“
име написано на белом камену!“ Људи су једна реч од низа речи које нас
Знам људе које је само интересовао окружују. Људи су сведоци тужног времена.
заборав. Човеку је, можда, дато време да би Они су сузе и још горе од суза – бол без суза! нас саговорници изненаде: „Богу хвала, буди
разумео вечност. Многи умни људи су њу Људи броје и казују време и зато волим понеке наду, умањује стрепњу.“
разумели као чисто време, без простора и људе! Можда је доиста свет једна велика
пратеће сценографије. Ако је истинито да је на почетку била реч и позорница по којој сви, несвесни додељених
Читање књига и писање је за неке моје да ће на крају остати реч, онда је вероватно да је
давнашње другаре било обично губљење на почетку било сећање и да ће оно остати и на нам улога, скупо тумарамо. Ко зна да ли би
било боље када би било другачије. Једино је
времена. Све је тако постајало једно исто, самом крају. Док сећања може уопште и бити. крај известан и за све исти! Корачам према
обична паланка. Зато ми се чинило да је Остају само приче и предања. Како осећам будућности, према смрти! Разлике које постоје
најречитије говорило моје ћутање. да старим, све су краћа пријатељства и љубави. између истине и сна, живота и смрти су, можда,
То своје давно време чувао сам, рекло би Као да је време изгубило свој часовник, па ми
се, и тихо и повучено. Тада сам имао неку веру, се све више чини да ћу у данима који надолазе само привид. Слобода је, изгледа, мистерија.
Можда је то истина. Ако је то тако, или бар
веру као „сведока ствари невидљивих“, али поново срести своју прошлост. Ако би се то и узмемо да јесте, можда би се могло казати да
и својеврсне гаранције да ће се нешто лепо догодило, не бих волео да буде испуњена старим би у супротном човек био налик или још већи
ипак догодити. Волео сам младалачке сусрете страдањима, кошмаром и животним драмама магарац од оног, који не успевајући да изабере
са другачијим од себе, али сам увек желео да мојих најближих. Уместо тог кошмара, лакше шта ће пре да поједе, умире од глади поред
сачувам своју душу, јер је, ваљда, то био једини бих изабрао последњу и највећу самоћу свих стогова сена!
стварни улог у игри што је називамо животом. пролазника. Прошлост је за мене део мог трајања. Од
Дани ћутања су били јачи од времена Гледајући минуле јесење дела великих
говорења. Рђави снови су постали неизбрисива сликара, сетио сам се детињства и времена када ње ме у суморним данима дели стварност коју
бих желео да одбацим, да избришем овај живот
јава. Време је у знаку апатије, а само повремено сам више слутио и осећао поетику тајанства „као тешку кабаницу“. За мене сећање није
кресне нада да ће кренути напред, а оно се враћа саздану у шумским пространствима, него што никакво губљење времена. Оно је, у ствари,
у рђаву прошлост. сам могао да продрем до конкретних облика мој стварни живот. Овај живот, трен у коме се
Верујем да људи побожне нарави, онима у тим никада до краја сагледаним пределима.
којима је једино стало до истине и Бога, Питања често постављамо једнако са надом, налазим, је само део бескајних боја заборава!
Мој прави живот су једино успомене. Све
спокојније живе од атеиста. Ја, међутим, али и са стрепњом; постављамо их и себи и остало је само припрема за искорак из путовања
једноставно не могу да верујем. Тако су ме, другима. Најчешће то радимо у времену које ка смрти!
ваљда, васпитавали. Једино што ми је одувек нам се каткад чини и да га више нема, а онда
било блиско души су две истине, да се човек
рађа и да умире: да је, дабоме, важно шта У Власотиначкој библиотеци представљен
другима нуди између та два наметнута догађаја.
Писање је ствар упорности, певање дар РОМАН ИВАНЕ ЋИРИЋ
природе, а сликање је, како је давно приметио
један уметник, посао за старце! Мени је “ЗАТВАРАЊЕ КРУГОВА”
једино остало да будем упоран. И да живим
од наде, јер је савршено јасно да нам између Народ каже да се добар глас далеко чује, јер је, мимо свих очекивања организатора,
усамљености, прикривених немира и страха да представљање романа “Затварање кругова” Иване Ћирић из Грделице привукло велику пажњу
не посвршавамо најважније послове, пре него Власотинчана, који су се, оводецембарских дана, окупили у великом броју у просторијама
што се опростимо од најдражих, она једино народне библиотеке “Десанка Максимовић” како би могли да испрате представљање романа
остаје као вечита утеха! несуњиво талентоване професорке енглеског језика.
У мом животу је некако све постало у - У сарадњи са Домом културе Грделице, у Галерији наше библиотеке приређено је
знаку књиге песама Десанке Максимовић представљање романа “Затварање кругова”, који говори о пријатељству две жене. Вероватно
„Немам више времена“. Ова велика песникиња су зато у публици највећим делом биле припаднице лепшег пола, које су очигледно упућене у
живот испољава као болно присећање, да стваралаштво Иване Ћирић, - рекао је Срба Такић, директор власотиначке Народне библиотеке
је ту највећим делом присутан дијалог са “Десанка Максимовић”.
невидљивим саговорником, са мртима и смрћу. Иначе, директор Библиотеке је, отварајући вече, замери пре свега себи, а онда и гостима
Између бола и бола, остала ми је само нада да из Грделице, на слабој сарадњи и одсуству заједничких акција и пројеката. Ивана Нешић,
ће, можда, сутра макар мање бити бола! уредница књижевног програма у грделичком Дому културе се сагласила са овом констатацијом,
% уз жељу да се сарадња ојача и интензивира.
Начуљих уши да слушам речито ћутање. О књижевном раду и роману “Затварање кругова”, осим ауторке, говорила је и Јелена
Чини ми се да би ме свака реч удаљила од истине Илић, професорка српског језика, која је и рецензент ове књиге. Њихова излагања прерасла
која, превиђало ми се или је то стварност, живи су у разговор, подстицан бројним питањима заинтересоване публике. Програм је трајао дуже
једино у ћутању. Све више осећам да заједно са од планираног, али су сви оценили да су овакви сусрети преко потребни, нарочито ако су
давнашњим пријатељима живим само у сновима посвећени делима која, попут овог, заслужују посебни пажњу.
од слика које смо заборавили да постоје. Људи Властимир Стаменковић
жељни успеха крену у непознат свет, одвоје се од
Нова наша реч 33