Page 29 - NNR 48-49

НОВИ РОМАН САВЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА, ПОЗНАТОГ ЛЕСКОВАЧКОГ НОВИНАРА И ПИСЦА
...“ОНО ШТО ПРИЧАМ ИЗМИШЉЕНО ЈЕ – ОСИМ ИСТИНЕ!“...

Сава Димитријевић „Пре живота и Роман Пре живота и после смрти има две
после смрти“ (Фестивал књижевности целине: “Уместо пролога и краја“ и „Пре живота
THINK TANK TOWN, Лесковац 2019) и после смрти“ – пет поглавља. У сваком од
њих пролазе људи оденути ћутање, страхом и
Литерарна појава Саве Димитријевића, нестрајањем пред бајонетима „ослободилаца“.
половином педесетих година, у листу Наша реч, То је тај главни оквир трајања. Дуго би требало
и у тек покренутом часопису Наше стварање наводити све личности, али се описом посебно
(1953) значила је литерарно суочење са једним издвајају Азарије Баторевич, који је пребегао
даровитим учеником лесковачке Гимназије. из Русије, затим Оливера, Станислава, сестра
Поред првих песама у листу Наша реч, часопис Евгенија, која је такође пребегла из Русије са
Наше стварање 1957. године, из броја у број, двадесетак монахиња из истог манастира. Ту је
објавио је три приче Саве Димитријевића: и читава галерија ликова, пишчевих пријатеља,
,,Дводинарка’’, ,,Наш пољар’’ и ,,Црвено и који су испредали приче у посластичарници,
плаво небо’’. Од те 1957. године, до данас, али и трагични, убедљиво приказани ликови
Сава Димитријевић исписује свој не мали Распопа и Ћутолога. Посебно су сликовите
стваралачки опус писца-хроничара, публицисте, драматичне слике о монахињи Катарини, која
репортера, драматичара – записао је Томислав „није имала времена ни да најави смрт, ни да
Н. Цветковић, један од најбољих лесковачких се опрости од живота“.
књижевника („Сава Димитријевић – лесковачки Ово је, дакле, књига о „онемелом, глувом,
Фелини“, Помак, број 21, 2001). окамењеном времену“, како би рекао Михис,
Најновије дело Саве Димтријевића, „аутобиографија о другима“ и времену над
роман Пре живота и после смрти (Фестивал којим стоји питање занемело у своме болу: „Шта
књижевности THINK TANK TOWN, Лесковац Сава Димитријевић ми знамо о ОНОМЕ што се није догодило!?“ То
2019) има своје јасне поруке, разоткрива болна Прецизна је порука једне личности: „Шта је тај јасан пишев сарказам, који се не чита као
сазнања и потврђује да је историја српског ми знамо о ОНОМЕ што се није догодило.“ Тај упозорење него као прука да се не заборавио
народа, дабоме и Лесковца, препуна трагичних „побуђенички“ пишчев тон, исписан из дубине оно што је заиста било!
догађаја о којим се деценијама – ћутало! душе, разоткрива да се после рата догађају оцењује др Саша Стојановић, уредник књиге,
Сава Димитријевића, како с правом
О аутору зверска убиства, али о томе није смело да се „жива је легенда лесковачке публицистике и
говори. „И све је трајало – дуго и мучно. Као
и све друго када се зло, мржња и смрт нађу на најпедантнији хроничар старог Лесковца“. Јер,
Сава Димитријевић рођен је 1938. године истој линији, заједно!“ да завршим оценом Томислава Цветковића:
у Лесковцу. Професионални век провео је Биле су то године када се „оглувело од лелека „Писао је језиком препознатљивим за југ
као новинар у листу Наша реч, Радио Пули и убијених по ливадама и шумарцима“ и када се - Србије, односно лесковачки крај, а по властитом
Радио Лесковцу. Аутор је бројних репортажа, вратила тишина! То је драма о „склупчаном болу, признању, све његове приче су - истините. Чије
а неколико серија и драма емитовано је на о гласу који се не чује“, али, како вели писац, „ова фамилије нема у хроничарским записима Саве
београдском и загребачком радију и ТВ. Приче књига није посвећена онима који су страдали, Димитријевића, тај ће тешко доказати да је
су му објављиване у Нашој речи, Политици, већ свима нама који не смемо да заборавимо оно Лесковчанин. Тако некако говоре у Лесковцу. А
Освиту, Нашем стварању, Истарском ШТО СЕ НИЈЕ ДОГОДИЛО“. како и не кад Сава Димитијевић већ деценијама
мозаику... Неке приче и драме преведене су Могли бисмо да се питамо, док читамо марљиво и предано бележи приче о људима
на италијански јези и изведене на Радио Копру. роман у којој су личности заробљене стрепњом, и сокацима старог Лесковца, добронамерно
Објавио је трилогију Људи и сокаци тугом и немаштином, „да ли живимо на завирујући преко плота у комшијске баче.“
старог Лесковца: Свеће у снегу (1990), Баче полеђини живота, оног који једино имамо“. Због тога и ово дело треба, уверан сам,
поголеме од сокаци (1994) и Подсисарчани Укратко, да поново цитирамо аутора: „Може ли разумети као добронамерну „слику упозорења“
(1998). О старом Лесковцу такође говори се прошлост вратити из будућности?“ о „српско-српским поделама“ које су нас –
дело Бубњара из Славујев биоскоп (2012), Димитријевић, дакле, пише о времену када прескупо коштале. Сава Димитријевић,
Лесковачки дрвени трамвај (2017), Мурџа је спасоносна формула опстанка „прегласно изузетни хроничар минулих година бола,
мала и Мука и мерак (2018). Године 1994. ћутање“, као крик који се не чује, јаук који новинар по опредељењу, а писац по вокацији,
објавио је Камен за памет: дан када је страдао желимо да зауставимо у грлу“. То је недоба када да није ништа друго написао осим романа Пре
Лесковац“ (о бомбардовању Лесковца 6. је „тишина долазила из развалине“ и та тишина, живота и после смрти урадио је довољно за
септембра 1944). Осим овог романа, једина што је брже трчала, била је све гласнија.“ прекратко људско трајање.
књига коју није написао на дијалекту је Мајсторски, као ретко тако сугестивно од Данило Коцић
Кућа доктора Данила (о злочинима ОЗНЕ савремених српских писаца, описује „време
и партизана над Лесковчанима по ослобању које је непоуздано“ и године где су „сумње
Лесковац, 2002. Живи и пише у Лесковцу. свуда“. Јер, „зле очи и опаке речи су у дослуху“ „ГРАДСКА АУТОБУСКА
Живот и дело Саве Димтријевић, познатог и, како би народ рекао „два без душе – трећи
новинара и писца, најбољег зналац духа без главе“. Било је то доба опасних подвала СТАНИЦА“
старог Лесковца, опширно је представљено када појединцима не би требало да се говори
у двотомној студији – хрестоматији Д. Коцића „ништа, па ни то НИШТА.“ ПРОСЛАВИЛА СВЕТОГ
Лесковачки писци – трагови и трагања Пре живота и после смрти, иако говори,
(Лесковац 2016) и најновијој књизи истог пре свега, о времену страдања „народних НИКОЛУ
аутора Лесковачки писци – библиографије и непријатеља“ при крају и неколико година
коментари (Лесковац 2019). после Другог светског рата, обхвата и неке Јавно предузеће „Градска аутобуска
Писац, који је и сам проживео страхоте касније године, има разуђен ток, а како аутор станица Лесковац“ обележила је своју крсну
наводи, писан је на релацији Лесковац – Пула
рата, послератне године немаштине и ћутања, – Лесковац, 2016 – 2019. славу, Светог Николу. Чину резања славског
поручује довољно јасно: „Оно што причам У њему се испреплетене многе приче, колача присуствовали су представници
је измишљено – осим истине.“ Тиме је аутор исписана драма коју су створили „ослободиоци“ локалне самоуправе, сарадници, пријатељи,
јаснога стила и гласа које разткривају све у граду, али и у месту стрелишта, Славнику. упосленици и по који путник намерник.
српско-српске поделе, ставио до знања да, ма Аутор записује сасвим прецизно: „Једанаестог Свештеник Славко Миловановић подсетио
колико си чинило нестварним, оно о чему пише октобра 1944. године у град су ушли партизани. је на чињеницу да светог Николу славе све
– догодило се! Одмах су почели са масовним хапшењима вере и да он важи за чудотворца.
Димитријевић, препознатљив у окружењу „народних непријатеља“ и „издајника“ и већ -У источном хришћанству се слави
роднога града као изузетни зналац лесковачког првих дана многи од њих су ЛИКВИДИРАНИ. још и као заштитник путника, затвореника
говора, овога пута пише роман на „чистом“ Онако, по партизански“. Међу белешкама, која је
српском језику. Та одлука, иако ће деловати водио, читамо записе о масовним стрељањима. и сиромашних, а у западном хришћанству
као изненађење (јер су сва његова најважнија Била је рана јесен, пред крај октобра 1944. када још и као заштитник готово свих слојева
дела писана гласом завичаја), пажљивијим је то почело. друштва, али нарочито деце.-
читањем романа јасно је, као на брисаном Записаће аутор причу Илије Златковића Домаћин овогодишње славе Миодраг
простору, ауторова жеље била је да језиком, агуста 1965. о „нашој кући где је ОЗНА Ђелић пренео је славу Вељку Павловићу.
„препознатљивим свима“, покаже како су била и о ономе што се укратко може назвати
страхоте рата и поратних година једнако „прекоманда“, односно убијање у ноћима када ИС
драматичне и другде. су се сударале сенке“.

Нова наша реч 29