Page 31 - NNR 48-49

Александар Стојановић
СЛАВА

Магле су у ово доба године дубоке,
нарочито на равним просторима света,
далеко од корења планина и површине
језера. Испуне шупљине пролазности,
под звездама и далеким, несхватљивим
стварима. Такве су, с времена на време, и
магле које прекрију лесковачку котлину.
Изгубе из сећања околне, неголеме
планине, уснулу реку и врбе које то, у ово
доба године, више нису. Из угла високог
неба, мртвило као да је узело свој данак од
овог заборављеног кутка појавног, тешећи
непомирљиве идеје живота и смрти, на
начине само реткима схватљиве.
Једино што се од чистине зимске
ноћи одваја у свом ритму и неусиљеној
живости, јесу оџаци домова, у којима сада,
у доба мрачних, ледених господара, једино
лежи нада у опстанак и наставак. Богами,
у оџацима, и у замагљеним пенџерима. Они
крију зимску стварност са својим типичним
склоностима. Топле собе, стари намештај,
черге и уснуле дечије главе, брижне
мајке и тихе очеве, у ова рутава времена
несигурности, хладноће и безнађа. Тако
је, углавном. Осим у дане када куће оживе и хлебова које треба испећи. Све изгледа акордима, прожет заборављеним обичајима
под теретом старих обавеза и аутентичних некако хармонично. и жељом да се испоштује ред. Шпорет
задовољстава, које извиру са рађањем дана Све док не крену да долазе гости, греје дневну собу, мучећи винопије,
крсне славе. Или можда, неколико недеља надани и ненадани, да причају и којима друго кубе, од властите мешине, не
пре тога, када се у умовима наших стара- препричавају своје време, на начине, треба. Музика лагано струји кроз ужегли,
мајки већ одвијају епске борбе и припреме познате и већ виђене, са новим жаром задимљени ваздух, у коме се осећа дах
за трошак, поштовање, и задовољство. и другачијим детаљима. Галами се различитих ћуди, славске трпезе и колача
Ако претекне. о политици, о здрављу и тескобној и свеће, која се пали уз традиционално
Најпре се одређује ког се нада пада садашњости, тек понекад, о будућности, „помоз’ боже“. Најстарији гост, обично,
слава. „Ил’ је оба дана мрсно, ил’ ће суморној и хладној, као децембарски дан сече колач, благосиљајући дан, укућане,
један дан буде посно“. Златно правило који пролази. Разговори се заливају ракијом госте и пород и све друге ствари овога
лесковачких припрема за славу, које или вином, водом или цеђеним соком, света, за које се у другом, мање свечаном
несумњиво и непогрешиво тумачи црквено или неким другим, знаним и незнаним тренутку, никад не би сетио.
право на начин јасан и прецизан. То пићима, зависно од тога да ли их домаћин Гозба траје до у неко доба. Крај, обично,
важи, наравно, за оне славе које претходе има, и да ли гост жели да обогати српску свира часовник, који незаобилазно борави
божићном посту. Ове друге, чак ни традицију дувачких инструмената, уколико у свакој славској соби. Он опомиње да је
аналитичност наших људи, не може да га на првој сумњивој раскрсници, ухвати време ићи даље, било на другу славу, било
промени у својој природи. Даље, како се жандарм, за воланом. кући, јер међу Лесковчанима, влада силан
дан славе ближи, а у ова наша, ужурбана Редом пристижу сви. Остареле тетке, страх да домаћину не сметају непотребним
времена, то чини „као што ’елен трећак које мисао на своју далеку децу, уткају речима, смислом за хумор, а нарочито,
рипа“, спремање се планира по мери у сваку реч коју изговоре; неожењени присуством. Тим усудом потерани, устају
домаћина, времену и средствима које има. стричеви угланчаних ципела и науљене и одлазе својим путем.
Прошли су дани када је славска припрема косе, којима време ништа не значи, иако их Остају само они најжилавији и на
била процес који траје недељама, о чему године увелико ломе; даље, долазе ту бабе мерак, најхрабрији. Са таквима је увек
можемо да читамо у делима наших врсних и деде, остаци древних, запостављених било најлакше. Лагана, стара песма, хладно
писаца. Данас, то изгледа много ефикасније рођачких веза, који памте много зима, и пиво, вино из бокала, или грејана ракија,
и прецизније. И са много мање душе. којима памет, једино за то и служи; ту су на месту где је тацна са рибом или слатким
Мету се авлије, кинђуре се капиџици, и нека браћа, са којима ретко ко збори, јер печењем, и ништа више од тога им није
секу поломљене гране дуда, исправљају се су ту чисто ради реда, пошто нема ко други потребно. Осим, наравно, добре нарави
накривљени плотови, а псеће кућице се да ред испоштује и тако редом. домаћина и склоности да у тој вечној игри
померају ближе међи, да не сметају када На сваку славу, пре или касније, мерака и туге, остане нерешено.
дворишта окупирају лимузине гостију, обавезно дође и неки рођак са којим је Временом, одлазе и они. Кућа се празни
званих и незваних. Данима се ори пој породица у напетим односима, и који животом, који кроз приче и приповедања
прасића на самрти, који својим животом у широј фамилији ужива репутацију тече ритмично и непредвидиво. Остају
плаћају славску трпезу, ако су рођени под сецикесе и преваранта. само домаћини, да славску трпезу среде, и
том злом звездом, која удеси да „стигну“ Са таквим је увек необично. Нит’ да спреме за повратак у колотечину обичних
таман за масну славу. За оне друге, тло наздравиш, нит’ да оћутиш. Углавном се дана.
се не боји крвљу. Треби се пасуљ, чисти све сврши тако што непријатну тишину, А остаје и слава. Да се догодине, старе,
жито, туршија се одваја и сецка на ситно, дугачку као вечност преко многих морских заборављене везе пријатељства и крви,
а када за то дође време, прже се рибе и миља, пресече изненадан позив који тај, поново сједине под једним кровом и за
претача се вино. Ораси се мељу за колаче, изопштени гост, не може да одбије, и који једном трпезом.
а шпорети пуцају под врелином сувих дрва га гони кући или негде друго. У томе стане читав њен смисао.
Славски дан лагано пролази у својим
Нова наша реч 31