Page 13 - NNR 3
P. 13

ФИЛОЗОФСКО-КЊИЖЕВНИ ТРАКТАТ


                           Светолик Станковић, БРЕСТ (Врста дрвета које нестаје) РОМАН, Београд 2021.
     Велика је разлика у томе читамо ли због  грубо посечен немилосрдном  тестером  шта кад сви брестови нестану и кад нема
     уживања и разоноде или због сазнања и  остаје нада да ће човеку и даље користити,  разговора  са  тим  великим  човековим
     поуке.                                бар за удобно домаћинство са модерним  пријатељем уз шуморење његових листова.
                                   ГЕТЕ    намештајем. И то би требало да буде нека  Шта би човек без таквих пријатеља и
                                           утеха. Оглашавам се, дакле, као читалац,  примећује ли да многе вредности моралне
         Већ осведочени књижевни стваралац  а не књижевни критичар, јер ми то не  и етичке нестају претећи застрашујућом
     Светолик  Станковић  новим  романом  допушта ни професионално ангажовање.  силином. Зато се у појединим деловима
     једноставног, али и интригантног наслова  А,читалац може нешто и погрешно да  књиге осећа сва морбидност људских
     БРЕСТ са злослутном поруком да је то дрво  протумачи што писцу, по изреченој поруци,  грешака, неправди, злоупотреба о чему је
     које нестаје приуштио нам је уживање и  неће сметати.  На пример, бар по нашем  писац просуо велике небројене речи, често
     разоноду, али надесве сазнање и поуке које  скромном искуству у читању овакве врсте  архаичног значења. У томе је ненадмашан.
     захтевају темељиту и дубинску анализу у  књижевног дела нисмо наишли на поговор  Зато с правом може и да  се пита  има ли
     име опстанка људског рода. Импозантна  који није потребан, ма из чијег пера потиче.  светла на крају тунела, да ли су опомене
     слика бреста на корицама књиге делује  У овом случају дао га је истакнути српски  довољно убедљиве, који је излаз.
     тако мистично, ауторитативно, улива и  књижевник и председник Српске духовне   У тексту књиге су и делови који имају
     дивљење и страх, поштовање и понизност,  академије у Параћину уважени Мирослав  историографску вредност, наравно, уз јасан
     мир и спокојство, лек за душу, али и велику  Димитријевић, који је желео да не одступи  критички опрез. Неспоран је утисак да је
     нелагоду која се намеће и као несрећа,  од комбинације филозофско-етичког текста,  писац тражио и место у градском окружењу,
     јер управо тај горостас природе полако,  наравно, у појединим деловима књиге, и  а да пр том, ипак, не уважава своју праву
     али сигурно нестаје. А он је нашем писцу  изнео своје утиске који су,такође, високо  улогу као дипломираног електроинжењера,
     оаза мира, заштита достојанства, место за  сифтифицираним и саопштени духовним  жалећи што таква сеоска деца нису остала
     откривање интиме, за немушти разговор,  стилом. Слажемо се са његовим оценама  на својој родној груди, односно на свом
     за јадање и поделу среће, ако је уопште  овог вредног дела, без обзира што можда  Брду. И такво друштво је нашао, али је
     има у људском роду тако непредвидивом  обичан читалац неће моћи све да разуме.  увек некако  себе стављао у други план, а
     и често врло неодговорном према свим     Први  и  незаустављив  утисак  при  дивио се својим друговима, који су, такође,
     опасностима које му прете ван домашаја  читању ове књиге Светолика Станковића  поникли на селу и постали респектабилни
     стаменог бреста. А његов саговорник, наш  је  велика  ерудиција  која    је  резултат  интелектуалци. Међутим, ту није могао да
     врли писац, грли му стабло са испуцалом  јединствене страсти према читању и која  избегне замку пристрастности. Јер, како
     кором, која зна да усиса и капи људске  је градила пишчеву личност, богатила му  се може прихватити да му је најбољи и
     крви из прстију, највероватније са жељом  сазнања остављајући збуњујући утисак о  незаменљив пријатељ монархиста, а он
     да је сачува од нестајања. Његово Брдо са  могућности да се све то запише, запамти,  непоправљиви левичар, како су односи
     кога је поникао постаје култно место туге  употреби  на  правом  месту,  са  доста  били  усклађени  и  да  ли  је  тај  његов
     и носталгије, детињства и младости, зрелог  реском поруком колико нам недостају све  пријатељ био увек у праву. Ту политичку
     доба за туговање и присећање увек са дозом  мудрости великана светске књижевности и  дистинкцију је превладавао без валидних
     кривице што је себи дозволио да га напусти  науке за разумевање живота. Велики број  аргумената. А кад, пак, описује поједине
     и што се није вратио својим коренима,  цитата, коментара мисли великих људи,  догађаје на политичкој и јавној сцени
     сеоском животу, који је за њега и темељ  прихватање њихових опредељења делују  Лесковца често остаје недоречен, како
     опстанка људског рода. То је истовремено  не само поучно, већ упозоравајуће у првом  би нека ситуација била јасна. Али и то је
     и Бабичка гора, преко моравска Света  реду за интелектуалце и друштвену елиту,  слобода књижевног стваралаштва.
     гора са великим бројем светилишта чији  која, по нашем писцу, сноси и највећу   На крају, који је доживљај кад се ова
     нестанак опомиње, а преостала, у првом  одговорност за нестајање бреста и порука  књига прочита. Честитке аутору што нас је
     реду  манастири  Света  Богородица  и  које то племенито дрво оставља. Књига је,  успешно возио бродом у узбурканом мору
     Свети Јован, опстају и не предају се зубу  такође, изазовна и не допушта већу паузу у  када долазимо у искушење да признамо
     времена да би спречили нестајање вере и  њеном читању, али истовремено и збуњује  себи зашто смо се у њега укрцали и прети
     поштења, и обезбедили даљи опстанак.  својеврсним  стилом,  великим  бројем  ли  опасност  да  потонемо.  Као  што  је
     Овакав социолошко-историјски приступ у  израза и заборављених речи у српском  недавно поменуто на јавној политичкој
     роману Брест намеће и бројне дилеме да  језику, обогаћује лексику, као и прекидима  сцени Србије да се у борби за вакцине
     ли су корени порекла човека са одређене  у излагању појединих животних ситуација  налазимо на модерном ТИТАНУКУ, који
     територије толико  чврсти да могу да  навођењем опширних цитата најмудријих  је, после удара у ледену санту, почео да
     пркосе и законима развоја и напретка од  глава светске историје и улива баш због тога  тоне, а први су се спасавали богати, док
     камена до нуклеарног страшила.        поштовање према писцу, који на тај начин  су сиромашнији путници били срећни ако
         Поред других карактеристика, о којима  постаје ванвременски. Обогаћује и читаоца  дођу до неке овеће даске или се помире
     ће бити речи, овај роман је не  уобичајен  уколико је способан да све то конзумира.  са тим да им је јасна судбина. Да ли се
     и по томе што се на крају писац обраћа  Интересантно је да је аутор конципирао  ово уопште може упоредити са стањем
     евентуалном  читаоцу  са  поруком  да  књигу као комбинацију аутобиографског  у друштву за које се морамо бринути да
     се  огласи  храбрећи  га  да  искаже  свој  казивања  и  цитирања  незаменљивих  не доживи судбину овог познатог брода
     утисак, што ми је омогућило да се јавим  текстова великана. Међутим, оно што се  и  може  ли  се  дозволити  да  превлада
     и  проспем  своје  утиске  у  првом  реду  може признати то је способност писца да  морбидна  оцена  о  тоталној  пропасти.
     као не евентуални, већ прави читалац  нам презентује скоро антологијске описе  Наш утисак је да не, без обзира на велике
     оваквих вредних дела. Поготово што је  природе и њених вредности, без којих би  турбуленције кроз које нас води аутор.
     писац његовом писању посветио пуних  и он себи обесмислио опстанак. Он ужива  Желимо му срећу у даљем књижевном
     шест година. И, наравно, попут великих  у природној самоћи, поред бреста, и као  узлету.
     сликара,  вајара,  уметника  и  он  је  то  да му је пред очима порука Ламартина „
     стрпљиво и студиозно радио у намери  У својим најлепшим сновима човек није
     да интригира, натера на размишљање,  могао замислити нешто лепше од природе“  1. фебруар 2021.
     упозори на судбину људског друштва, које,  или Марка Аурелија „Нико нам не може
     у појединим сегментима нестаје као древни  поклонити оно што нам природа ускрати.“.    Проф. др Живан Стојковић
     и величанствени храст. Па, и кад он буде  Тако намеће сасвим очекивано питање, а

      Нова наша реч                                                                                               13
   8   9   10   11   12   13   14   15   16   17   18