Page 17 - NNR 3

КОЛЕ СВИРИ У ДУДУЧЕ

Цакић Света
Тогочевце
Беше си тој не знам ни ја кад, али како знатог, срце да препукне. Често си је викаја Целој вече Коле свири у дудуче, ич не
ми причаше овија моји стари, там негде на жену, “а Роске, Роске, којо тој роди, прекиђа, женштине трупкав у папучке,
пре него што ће Швабе да си улегнев у тој несу деца, човеци, Роске родила си оро се вије около танур насред големо
туј трулу Југославију, негде пре него што муљузи”. сопче, уједанпутке Николка предложи да
ће се зарати. Брига за унучки и целу си задругу па се ватив међ жене и да си сви отрупив по
Тд у тој време у наше село скоро да паде на Николкину грбину, ал колко год оро, Коле свири, они трупав све пршти, и
ништо се неје садило до конопљишта. је запињаја, газдарлук се поплчке топи, тој трупање Николка подвикува :
Кд оберев конопље, потопив ги у реке, сиротињка нагвирује кроз комин од дом. Опсаа, опса сааа, пуна ли је Раткооо !
а рибчики од тој топљење све се изврнев Ал људи су си и даље волели Николку, Ратко би из обор одвикаја :
на грбину и пливкав на вр воду. Тг овија поштовали, волели су да смињујев код Неје, неејеее татко !
моји и сви сељани у село сити се накекав њега, не смке сељани из село, ама и из И такој би се довикували, Николка
рибчики. Кд се конопље укисели, исчукав друга си села и јоште подалечко. Такој и из дом где су вечеркали, свирили, појали,
гу у реке и откарав дом. Куће и плотеви се овија што продаваше воћке. Сас једног трупали у оро, Ратко и Дина из обор, све
ич не видив од снопља. Шиптара Јусуфа, чак се и побратимише. Тај док би на татково узвикување “пуна ли је
Слунце их доброчко осуши и тг Јусуф много си је волеја да смињује куде Ратко”, одговор бија “јесте, јесте татко”.
одвајав поздер од џитку. Од тај поздер Николку, да преспије, да се сити испричав Тој беше знак да су воћке у амбар сас жито.
кад га прерадише, добише кучину, с туј и ижалив један на другог од њиови синови, -О побратим Јусуф, –рекну Николка, –
кучину сукали су конопци и разне врце, од добо којо је дошло, од свашто по нешто. ја си ни ич немам снагу да трупам, уморија
и не смке тој, од њи ткаше кошуљчки и Ал на свој тој поштовање Јусуф се никад сам се, оно и доцкан си је, заонодисмо си
пртене чакшире. неје сетија да на дечицу пружи по коју се, време си подалечко изминало, ће си
Е у оној време кој си је имаја ћерану и воћку, бар мрвко по једно крушче, што јес спијемо ли...
сукаја конопља, бија је голем газда. Иако јес, Николки не беше си право. Отидоше си сви да си спијев, месечинка
ги викаше врцани, несу си моји сељани Једно вече намину Јусуф да преспије. искочила убава, летњо си је добо, тишинка
садили см конопљишта, садише си они и Договори си Николка сас своја три муљуза см се зрикавци чујев и Јабланица што
дуван. Кад сазри, оберев лисја па ги нижев да му воћке поберев и сакријев у пресјак одалечко з’вни, Коле се искраде из кућу,
на врцичке и сушив на слунце, па га такој куде пченицу, како би јутре почастија не дођува док први петлови не запојаше и
осушено продавав у Лесковац, у монопол. унучки. Муљузи ко муљузи, несу за работу, кучки што се мајев по сокаци не залајаше.
По малце би остављали лисја за себе, да би ал за тија калабалуци и работе, ма мајка си Куде је бија тој си само знаје он и месечинка
га с мерак исчурили. Тг искочи и онај реч ги је родила, з чс направише план. Чим гост што му пут осветљуваше, и тој женче код
“ болест ти дуван све мора да га бодеш у улеже у обор, испрегнуше стоку, турише коју је бија. Кд си је смнуло, Јусуф пред
кочан”. Док су дуван терали у монопол, ужа јој да једе, Николка још из обор нареди на поодење за Косово, угледа се у кола, кад,
су продавали по целу целцату државу, по жене си да зготвив убаву вечеру и поставив џаковчики сас воћке празни.
собори, вашари, панађури и такој си. Море совру дошај је гост, побратим Јусуф. Чим - О побратим Николо, покрађени смо,
големе паричке су си узимали тг, ал па су улегоше у дом у големо собче, поседаше ноћаске нас неки опљачка !
си били сиротињка. Све остало суј морали на троношчки около танур, Коле засвири - Какој то побратиме, кво тој збориш?
да купујев. Еве, воћке, крушчики, јабучки, у његово дудуче. Викаше си сви, што јес - Побратим Николо, неко ми ги покраде
куповаше си од Шиптари што дођуваше јес, нега мајка роди за селску работу, ал за крушчки, јабучки, све ми опљачка.
сас Косово. Шиптари на њи воћке, они на дудуче, кад он свири свима нешто мртка - Какој, какој бре тој, знаш ли синоћке
Шиптари жито, сиџимке, јужа, дуван и у мешину, слузе си саме капев из очи а што збори, пал казува да су ти кола празна,
остало што су имали. ноге цупкав, срце поје, душа игра, ма да ништа си немаш у њи, а сг, поарани смо.
У обор од воћке биле су само сливчки бија је свирач на далечко, ал тек како си Ја ти убавачко говори ко на својега човека,
и дудинке, црне и беле. Кд си добро је само убаво појаја, ееехх...Приватише побратиме разграђени смо, појавили се
поручкав, један се качи на дут, затресе си ракијичку, дудовачу, оратише, појаше однкуде лапови, можев да ти разнесев
грањке, дудинке попадав у мушаму, па српске, шиптарске песме, наздрављаше, воћке, а ти, сећаш ли се које збори, викаја
кекај, а оне слатке ко колачики. Од њуј су плакаше, вечеркаше, одједнапутке Николка си све ги продаде, у Бога си се клеја, какој
си и ракијичку пекли. Ете таквај су си тој рипи и рекна на својега госта, најубаву продаву си имаја, да ниједну
била времена. -О побратим Јусуф, имаш ли ти воћке воћку немаш, а џаковчки си напунија сас
У тој добо Николка Цејиним бија је у тај твоја кола, кажи си нам ако ги имаш, сламу да спијеш на њи, како па тој сг.
голем домаћин, не домаћинче, ама домаћин и сам видиш да ни лесу си немамо, да си - Тако ми Бога право си збориш
и јоште сточар. Имаја је биволичке и сви нам је обор разграђен, ете не стиза се ни побратим Николо, тад си немадо ништо,
га знаше по белу биволичку, имаја је и сас трње да си га опколимо, можев неки него сг си и о тој ништо јоште помање
козе па ги сељани прозваше и Козодерци. лапови да нас искрадев, сви те познавав имам, ама сг ич си воћке немам. Него ајд
Елем, беше си голем домаћин, сточар и и знајев што си воћке продаваш по цел уздравље остајте, и опраштај Николо,
цврст радник, поштоваше га сви. По њега, овај крај.- малку си пописмо, а Коле не да свири,
сви што насташе из тај обор и кућу, несу ги Гост чурнуја, ракијичка из ибриче ама нему је раван..., изљуби унучки, и
викали Цејини већ до дн днске, Николкини. почела да га ваћа, црвен ко булка у уздравље остај...
Ал које ћеш, тај Никола имаше три сина, обрашчики, одврна му : - Уздравље, уздравље побратим Јусуф,
како ги он зваја три муљуза. Најстар се -О побратим Николо, тако ми јединога поздрави твоји, па дођите си сви, и смини
викаја Никола по татка си, сви га викаше Бога, ама све си ги продадо, немам си си па кад тераш воћке и пут те нанесе.
Коле, Коца, други син Милорад, зваше га ни ич, ете, немам си ни на дечицу да си - Оћу, оћу побратим Николо.
Ратко, и трећи Костадин, викаше га Дина. поделим по коју воћку. После се некако брго и зарати, трајаше
Пожени си он његови муљузи, добише си -А мори Јусуф, ја си тој зборим због си рат док си трајаше, кад се умири и
фала од Бога убаву дечицу, ал муљузи ко лапови, разграђени смо а кучки несу дом, заврши, дође си слобода. Николка си
муљузи, уместо да си напређујев своју у трле су куде стоку..., за дечицу не се некако огради свој обор сас плот и тој од
задругу, они све већа сиротињка. Коле по секирај, не жељујев они за воћке док им је туглу, направи убаву порту сас капичак,
цел дн се маје по пољакију и мава си туђе Николка жив, ће им ги купи деда и јоште ноћу се закључив, пустив кучки у обор,
женштине, па се онођујев онеј работе там, нешто чим оде у Лесковац. птица неје могла да улегне, ма слобода,
по тија њивчки, лојза и ливачки. Ратко по Док су обедували, Николка стално ал побратим Јусуф више недође, нити је
цел дн си жмије по стоку, викаше сељани опомињува Јусуфа ако ли се и деси белај Николка одлазија у Приштину, на Косово.
да неје стока, не би знаја дом да се врне. да не фрља беду на њега и његови си А у село и народ, остаде си прича,
Дина дунђер, ал мајка и татко у земљу да већ на лапови, гост упреја ноге у дувар “Коле свири у дудуче, Севета игра у
пропаднев, већ у пладне би га доносили и не попушћа, све се клеја у Бога какој папуче” и “ пуна ли је Ратко, неје, неје
дом пијаног и умочаног. поубаву продаву до сг неје имаја, све си татко, -ил, пуна, пуна татко”.
На Николку у тој добо на далечко је до задње воћке изчачкаја из џаковчки.
Нова наша реч 17