Page 15 - NNR 2

Прича
САН ЗИМСКЕ НОЋИ

Александар Стојановић: мислима. А мисли су, у младоме срцу, увек
усмерене ка шали и шаљивџијама.
Дуго већ, јужне ободе ове наше земље, Хвала богу, у животу овог занесењака,
чува једна необична касаба. Кажу, да се таквих има колико душа иште.
налази баш на оном месту, где живот почиње Рецимо, онај, тупави носоња, швалер и
и завршава. Богами, људи свашта причају, те распикућа, кога једва обуздаше да властиту
ако се приме к знању приповести учењака гуску не изведе на пиће, јер му у уму оџвањаше
и стараца, поверовало би се да је овај град, легендарне мисли једне друге будале: „Жена је
настао на темељима римских, драчанских жена, размисли мало.“
и словенских легија, које, једна другој, на Или онај други, који беше спреман, да за
простору лесковачког петоречја, просипаше домовину на фронту крвари. Под условом да на
дроб. Други би кренули оном стазом, која истом, може да носи своју омиљену, пепељасту
говорише о борби небеских медведа и бикова, кошуљу и ускратку белу капу, те да у каљугама
о сукобу толико крвавом и толико лудачком, да нема буба и других опасних елемената природне
се сврши коначним актом пропадања, када једна конспирације и нечувених зала.
медвеђа задњица паде из амбиса космичких, Или онај трећи, који својој животној
равнајући брегове у котлину, стварају заравни за сапутници, љубав саопшти на крајње
реке, звериње и људе, онакве какве данас знамо. оригиналан начин. Грудом земље у главу,
Приче се нижу у недоглед, али не и истине. теледиригованим хицем са сто двадесет и три
А истина је, да је Лесковац настао оног метра удаљености.
дана, када на једној клупици у посеченом Или, можда, онај четврти, који беше склон
градском парку, полубог Александар упита ићу и пићу, колико и шали на свој рачун. Под
богињу Јелену, да га чека. условом да му, на радном месту, не тражите да
Богиња то одби, полубог оде у свет, и све вам скува чај. Или, да иде у кафану на свега
се сврши маштом која креира илузију. четири сата. Тад, богами, хоће и да бије.
Илузију града који не постоји. контуре лудила и смрвљених дечијих костију. Хладноћа ломи вољу, док смрзнути врат
Све до ових дубоких зимских ноћи, када Даље низ ток, испод оне ћуприје коју сам тражи спас у ширинама влажног шала
смрзнуто паперје рајских птица, прекрије Лесковчани знају као Висећи мост, види се сенка и крагне која представља јалову утеху на
бапске скутове и дечије капе, када студен реже једне старе клетве. Недалеко одатле, још увек ветрометини лесковачког сокака. Само мисао
до костију, и када тишина мирише на прошлост. догорава свећа у часовничарској радњи, где сви човека спасава од суровости зиме и глувоће
А прошлости, богами, никад није мањкало, сатови иду уназад. Ту је своју клетву, испевао вучијег часа, када само авети Алила Фрулаша
у овој вароши која верује у бајке. Снег добује Аћим Новаковић Пони, махнити часовничар, и Аћима Понија праве друштво на овој земљи
бесмисла. Мисао на старе дане, на другове-
битанге, и на један сасвим добар живот.
А добар живот, рекао би неко, значи, добро
здравље, одрживу породицу и дане са смислом.
Томе би, неко други, придодао и зачине једног
непресушног боемисања, а они се своде на
добре књиге, древне кафане и мистичне жене.
Записа чаробњаштва, аветињске мудрости
и декадентне суровости; места пића и радости
и једног сасвим одређеног, заборава; бића без
којих овај свет уистину подсећа на хладне,
безизражајне пустопољине бесмисла.
Свега наведеног је било и биће: ‘артијекоја
памти свет у својој младости; механа, у којима
човек другује са Дионисом, грчким богом вина;
жена, од којих се ускомешају страсти врелих
ноћи и добоши ватрених срца.
Попут оне прве, која своју љубав према
божићним јутрима усади у крупне очи
своје наследнице; оне друге, чија мудрост и
сталоженост беше темељнија од хладноће
по расквашеном тротоару, по крововима зграда за све оне несретнике којима пролазност беше зимског доба; оне треће, која уистину беше
и оџацима уснулих домова. Поноћ је. У ово највећи зулум и најтежа смрт. и остаде најчаробнији артефакт богова, који
доба вука, градом иду само они који морају. Поноћног шетача, из уобразиља властитих овим светом ходаше; или оне четврте, коју
Или, скоро, па морају. записа, прену отежано дисање једног кудравог људи познаваше по имену чувеног празника
Олуци оргуљају своју монотону идиотарију, кера, који своју судбину, пронађе у глади и радости и породичне топлине.
реметећи тишину празног неба и овог друма студени ове зимске ноћи. Крај њега, у цепане Све су ту. И ниједна није ту.
који, као да се разбија о далеке падине завејаних черге и старе новине умотан, лежаше Миленко, Снег затрпава трагове Симиног бицикла,
планина. Возила су ретка. Пролазе, чини се, професор филозофије у пензији, који, пак, своју у вечитој и исконској жељи једног мученог
тек да осветле разрушену колибу старог Симе коб, везаше за овог пса који се спремаше за млекаџије да ради и заради; ветар разноси пепео
Млекаџије, чији је посао развожења млека, пут у рај. спаљеног Аћима Новаковића, враћајући га из
попримио анђеоске размере. Ветерница огољује Крај њих, као да још увек лежи пијани стогодишњег мртвила у клетве нових дана;
суштину, носећи у зимску ноћ блатњаву воду Атанасије, кога вино и цигански музиканти, далеки шум планина и неразјашњивих чуда у
са Кукавице, липсале прасце и арије Алила држаше у стању контролисаног лудила, јазбинама овога света, маскира лудачки врисак
Фрулаша, који, као да слути скорашњи пролазак чвршће и методичније од класних разлика, Ранка Проклетог, који, сам себи, због кајања,
његовог ортака и његовог крвника. које га срозаше на начин темељан колико и ономад, беше одгризао прсте.
Ранко Кочијаш, звани, Проклети, понижавајућ. Ледена ноћ плови на мутној површини
унезверено јурца касабом, на точковима Шетач долази до парка, застајкујући због реке, под ћупријом која памти много зима.
фијакера, у надреалном призору оријенталног тежине снега и белине од које се не види далеко. Уличне лампе гасну под навалицом снега који
града у својој младости, када турско још увек Тишина је заглушујућа, док божићно осветљење не зна за милост. На сокаку, нема живота.
беше главно. Јурца, у агонији, међу сараје и и уличне лампе, бледе пред силином богова. Сем сна једне зимске ноћи.
плотове, крај циганских чадора и јеврејских Кафане су затворене, дућани закључани,
дућана, набијеним друмом, на коме се оцртавају те је човек препуштен својим патњама исвојим *** *** ***
Нова наша реч 15