Page 11 - NNR 2

Сцену облачења Капетана од стране Дадиље, у године. Без имало театралности, са толико Берте на сцени!? Много боља је била пре две
креацији госпође Милошевић и господина потребне смирености, озбиљности, јасног године. Ако мисли, г-ђа Димитријевић да је
Марјановића, за класу је боља од креације Ренате сценског говора и сценских кретања, видљиве као лауерат фестивала Јоким Вујић, постала
Улмански и Бате Стојковића, у истоименој рафинираности, тако карактеристичне за глумица, веома, веома се вара. Све те награде,
представи Атеља 212 из Београда. Верујте ми, протестантске свештенике, што је и сама бит као шарене лажи увијене у златан папир, морају
на реч. Овога ми крста. Доктор у тумачењу г. протестантске етике и њихових свештеника. да се оправдају, али не у новинским чланцима,
Филипа Радивојевића, у ужасном и непримереном (Протестантско је: „Господе подари ми смирење, хвалоспевима дволичника, тапшањем по рамену
костиму. (Ко ли му га скроји Нане, а поготову у да прихватим ствари које не могу да променим злонамерних згубидана, одушевљењу познаника
онаквим бојама - стид да га буде.) Г. Радивојевићу, ...“) Пастор, у тумачењу г. Јанковића, израста у и пријатеља, већ, г-ђо Димитријевић Петра, на
неоспорно је, овакве улоге „леже“, он је у њима уверљиво људско биће. Нема више, као на сцени. Ни на једном другом месту, већ само и
свој на своме – сконцентрисан, самоуверен, јасан, премијери и првој репризи, оне индолентности, једино на позоришној сцени. Ту је Ваша „кажа“,
доброг сценског говора и дикције. Смирених толико видљиве, а лажне, да боде очи; нема ни ту је Ваше: to be or not to be, или на мом Саат
покрета, какви доликују једном лекару, без оних млатарања рукама као да „тестерише малском: Трт мрт, живот или смрт!!!Глумица
сувишних емоција у гласу, разумљив, природан ваздух“, и прекорачује границе нормалне се постаје не само школовањем, већ свестраним
и истинит; аутентично и пунокрвно гради лик комуникације. Вечерас је, као Лаурин брат био образовањем, да би могли да спознате идеју
Доктора, ужаснутог монстроузношћу породичне је уверљиво брижан и дирљив, али дубоко аутора текста, и да дате лични печат.
атмосфере. Све се То, толико пластично, оцртава сумњичав; као Капетанов шурак смирено Нејда (војника) тумачио је Немања Костић,
на лицу г. Радивојевића, и његовим кретањем на толерантан, благонаклон и склон разумевању; савесно, тачно, без непотребних и сувишних
сцени. Код њега, г. Радивојевића, најуочљиви, као пастор(пастир)непоколебљив у својој мисији емоција.
најочигледнији и највидљивији је напредак у пропагирања протестанске етике. Изузетно ми Све у свему, Стриндбергов „Отац“ на сцени
глуми, за ове две године. Од премијере па до се је свидело како је г. Иван Јанковић тумачио ЛНП, у режији г. Јагодића и сценографији госпође
ове представе, после пуних две године, „смирио Пастора. Али, стварно. Орб, са одличним појединцима у глумачком
је хормоне“, и постао зрелији и захтевнији глумац Ћерку Берту тумачила је г-ђа Димитријевић, ансамблу, после две године проведеног живота
- постао је глумац који се ничега не боји, па ни али То није Берта нити је то глума, To je безциљно на сцени ЛНП, је једна од најбољих позоришних
себе самог. Достојан партнер, у заједничким трчкарање на сцени! Сценски говор, дикција – представа, по мом скромном мишљењу, које сам
сценама, Капетану г.Марјановића. Улога ужасавајућа; тиха, скоро нечујна, као преподобна одгледао широм напаћене нам Србије.
Пастора, у тумачењу г-на Ивана Јанковића, монахиња, босонога Самарићанка заветница Леп дан, и свако добро. Ма где били.
најпријатније изненађење, претрпела је драстичне тишине у манастиру; сувишних покрета,
и највеће, у позитивном смислу, промене. Нема неубедљива; глумата, а не глуми, дрвенаста, др Вјачеслав Нешић
ни трага од његовог начина интерпретације крута, лице безизражајно; као да стално глуму
Пастора-протестантског свештеника, од пре две калуђерицу, не игра ништа друго. Не живи живот
Реаговање – Хранислав Ракић Лесковца и његових грађана и чији значај, будући да су остварења
реномираних стваралаца, ни време ни људи, ма колико били пристрасни,
ПОКРЕТ ЗЕМЉЕ НА не могу да умање. Тако аутор написа један велелепни споменик, чији
је аутор велики уметник светског реномеа Богдан Богдановић, назива
ПЛЕХАНОЈ ТАБЛИ руглом од гомиле камења у Светоилијском парку које су „ослободиоци“
подигли скрнавећи тако сам парк на црквеном имању. Да би се схватило
Поводом чланка „Моћ и немоћ истине“ аутора Саве у чему је значај овог спомен-комплекса и која је његова функција,
Димитријевића, објављеног 31. децембра 2020. године у морам рећи нешто више о њему или, још боље, навешћу речи самог
Новој Нашој речи уметника Богдана Богдановића.
Поводом 30-годишњице оружаног устанка 1941. године – у
Наше реаговање, које нудимо Новој Нашој речи за објављивање, Лесковцу је откривена спомен-композиција у Светоилијском парку.
иницирано је последњим текстом Саве Димитријевића, објављеним О њој аутор Богдан Богдановић каже: „Сам споменик је од почетка
у новогодишњем броју листа под насловом Моћ и немоћ истине. замишљен тако да представља један покрет одоздо, покрет земље,
У њему аутор бескрупулозно настоји да оне који су борбу против покрет из дубине тла и због тога се јављају елементи као што је кратер
окупатора и његових сарадника у Другом светском рату изнели на и сама амфора која се постепено диже из земље и нагло стреми горе...
својим плећима унизи и оптужи их да су се нашли на „другој страни Призор места је такав да овако замишљен може да се прихвати и чак да
историје“, из које се он сам „отргао“ и сада је негира и оптужује, а је потенцира.... Од уласка у Спомен-комплекс посетилац се припрема
да ни сам не зна за шта. Да би читаоцима био уверљивији, он често да ће доживети нешто необично, што ће му на специфичан начин
користи полуистине и измишљотине, као и „изјаве“ очевидаца који приказати борбу овога краја... Капија, у духу народне архитектуре,
то нису, а чија казивања можда имају карактер новинарског мамца за показаће да улазимо у свој домаћи амбијент. Отвара се затим поглед
читаоце, али немају ни трунке истине, барем не оне истине која се на питому увалу некадашњег Светоилијског парка која је крунисана
може фактографски потврдити. самим спомеником.
Тако, када у поменутом тексту пише о рушењу споменика краљу Споменик у ужем смислу сачињавају статуа победе која подсећа
Александру у парку Девет Југовића, аутор текста у Новој Нашој на грчку богињу Нику око које се окупља већи број каменова са
речи тврди како је глава споменика, после рушења, вучена улицама симболима живота.“
града док се није распала. То, свакако, нико није могао да види и, Испод статуе победе постављено је 17 каменова са именима
наравно, велика је лаж. Истине ради, споменик краљу Александру најистакнутијих бораца лесковачког краја, који су се нашли на челу
јесте срушен и то због тога што је он успоставио диктатуру у земљи, борбе. У том смислу треба схватити и стихове који су исписани на првом
што је прогонио напредне људе и што су у његово време прогањани и камену: „Физички смо мртви, као да нам кажу ови каменови, али духом
убијани чланови Комунистичке партије. Рушење споменика извршено идејама ми смо са вама и видимо вас онако као што ви нас видите“.
је у највећој тајности, тако да ни дан-данас нема правих сазнања о На каменим белезима су исписи поруке књижевника Ивана Лалића:
томе да ли је, макар у деловима, сачуван или не. У Народном музеју „Мртви смо, али нисмо заспали, камен те очима гледа“, а на капији
у Лесковцу одржан је велики број састанака и научних конференција стоји: „Лесковац, Поречје, Јабланица, Пуста Река, Поморавље, Црна
на којима су теме биле управо очување споменичких обележја из Трава. Њих осам стотина четрдесет троје погинулих бораца, жртава
претходних периода и архитектонско уређење одређених градских фашистичког терора и бомбардовања“.
целина. Саопштења са тих састанака и конференција објављивана су у Све ово за аутора текста у Новој Нашој речи је гомила камења, јер
Лесковачком зборнику и локалној штампи, али аутор спорног текста у није научио основне ствари и бави се оним што не разуме, а себе сматра
ННР очигледно није имао увида у сав тај материјал, или га није узимао великим зналцем. Споменици треба да подсећају на велике борбе који је
у обзир инсистирајући на сопственом стау о темама које нису из опсега водио српски народ против окупатора и његових сарадника и да буду у
његове основне струке. Он је, чини се, уверен, да таквим писањем даје функцији неговања традиција, у смислу очувања културног идентитета,
некакав лични допринос граду и његовој историјској баштини, али, и да буду потврда битисања, опстајања и деловања, ма какво оно било,
напротив, само прави забуну код оних који се озбиљно и темељно баве свиђало се неком или не, на одређеном делу света у одређеном времену.
историографијом и културном баштином. У томе је њихов значај који још више потенцира и потврђује њихова
Тако, када пише о називима неких улица у граду, не схвата њихов уметничка вредност, какву Спомен-комплекс у Лесковцу свакако има.
прави значај и смисао и каже да су то само „имена на плеханим таблама Али то аутор Димитријевић не може или неће да разуме.
на њиховом почетку“. Иституције друштва би требало да се огласе и да делују, а то
Називи улица су веома значајни јер они треба да васпитавају млађе треба да чине и средства информисања, односно новинари увек када
генерације на традицијама ослободилачких и одбрамбених ратова, на хулигани оштете или сруше неки споменик или спомен-бисту, што се
значајна достигнућа у култури и уметности у локалној средини. Улицама често дешава, али таква реаговања најчешће изостају. Тако су управо
се дају имена књижевника, признатих уметника, градитеља итд. Значи, са споменика богињи победе у Спомен-парку још давно скинуте
имена улица нису само „плехане табле на њиховом почетку“ већ оне „минђуше“, а оштећења спомен-бисти и њихова крађа су малтене
имају и информативну и васпитну улогу и други значај и није свеједно редовна, а да на то нико није реаговао нити реагује, што много говори о
које ће име да носи једна улица у било ком граду. односу средине у којој живимо према сопственом споменичком наслеђу.
Даље, у тексту о коме говоримо унижавају се и потврђена уметничка
дела која се тичу једног о најзначајнијих историјских периода у животу Хранислав Ракић, историчар
Нова наша реч 11