Page 13 - NNR 18

РЕЗУЛТАТИ КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА ЗА КРАТКУ ПРИЧУ

Књижевни конкурс за кратку причу, који је расписала Нова Наша реч, Треће место: Љљана Терентић - „Реч која најлепше звучи“
још једном је недвосмислено показао да људи нашег говорног подручја, Четврто место: Славица Дамњановић - „Изгужвана сећања“
имају смисла за писану реч и аутентични балкански сентимент. Због Пето место: Јована Стевовић - „Бирам да вјерујем“
чега „балкански“? Због тога што је конкурс, расписан од стране култног
лесковачког недељника, требало да окупи, пре свега, лесковачке и писце Свим осталим учесницима желимо да се захвалимо на учешћу, уз
овог дела Србије. Испоставило се да се добра реч далеко чује, тако да је, поруку да опе тучествују у неком наредном књижевном конкурсу, који
на наше огромно задовољство, и конкурс Нове Наше речи, замишљен ћебити набогатом репертоару нашег недељника.
као локално, на крају постало, међународно књижевно такмичење. До скорог читања,
Темељним читањем више од педесет пристиглих прича, у оштрој и Ваша Нова Наша реч.
магичној конкуренцији аутора из свих делова Србије, али и из Црне Горе,
Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније, одлучили смо да посебно Књижевни конкурс Нове Наше речи подржан је од стране
истакнемо, похвалимо и наградимо следеће ауторе и њихове радове: Local Press-a. Local Press Laboratorija је пилот пројекат развијен
Прво место: Гала Бончић - „Сазнање“ у сарадњи са организацијом Free Press Unlimited и уз финансијску
Друго место: Давид Наум - „Сан“ подршку Министарства иностраних послова Краљевине Холандије
Јована Стевовић, ученица четвртог разреда Прве средње стручне школе у Никшићу, смер здравствени техничар.
БИРАМ ДА ВЈЕРУЈЕМ

Обично су велике ствари оне које нас инспиришу да стварамо још осјећај када знаш да си успио је неописив. Немогуће би било да увијек
већа дјела а за мене будем срећна некако би билодосадно, као да не познајем све верзије
свака грешка како у дјетињству тако и у годинама које су испред себе. Због тога бирам љубав и вјеру у себе, јер ако не прихватимо себе са
мене представља један почетак нечег великог. Много пута су ме упитали свим манама врлинама не можемо вјеровати другима. Као што сам рекла
да ли сам икад погријешила. Насмијешила сам се и рекла да јесам јер много је људи било у мом животу али породица је она која остаје. Мајка
Боже мој ко то није учинио грешку или више њих. је она која ми је усадила вјеру у људе јер ако некада први не пружимо
Не треба се хвалити грешкама али сам поносна на сваку од њих. руку никада нећемо сазнати каква је истина заправо. А свако носи своје
Наравно да не кажем бреме сам али може подијелити барем дио приче. То ће помоћи и њима
то без разлога, постоји објашњење. Чинила сам много грешака а и нама, да би изградили вјеру како у себе тако и у друге.
као и сви ми. Прво сам почела од грешака у дјетињству и вјерујте да Не може нас све погодити у срце, није исти сваки дан, свака година.
их је много. Нијесам хтјела обући розу хаљину коју је мајка пажљиво Памтимо оно гдјесмо се први пут истински насмијали, онако од срца,
бирала за мене, иако мислимо да је то било неопходно због тога што сам оно кад смо првог пута устали и казали нема предаје, можеш и хоћеш.
дјевојчица. Нека сам дјевојчица али хаљине ме никада нијесу привлачиле Оно када смо први пут завољели и осјетили се вољеним, или оно када
а и сматрам да не постоји правило које налаже да мораш носити хаљину смо пустили сузу за нечију срећу или заплакали из дубине душе јер смо
ако си дјевојчица. Онда сам погријешила када сам жељела да се шишам, тужни. Памтимо онај поглед који нас је повео у боље дане, онај стисак
јер знате дјевојчице обично воле дугу косу коју његују и чешљају руке који је обећао и и испунио обећање.
сваког јутра. Кажу да сам гријешила када сам жељела да играм фудбал Славица Д. Дамњановић - Саша, Бачка Топола
са дјечацима из краја умјесто да сам ишла на чајанке са дјевојчицама.
Нијесам вољела вртић и одвајање од родитеља иако су дјевојчице једва ИЗГУЖВАНА СЕЋАЊА
чекале да размјене лутке и приче о томе како је онај плави
дјечак сладак и како је само њен јер га је она прва видјела. Гријешила
сам када сам одбијала да једем оно што не волим јер храна се мора Јутарња измаглица, сан и јава. Кроз прозор срца око се твоје
појести и не смијем бити избирљива. Нијесам вјеровала у бајке и тамо смеши. Сенка сећања клизи душом мојом све до Искона кад тек
неке принчеве који живе у далекој и непознатој земљи. Да, сигурно ће честица смо били. Лик давно у мени заробљен. Свој сан си пронашао,
доћи по мене онда када пређу седам гора и мора. Ја сам више вољела у снове жеље пустио, Јавом прошетао путевима Неба и Прапочетка.
да гледам албуме и старе слике на којима су дјед и баба, потом отац и Лебдели смо заједно на крилима Пахуља пољима Различка. Упратњи
мајка. Нијесу били принчеви и нијесу живјели у далекој, непознатој вихора и Времена стигли смо у сутра да се поново у јуче сретнемо.
земљи али су бабу и мајку учинили срећнима. Сметале су ми очеве казне Од маште и жеље лавиринт ниси видео. Усамљена душа жељом
и мајчине грдње када бих закаснила кући јер није требало да помажем сањана дотаћи Јаву је хтела, у срце жар љубави запалити, живот
дјеци да пусте змаја, да нахраним мачке и псе. Није ме привлачило то пробудити.
да идем на разне секције и будем баш у свему успјешна јер знате, није Ноћ ми постељу гужва, Месец зрацима својим тело обавија.
могуће. Знате ја сам кришом писала, сликала и глумила. Једно је важно Око будно сања сан сном и жељом обојен. Час плав, нежан и драг,
а то је да сам била срећна. Имала сам свој кутак, малу али одабрану час сан без снова, таман и мучан. Срце са звездама разговоре води,
дружину, пар папира и оловки. То нам је било довољно да стварамо, мирис Пахуља у ноздрвама, Различак у оку. Кроз трепавице сећања
будемо срећни и своји. Чак сам се и заљубила али нијесам правила драму промиче твој лик измаглицама јутра обавијен.
око тога. Била сам тиха и повучена али сам тако лијепо вољела. Знала Шум Зоре из поспаног тела жеље проноси до постеље моје
сам и да се потучем и намучим због оних које волим. Нијесам никада несаницом и ноћи ове, изгужване као и сећање моје. Уз звук прапораца
била љубоморна и завидна иако су често били неправедни али научила и шапат поветарца срце слутње пуно на око сан не призива.У сновиђењу
сам да је све то једна ријеч. Живот. Погријешила сам када сам одбила сећање се поткрада на уздрхтала тела и устрептале жеље.
да пијем алкохол, лутам по локалима и граду јер сви ће па онда морам Као лагани додир Пахуља и жеља твоја је у мени задрхтала.
и ја. Е па не морам, вјерујте да је тако. Наљутила сам мајку када сам Искре у нама буру су најављивале. Око Различка над нама латице
јој рекла да се дружим са дјечаком који је црне боје и који је странац је раширило. Са тихим шапатом жеље и сна као река набујала наш
јер знате не може ми он такав бити друг. Е па може и јесте. Оцу се није живот је надом пробуђен био.
свидјело то што пишем и сликам јер нема ту пара треба да гледам нешто Пахуље живота гладне жедно су пиле на изворима усана наших
да зарадим, женско сам морам да имам своје. Свашта, ја сам мислила и покренуле дамаре у телима. Неочекивано снажно тукли су у нама.
да је довољно да ми жене будемо лијепе и сређене па ће принц доћи и Латице Пахуља и Различка постеља нам била. Свици од звездицауткани
живјећемо срећно до краја живота. О не, нијесам тако мислила наравно у Небески прекривач. Лампиони сунчаног дана као Морзеова азбука
то су нам наметнули. Ух, има ту много грешака али највећа грешка жеље су исписивали на телима нашим. Неми говор срца су и без
може бити само једно, да живимо онако како су други осмислила за нас. речи разумела.
Много је људи прошло кроз мој живот. Много ме њих разочарало Стрепња нам кораке успорава. Страх да нас не омами и заведе
али и очарало. Не љутим се и не жалим. Не бих мјењала нити једну сузу сјај звезда, да у трену не пружимо руке неком другом срцу и оку све
или осмјех за било шта на свијету. Да, и даље бих вјеровала да добро у мислећи да смо то ми.
људима још увијек постоји. Можда је себично али сам завољела себе. И Пољупци твоји, шапат сна, уздрхтало тело, загрљај жеље твоје и
то много. Волим своју косу па чак и када је непослушна. Волим осмијех ноћи ове варају срце моје. Привид да си поред мене, а јава да си само
иако некада плачем кроз њега. Волим очи па и када виде оно лоше, када у сећању мом остао. Око са тепиха Неба прати корак мој. Постељу
би радије да зажмуре а не могу. Баш захваљујући успутним људима на облаку ми распремаш и чекаш долазак душе моје.
научила сам да волим себе. Не знам, ваљда је потребно да прођемо кроз Понекад ноћ ми постељу гужва и несаница са њом. Кроз магле
разне трауме да би савладали све препреке на путу. Није било лако али будног сна Време сећања тка и душа те пожели у наручју свом.
Нова наша реч 13