Page 14 - NNR 5

да понизи нeмачког војника на лесковачком аеродрому, али у томе није
успео. Пошто је Мита Цвањка био кројач, а не берберин, његово казивање
није отишло даље од радње са луткама у излогу.
На лесковачкој пијаци Крста Симиџија је продавао спржу, комињак
и сељачки сапун. Ту је чуо да Пусторечани са два сведока очас посла
добију партизанску споменицу.
Када је друг Баја дошао у Доње Трњане да прича сељацима о руском
научнику Мичурину, који је измислио пшеницу која зри по снегу у Сибиру
(„... снег веје, а пшеница се жање, врзује, па се разврзује, па се врши и
ставља у џакови, а џакови иду у млин, па се брашно из млин меси у велике
фабрике за хлеб, а одатле се са вагони хлеб развози по целу Русију, то јест
братски Совјетски Савез ...“), Крста Симиџија се осмелио да од друга Баје
затражи споменицу. Присуство већег броја неповерљивих сељака налагало
је Баји комунистичку принципијелност: „ Како ти да добијеш споменицу
када си поклонио живот непријатељу. Оговараш Пусторечане који су
све дали за нашу борбу. Мислиш да ако живим у Београду не знам шта
причаш. Два сведока, два сведока. Добро. Прихватам да ти први сведок
будем ја, а други сведок Шваба кога си пустио живог.“
Жагор сељака није збунио Крсту Симиџију: „ У реду Бајо, ће да се
потрудимо око споменицу.“
Можда су тог несрећника, по казни, упутили на источни фронт. Ако
је цео изашао из рата, сигурно је упамтио ту ноћ у Лесковцу. Глупо је да
се потражи преко новина: „ Молим да ми се јави друг Немац који је био
стражар када су запаљени авиони у Лесковцу и коме сам, том приликом,
спасао живот. Хоћу с њим да се пријатељим и да му кажем неке ствари
које осећам. Оглас даје Крста Симиџија, Федеративна Народна Република
Југославија, Лесковац, задња пошта Винарце.“
„ Ебем ти живот, ћу да останем без споменицу.“
Можда је требало да се Боце Кукар, када је ишао у Немачку да купује
лиценце за лекове, распита код Немаца да ли су чули да неко прича да
је, за време рата, био стражар на лесковачком аеродрому.
„ Пре ћу да нађем мачку на поздер него мог Швабу да ми потпише
за споменицу“ – јадао се Крста Симиџија мом стрицу.
Крста Симиџија је био искрени пријатељ доктора Ложичковића,
који му је саопштио, у невезаном разговору и без посебног повода, да
Јаворка Мисирка, власница куће и млина на раскршћу путева за Лебане и
Бојник, болује од туберкулозе. Доктор Ложичковић је забринуто изјавио
да ће нажалост брзо умрети, пошто је болест узнапредовала.
Од фамилије Јаворка је имала само зета од покојне ћерке, који је
држао куплерај у Сат мали, али за сиромашну клијентелу. Уз помоћ свог
исписника и друга из војске адвоката Радета Дрде, Крста Симиџија је
Драги Жицмане, сачинио уговор о доживотном издржавању Јаворке Мисирке, с тим да
Ево доби слободно време да ти се јавим да сам фала богу здраво и
после њене смрти њему припадну кућа и млин. Јаворка је била
живо које Здравље и теби од бога желим. причљива жена са широком лепезом брижних питања, чиме је брзо
Ову мустру раздраганог и шаблонског почетка писма научио сам од
брата моје стрине, Крсте Симиџије, сељака, џамбаса и дрвеног адвоката. освојила симпатије женског дела Симиџијине фамилије.
Крста Симиџија никоме није причао да је она болесна и да ће брзо да
Мој професор српског у лесковачкој гимназији Чаадајев се ужасавао умре. Прође једна година од потписа уговора, а Јаворка се мало угојила.
оваквог почетка писма, а отац ме је опомињао да од Крсте Симиџије „Не би смео да омане доктор Ложичковић, јербо је он бечки ђак,“
не могу ништа паметно да научим. – размишљао је Крста Симиџија.
При нашем последњем виђењу на лесковачкој урологији, већ видно
Када су Немци ушли у Лесковац, баба Јаворку је Крста Симиџија
болестан, напаћеним гласом ме је тргао из благе одсутности: „Пронађe преселио у Винарце.
ли свога Швабу?“ Размишљао сам тражећи прецизан одговор у соби „ Жал ме да умре. Вика ме Крсто синко. Врзала се више уз мене
пуној болесника. Једино је, у том тренутку, био јасан доктор Петровић, него уз моју жену“, исповедао се, скоро шапатом, Крста Симиџија
Бујеров унук, а мој Трњанац, дајући упутства пацијенту поред прозора. адвокату Радету Дрди на пету годишњицу његовог уговора о доживотном
Најзад сам, после премотавања читавог филма, познатог само мени
и Крсти Симиџији, питао: „Јеси ти са Бајом средио око споменице?“ издржавању Јаворке Мисирке.
Пре шесте годишњице поменутог уговора, ратни савезници су први
Блага љутња ме није изненадила: „Пре две године је задњи пут
тепао зајци у лесковачко поље. Чујем да је у Тогачевце. Отиднем и не пут бомбардовали Лесковац. У том бомбардовању срушена је Јаворкина
кућа, али је остао млин.
нађем га. Кажу ми да је са џип и са зајци отишао у Београд.“ Из неког разлога, Немци су испред улаза у млин поставили
Ћутали смо дуго. Обојица смо, у мислима, тражили свога Швабу.
Не знам како смо се растали. Једино памтим да сам му сок ставио у стражарско место.
Једног сунчаног дана моја мајка је свратила у апотеку, која је била
фиоку од сточића. Тада сам практиковао да болесницима носим сокове, преко пута млина, а мене оставила испред апотеке. Када је изашла из
а докторима виски. апотеке, угледала је призор од кога се уплашила. Немачки стражар је
Ратне, 1941.године, када је Герингово ваздухопловство доминирало
европским небом, а енглески бомбардери још нису долетели до Келна, одложио пушку, посадио ме у крило и миловао по коси. Имао сам плаву
косу и вероватно сам га подсећао на неког кога је оставио у Немачкој.
комунисти су осмислили операцију да на лесковачком аеродрому, једном Мама се упутила ка њему, он је заузео став мирно и предао ме мами.
узаном а дугачком пољанчету, запале два немачка авиона. У почетку, Мама ме чврсто стегла и са истовременим осећањима великог страха и
требало је ликвидирати стражаре. Било их је тројица без војних паса. захвалности, бојажљиво се, са мном, удаљавала са стражарског места.
Иако није био, како се тада говорило, организован, односно члан
Мој Шваба је био, можда, родом из Оснабрика, у којем је мој отац
Комунистичке партије, Крста Симиџија је прихватио Бајин предлог да провео четири године заробљеништва. Или је дошао из Хановера, где
убије једног немачког стражара. Операција је успешно изведена ноћу је моја супруга била на раду у Институту за техничку физику. Не би
и сутрадан је цео Лесковац шапатом причао о овом подвигу. ме изненадило да је био из Пасауа, храму технике озубљења, у коме
Због тренутне еруптивне снаге сељачке логике да се људи и куће
тешко подижу и граде, Крста Симиџија није убио свог Швабу. Успео сам имао част да упознам и радим са господом Немцима, који су нам
били искрени пословни пријатељи. Можда су господа Фучер, доктор
је да га разоружа и приљуби уз земљу. Сматрајући то својим успехом, Еберт, Циндорф, Кунц, Ликер, Број и остали познавали тог мог Швабу,
Крста Симиџија се похвалио другу Баји. Љутња и бес друга Баје је ако се жив вратио у Пасау, и ако им је причао да у Србији има плавих
била неочекивана, а ипак оправдана, јер у то време, са другом Бајом и малишана, који га неодољиво подсећају на његовог сина.
Немцима, није било зајебанције. После рата, Мита Цвањка је причао
да је у ратном немачком „Сигналу“ читао како је један бандит покушао (Наставиће се)
14 Нова наша реч