Page 26 - NNR 4950

Уз стогодишњицу Првог свтског рата
АМАНЕТ Иконић, подухватли су се тога да сами ураде
албум кратких прича посвећен Великом рату,
под називом «Сарајевски атената» - па сам за
«Сарајевски атентант», а опет за Милана Дрчу и
„До Пакла и назад“ сам први пут срео Милорада Вицановића Мазу, написао «Окидач»
на месту које је за све нас из Лесковачке и «Гроб»... Што ме је оставило са 28 страна
школе стрипа било, па, нећу погрешити ако стрипа које су покривале сарајевски атентат,
то кажем, онолико далеко од пакла колико се Церску, Колубарску и битку на Мачковом
те 1995. године уопште могло стићи – у атељеу камену, као и плаву гробницу на острву Видо.
Николе Митровића Кокана. Ми, полазници Није ми требало много да видим шта недостаје,
Школе стрипа, доживљавали смо то Коканово те саберем два и два - Коканову неостварену
предсобље преуређено у радни простор малтене жељу да уради стрип о одисеји српског војника
као свето место, а његове табле стрипа, које нам у Великом рату, моју потребу да учиним све
нехајно показивао на наше упорно мољакање, што је у мојој моћи да до остварења те жеље
као ништа мање него реликвије. Међу њима дође, али и хтење да исправим недостатке, како
су посебно биле упечатљиве табле у којима се сам их барем ја доживео, на другим пројектима
вијугава колона српских војника на лелујавим посвећеним Првом светском рату.
ногама гегала с муком кроз немилосрдну Разочаран, као прво, тиме што пројекат
мећаву... И не знам да ли ме је тај утисак, из кога сам се повукао сем интегритета није
удружен са сазнањем из последњег Кокановог имао ни концепцију, одлучио сам да је «До
интервјуа 1997, оног, касније сам схватио, којим пакла и назад» свакако има - пратиће рат од
се растајао од нас, да су у питању табле из његових пролога до наших епилога, преко
једног од три велика пројекта о којима је сањао сваке од важнијих етапа које те увертире и
да их уради пред смрт, подсвесно усмерио - тек, финала спајају. Тако сам написао приче
„Зла ноћ“, први стрип који сам након тога посвећене одбрани Београда, повлачењу
самостално нацртао и истуширао почињао је преко Проклетија, пробоју Солунског фронта,
управо у тој истој измученој колони. Било је повратку у Србију и последицама рата које су се
то давне 1998, кад још увек нисам престао да вукле за њим годинама. Такође, да бих додатно
будем цртач а протагониста поменутог стрипа спојио све те тачке у времену и простору, нигде у стриповима који су рађени на ову
Лука Вранић још увек није постао Немања одлучио сам се да приче повезују и ликови. тему, а у задњих 4 године их има заиста маса,
Лукић, кад сам прво нацртао „Злу ноћ“ а потом Зато у свакој од прича улогу игра макар по нисам видео присутне јужњаке, нисам чуо
и Дејану Седлану написао „Бдење“ са истим један од ликова који се појављује и у другим призренско-тимочки дијалект. Па неће ваљда
протагонистом и тематиком из Првог светског причама. «Окидач» и «Марш на Дрину» тако бити да се људи с југа Србије нису борили за
рата, и када заиста нисам слутио оно што данас повезују главнокомандујући аустроугарске своју земљу?! Хуго Прат је једном, говорећи
засигурно знам – управо сам био, као по ко зна и српске војске, војводе Поћорек и Путник, о свом стрипу «Индијанско лето», изјавио
који пут пре и после тога, закорачио стазом коју «Поље» и «Чојство» поручник Гаврић (мој како је прочитао 50 књига да би могао да га
је Кокан претходно утабао. напише. Ни у сну ми не би пало на памет да
А Кокановим путем, оним који је трасирао изједначавам себе с Пратом нити «До пакла
изразитим осећајем за морал и част, ходао сам и и назад» са «Индијанским летом», али се
2014. године, када сам се повукао (а са собом и количина штива које сам прочитао зарад овог
стрип «Поље» написан за Леонида Пилиповића) издања опасно приближила ономе што је Прат
из једног пројекта посвећеном Првом уложио у своје ремек дело. Једноставно, било
светском рату. Наиме, поводом обележавања ми је изузетно битно да стрипови буду на сваки
стогодишњице Првог светског рата почели могућ начин чврсто усидрени у историји. Од
су да се појављују стрип пројекти посвећени свих прочитаних студија, ипак, посебно ми
њеном обележавању. Будући да ме је та тема, је значајна била монографија «Ратни пут
као уосталом и самог Кокана, занимала још Моравске дивизије» Мире Ниношевић у издању
много пре него што је дошла у жижу свеколике Народног музеја Лесковац (2018). Она ми је на
јавности и појединих одбора спремних да делу, сликом и речју, доказала колико су заправо
одврну државне славине, (ре)активирао сам битну улогу одиграли српски ратници са југа
се на том пољу и том пројекту - све док нисам у борби за слободу своје отаџбине... Тако сам
видео како стоје ствари. Како повлачим линију Моравце и пустио да проговоре - по нашки, јер
код злоупотреба свих врста а посебно оних они, чак и кад умеју, из ината неће другачије...
које се тичу (Солунског) фронта повукао Па нек то схвати ко како хоће.
сам се из пројекта који је претио да упрља, Показало се да су јужњаци, ваљда зато
и знам да нисам усамљен у том мишљењу, што се добро разумемо, ствари схватили на
последњи рат који је Србија водила а на који прави начин. Управо зато су аутори са југа
се не може бацити никаква мрља. Уместо тога, посебно подметнули своја леђа да «До пакла и
определио сам се да учествујем на стрипу назад» угледа светло дана. Лесковачки аутори,
чији је наручилац био магазин Војске Србије, директни и индиректни изданци стриповског
„Одбрана“. Радило се о стрипу који је имао за семена које је Никола Митровић Кокан засејао,
циљ да обради ратну 1914. годину и да буде тек дали су допринос овом албуму и тако се, бар
први у низу стрипова који би сагледавали рат мало, одужили човеку који их је посредно или
из визуре оног који га је на својим плећима и непосредно погурао путем девете уметности.
изнео, дакле, српског војника. Негде у средини Осим што сам сценаристички потписао читав
рада на првој епизоди, прикладно названој мали наклон прерано преминулом Капетану албум, илустрацијама су у њему учестовали
„Марш на Дрину“, пало ми је на памет да би Лешију, глумцу Александру Гаврићу) а и Лесковчани Иван Стојановић Фики, Дејан
тај пројекат могао, по својој природи, бити «Марш на Дрину» и «Други» неименовани Станковић, Никола Матковић, Данко Дикић,
управо оно о чему је Кокан маштао – стрип о доктор. «Марш на Дрину» са «Одбраном» Марко Николић и Александар Анђелковић.
епопеји српске војске у Првом светском рату. деле лик капетана Крстића, са «Цокулама и Такође, припрему за штампу и опрему издања
Мој партнер у овом, и још по неким другим потковицама» Војводу Степу Степановића а са је (рекао бих мајсторски, али нећу, да се не
пословима, Милан Дрча, се сложио, па је стрип «Милутновим Дневником» Алексу Митровића, уобрази - и да га не урекнем) урадио још један
у својој радној верзији имао назив „До пакла и који гине баш на страницама «Дневника». питомац Лесковачке школе стрипа, Марко
назад: Марш на Дрину“. На жалост, објављена Кад смо већ код погибија, многи је претходно Серафимовић. Што се тиче Зајечара, града у
епизода остала је без наставака, али остаје приказан лик «До пакла и назад» скончао баш коме је Кокан пред смрт добио награду Максим
чињеница да је «Марш на Дрину» до данас на страницама приче «Ех, да сам мртав...», а за допринос српском стрипу, он је послужио као
једини стрип посвећен Првом светском рату пажљиви ће посматрач, ако се само врати својим други носећи стуб овог издања. Оно што је и
који је директно помогла и објавила Војска стопама унатраг, у предговору ове антологије на први поглед очигледно, јесте да издавач ове
Србије, пуноправна наследница управо оне у друштву крајпуташа препознати Жику из антологије Народно позориште Тимочке крајине
војске која и добила речени Први светски рат - приче «Поље» и сазнати како се по њега овај - Центар за културу „Зоран Радмиловић“,
од чега, за мене лично, кад се о овој теми ради рат завршио. Наравно, нећу открити све карте, долази из Зајечара. Оно за шта ипак морате
не може бити веће почасти. Негде отприлике па тако нећете сазнати шта се десило са малим да отворите корице да бисте се у то уверили
у исто време, преко Дрине, удружење «Девета Благојем из «Марша на Дрину», око кога се јесте чиненица да су у колекцији заступљени
Димензија» и мој стари пријатељ Предраг толико трудио Алекса Митровић. Довољно зајечарски аутори Драган Стокић Рајачки,
је да ми Стојановићи то знамо... Као друго, Срђан Тодоровић и Дарко Николић. Посебан
26 Нова наша реч