Page 25 - NNR 4950

САША СТОЈАНОВИЋ
ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА „МОРЕ КАД УСНИМ“

ауторско издање / „Албатрос Плус“, 2018

Несуђена моја,
Изгледа да је срећа заувек побегла од нас.Фортуна – та несуђена
богиња наше судбине изгледа једино уме да кукавички кибицује иза
ћошка када смо заједно, да оком искусног воајера са сигурне дистанце
провирује и када смо хиљадама миља далеко, ко без главе да бежи чак
и када покушавам да се скрушено извиним.
Господин адвокат (у добро плаћеној улози преводиоца, на сопствени
захтев) почео је да чита писма преко реда – у људску дискрецију се не
треба поуздати, никако – и то током обилне вечере: онако зацереканом
залогај му је запео у грлу. Забринути за судбину pater familiasа укућани
су га нежно тукли по леђима док му нису ишчашили раме и ушинули
врат; затим је дошла хитна помоћ и поставила му круту крагну на дебелу
вратину; када су низ степенице спуштајући paramedics чули разлог
повреде толико се закикоташе да су га изврнули из носила па је јадник
клизао од одморишта до одморишта, повредивши вилицу и карлицу.
Сваки дан одлазим у болницу да га обиђем и проверим динамику
опоравка али то иде тако споро, споро... Ја му говорим на енглеском
док он буљи у плафон и мрмља превод; записујем тражећи да понови
своје нејасноће и моје недоумице и бришем му бале из углова усана,
чим склоним уво одатле; кад почне да пени и спомиње мајку и сестру, нотама осетише наговештаји умора; у вашој, а некада мојој земљи,
с разлогом претпоставим да се ужелео родбине те да му је довољно праве назнаке судбине се најпре очитују код кафанских музиканата: у
за тај дан, скупим папире и оловке и опростим се, до сутрадан; његов њиховим расположењима – терцама и паузама, хармонијама и синкопама
покушај придизања из постеље – праћен мумлањем и колутањем очију – – можете да читате будућност боље него из билоког длана, драга моја.
схватам као присност која се у међувремену створила између пословних И тада је опет зазвечао онај проклети акорд, због кога даме – треба
партнера; з аразлику од даљине која ме тако удаљила од ваше душе. преиспитати еластичност употребе овог појма, одговорно тврдим –
Али сад бар знате последњи разлог кашњења мојих писама; молим бирају; нису губиле време на играње дуже од пар минута – лако загревање
Вас да ми не замерите због vis maior, већ имам довољно својих грехова екстремитета, нимало духовито названо „сифражетским флертом“, вешто
па не бих да носим све крстове и туђе венце од трња. Да не спомињем разгибавање кукова, голом силом колоквијалности (колоквијалношћу
како смо трећег јутра на морској пучини сви били свеже окупани, разголићене силе, тачније!) покрштено у „одвајкада прецењену предигру“
намирисани и заогрнути осмесима од увета од увета; погледи који су – затим deja vuе одвођења у њихове одаје,(“вероватно сте погрешиле,
се укрштали бродском салом за ручавање одисали су сировом снагом моје даме – дадох све од себе да их уразумим - “говорио сам о чврстини
суспрегнутих естрогена и тестостерона донекле уздрманих ватрометом филозофских ставова, снази мога вјерују”), узалуд, Содома и Гомора
од претходне ноћи. Оркестар је сада свирао нешто сентименталније, јаросних јецаја и узбибаних уздисаја, Сцила и Харибда тмастих дојки и
што и приличи доручку, али као да се већ тада и у лакоизвијајућим тустих гузова... “зашто баш ја” – покушавах да завапим тек на тренутке
ослобођеном говорном апаратуром – “потражите оне што се хвалишу
димензијама, ја се никада нисам баш поносио габаритима, ммм…
олим вас”. Успео сам да се искобељам тражећи своју кабину, али ме
тада нечије руке увукоше у туђу (“не, нисам ја тај што може трипут
без вађења” – закуках очајнички – “потражите га мало и међу другим
путницима, преклињем вас”); сви моји вапаји да данем душом, обећања
да ћу се вратити – „управо сам се сетио да имам час солфеђа, да, нас
троје, линијски систем, ноте ијааа...ооо...“ – чим мало одморим, нису
уродили плодом; већ пар корака после изласка одатле саватан сам и грубо
приведен у нову кабину – „морам да довршим мемоаре, моје даме, nihil
diem sinе linеааааа..ахххх...“ – одакле сам избауљао испијен, сажвакан,
испљуван; једва сам се одвукао до свог кревета, тражећи спас...
Али спасења није било, јер су ме у рођеној кабини – коју пун
поверења (заната најстаријег, баш тако!) оставих незакључану – сачекале
још две успијуше – „да нисте погрешиле кабину, нистеееее...ко...би...
рекао...“ – тражећи свој део задовољства; на срећу па мој изгледније
одавао утисак неког жељног забаве – „чиме, само ми то реците? и како,
за име бога?“ – те ме оставише до пола потрошеног, куцајући на врата
певача. Умест опесме, одатле се чуло цвиљење и мољакање слично
мом од малопре...
Општу збуњеност увећаше посвуда излепљена обавештења да је
„гостима забрањен излазак на палубу – до даљег!“; неко је, беспослен
или злонамеран, whаtеvеr – још један прилог теорији о доколици што
руку под руку шета сазлом – изгледа пронашао времена да полуписменим
швракописом још мало налегне на нашу муку што се изродила из семена
чистог задовољства. А ја сам смео да се закунем да испод прозора наших
кабина чујем дахтање звери прекидано режањем, и мачкасте кораке, иако
једине бештије од ноћас ходаху надивним ногама, бар док се дахћући
не баце на својплен...
Индустријалчеви синови су се већ заблиндирали у својусобу, а
трговци нису одговарали на лупање на врата; чак је и дама жељна будућег
породичног живота закатанчила својукабину; само је тата-фабрикант
– пошто су девојчуре најзад здруженим напорима савладале лавицуод
његову жене и бациле се на њега попут гладних вучица – звиждукао
нешто весело. Баш као ми претходне ноћи...
Прве у којој са сетом нисам помислио на Вас.
Грешник срца Вашег

Нова наша реч 25