Page 30 - NNR 4849

ПРОСЛАВА МАТУРЕ У РЕСТОРАНУ “КОД МИЦЕ БОКЕ’’

( Свака сличност са именима и догађајима је случајна )

Требало је да се састанемо у шест увече испред радње Васе Вулканизера
и онда заједно уђемо у башту ресторана “Код Мице Боке’’. Ту су нас
чекали спојени столови са деветнаест резервисаних столица. Толико се од
некадашњих тридесет седам ученика четвртог разреда Мешовите гимназије
одазвало да прославимо 25-ту годишњицу велике матуре. Жика Клен, који је
био иницијатор да се после толико година поново окупимо, свима је послао
писмо исте садржине: једина обавеза је да са собом понесете макар једну
успомену из времена када смо били матуранти.
Палата некадашњег гвожђарског трговца Мице Боке, у чијем је приземљу
сада ресторан са пространом баштом, je у средини некадашње Житне пијаце
са градском вагом и гледа на прелепо здање – кућу некадашњег индустријалца
и власника фабрике сапуна Милана Влајчића. Житне пијаце, као ни житарских
трговаца више нема. Нема ни градске ваге. Али је зато с леве стране радња
Васе Вулканизера још увек ту. To je, уставри, оронула приземна зграда
припијена уз оградни зид и бетонски стуб од капије ресторана.
Иако је од тада прошло већ петнаест година сећам да сам на прославу
дошао први и стajао испред високе двокрилне гвоздене капије где је требало
да се окупимо и онда сви заједно уђемо у башту ресторана.
Васа Вулканизер је са трактора паркираног испред радње уз помоћ Први с десна је Милан Врбић, професор цртања и разредни
трактористе скинуо точак и извадио унутрашњу гуму. Затим је сео на старешина. Сава Димитријевић, трећи с десна на лево
троножац и трактористи Софронију, како га је ословио, рекао да ће гуму
залепити када славуј у жбуњу иза радње престане да пева. Софроније је џепа и читао нам да - “и сами чујете какве сте све нечувене глупости
зачуђено погледао у правцу жбуња и ослушнуо. изговарали, које “ ни пас с маслом не би појео’’- и грохотом се смејао
- То је заиста славуј! - рекао је. нашим “глупостима’’. Ми смо оборених глава гледали у клупе и ћутали!
Васа је са главе скинуо замашћену француску капу, истресао из ње А онда нам је за писмени задатак задао тему – “Из великог грмена лаву
прашину ударајући је о колено и вратио на главу. тешко изаћ није – у великим народима генију се гнездо крије..’’ Још се
- Пева увек у исто време. Ја га и кући чујем кад се успављујем. на листовима свеске мастило није осушило, а већ се прочуло да је тема
Читавог дана се скита по шибљацима. Увече, пред починак, дође у грм иза коју је професор задао за писмени задатак – “непријатељско деловање
радње. Пева увек исто и престане – одједном! Угаси се! Ја мислим да се славуј унутрашњих непријатеља’’, да је задата тема директно уперена против
певајући успава. А можда и сања. Да ли си чуо да и птице могу да сањају! “највећег сина свих наших народа и народности’’ и наше славне НОБ-е.’’
Тракториста је с нескривеним чуђењем слушао шта Васа прича о Општински комитет је најоштрије осудио “непријатељски акт особе којој
једној обичној сићушној птици која увече пева у грмљу иза његове радње. је поверено васпитање и одгој нашег младог нараштаја’’! И професор је
Васа каже да се не сећа када је то почело, али је сигуран да то траје већ из Мешовите гимназије најурен у Пољопривредну школу. Из страха да и
две године. По зими, када је снег, не јавља се. Сигурно се крије негде у њих не би поистоветили као његове истомишљенике, у Пољопривредној
шупљинама дрвећа. И песма ћути у њему. Али, већ у пролеће кад озелени школи су га избегавали, понеко је чак терао и спрдњу с њим, и он је пред
и све до краја михољског лета он је сваке вечери у грму. И док славуј пева почетак наставе и за време великог школског одмора седео крај пећи на
нема тога ко њега, Василију Гребенаревића, званог Васа Вулканизер може самом крају професорске зборнице.
покренути да нешто ради или негде да оде. Наравно, у та незаборавна сећања свакако спада и професор хемије
Софроније је погледао на сат, а онда у сунце које је већ било над брдом. Мика Резултанта. Био је слабог вида, али изоштреног њуха. У школу је
Затим је испод седишта на трактору извадио цегер и рекао да ће отићи да долазио са кошуљом тек опегланом пеглом на жар од слатког ћумура у
купи коломаз и моторно уље. - Дотле ће славуј завршити са певањем и који је његова жена Милица стављала ситно поломљене пуцкетаве гранчице
онда ћемо заједно точак вратити на трактор. ружиног дрвета и шимшира и суве латице каранфила. У сваком џепу је имао
Тракториста је са цегером отишао преко трга. Када је славуј престао да марамицу, ништа није додиривао нити узимао голим рукама. После наставе
пева Васа је залепио гуму, одложио је крај врата да се лепак на залепљеним из школе је одлазио са као снег белим рукавицама навученим до лаката, због
местима осуши и опет сео на троножац. У том положају затекао га је и чега су га у граду звали Балерина. Врата учионице отварао је притиснувши
Софроније. дневником кваку и улазећи у учионицу још од врата говорио:
- Славуј више не пева, а ти још увек седиш. - Имам утисак да овде мирише на муљ, као 1948. када су после поплаве
Васа је опет скинуо француску капу са главе и премештајући је из једне муљ и смрад још дуго стајали по улицама!
у другу руку погледао у Софронија. А затим би, искосивши главу у страну палцем притиснуо нос и запушио
- Када сам био на робији 1948. у бараку је кроз прозор ушла сврака. једну ноздрву. Увлачећи и испуштајући ваздух на другу рупу на носу из које
Пошто је нисмо дирали охрабрила се и долазила је свакога дана. Сви смо се је вирила гмуца чекињастих длака, ослањао је браду на школски дневник,
навикли на њу и гледали како скакуће по спаваоници. Једнога јутра однела је преко дебелог оквира наочара сумњичавим погледом прошао по разреду и
кашику са кревета професора Милана Бафа. Од тада се више није појавила. “ у лирском заносу’’, како је говорио наш “ разредни песник’’ Драгослав
Када је престала да долази, на кревет смо стављали другу кашику надајући Ицић – Ицка, настављао:
се да ће је то привући да опет дође. Али, она се више није вратила. На робији - ... Овај мирис у учионици подсећа на сеоске пољске клозете, свињце
смо вадили песак из реке и правили бетонске греде. Једнога дана на обали и кокошињце које река обара по сеоским двориштима и сав тај смрад за
смо нашли угинулу птицу. Помислили смо да је то наша сврака и да зато време поплаве доноси у град..
више није долазила. Могла је то да буде било која друга птица. Али, она је Држећи и даље палац на једну ноздрву прелазио је затим на “стручни’’
за нас била - наша сврака. И сахранили смо је на месту где смо је нашли. део излагања – “Фекалије се у прљавој ХА ДВА О разлажу и ту одвратну
- Али, ово није сврака, ово је славуј! – насмејао се Софроније и кантицу прљавштину “ ха два о’’ таложи по улицама и складишти по подрумима. Јер
са моторним уљем и коломаз ставио испод седишта на трактору. - Шта ће град нема канализацију и ха два о нема где да пропадне и остаје на улици..
се десити када славуј престане да пева!. И тако се стварају баре и жабокречине и множе комарци. Комарци преносе
- Ако га више не будем чуо да пева потражићу га у жбуњу. Можда ће маларију.Устајала ха два о меша се са земљом, фекалијама, људским и
угинути од старости, можда од жалости за неким, или ће настрадати. Овде животињским урином и ствара се муљ. Муљ се на сунцу разлаже и прелази
у крошњи киселог дрвета иза радње долазе сове, има и еја и ко зна каквих у прашину. Прашину носи ветар. И ми тако удишемо прашину и тај смрад
све грабљивица. Ако угине волео бих да га сахраним... и претварамо се у кокошињце, свињце и пољске нужнике. Тај хемијски
Васа је затим устао. Заједно су са трактора скинули и други точак и процес ће нас коштати скупље него регулација речног корита. Зато реку
извадили унутрашњу гуму. Софроније је испод седишта на трактору поновo треба смирити, ставити у обале.. И ецетера... и ецетера.. ецетера…
узео цегер, рекао да у граду има да обави још неке “ситнице и додао: Нас је ипак највише увесељавало када професор скине палац са носа и
- Ти ћеш дотле сигурно залепити и другу гуму, а онда ћемо заједно на дубоке носне шупљине неколико пута дубоко ушмркне и уз јако пиштање
точак вратити на трактор... и шуштање испушти ваздух, а онда, са ослоњеном брадом на дневник додаје:
Стојећи испред капије, претурао сам по глави успомене, чепркао по - Кад боље размислим ипак бих рекао да ово сада у учионици, уствари,
сећањима и размишљао шта бих ја те вечери на прослави матуре могао мирише на рибе које после пецања рибари по врућини носе у торбама
да испричам. Прво што ми је пало на памет било је да би то могла да буду заједно са мамцима – црвима, мушицама, коњштипима и оним што су
сећања на професора Мирослава Кецкаревића . Он нам је држао наставу понели да једу за ужину...
из два предмета и често на часу руског предавао – латински, а на часу Ми смо у себи задржавали смех јер смо знали да он то мисли на Жику
латинског – руски језик, зависно од тога како је тога дана био расположен. А Клена. Да би прекинуо те “лирске беседе и епске тираде’’ професора, Жика
могла би то да буду и сећања на Радослава Митровића, професора матерњег Клен је питао и истог тренутка од професора добијао одобрење да може да
језика који је знао стенографију и био неизмерно поносан на то. Био је изађе - “накратко’’ јер “има преку потребу да то учини’’!
мали растом, велике округле главе са отромбољеним млохавим образима. Када би Жика уз шкљоцање кваке затворио врата за собом, наша прва
И Славиша звани Цајзла нас је стално упозоравао: -Најјачи отров чува се школска другарица коју смо звали – “курир друге чете трећег батаљона’’
у - малим флашицама! – говорио је. је уз прећутну сагласност професора, који је из унутрашњег џепа сакоа
У нотешчић са плавим картонским корицама који је добио од оца, вадио марамицу и брисао нос, затим марамицом из другог џепа брисао
некадашњег “ чичкице’’ у овој истој школи и чувао га још из времена наочаре - отварала прозор да се ваздух у учионици излуфтира. Професор
пре рата, професор је записивао сваку реч коју смо изговарали док нас је би јој захваљивао и говорио да се - “сада лакше дише!’’
пропитивао. После месец, а често и више дана тај исти нотес је вадио из Сава Димитријевић
30 Нова наша реч