Page 12 - 41

СКОБАЉИЋ

носа и поцепаних чакшира, беше дар старих
божанстава. Малог Скобаљића, он је учио да
пеца, да кратким копљем погађа јаребицу у
лету, да се по стењу пење и у жбуњу крије.
Највише му је, пак, причао приче, заборављене
и забрањене. О вукодлацима и вилама, о
демонима и ноћним шапутањима. Никола је,
ипак, највише волео ону о којој чак и Захарије
није смео. Ону, о коњима и људима, о страви
која човека пресече и у коњске сапи усади. Ону,
о Тодоровим слугама и њиховим моћима. Ту му
је причу воденичар причао у деловима, никад
целу и никад довршену. „Кад пораснеш, т’д.“-
одвраћао би на насртаје дечака бујне маште и
крупних очију.
Тако су године ране младости Николе
Скобаљића пролазиле. Помешан међу
сиромашним и немоћним, растао је и добијао
на снази будући Скобаљ-војвода. Када је дошло
време, почео је да учи мачевање и рвање, гађање
праћком и циљање луком и стрелом. Јер, дани су
кратки, а судбина нас никад не стигне када ми
то желимо. Прође време лова на дивље вепрове
по бреговима, време вина и сеоских жена, и
Шумски су ходници пуни успомена и једну другачију лесковачку стварност. Шуме Скобаљића стиже коб и смрт која на њој плови.
страхота. се пружаху у свим правцима, покривајући Далеко, преко најдаљих брда и
Близу оног места где корење јужних оно што ће у некој далекој будућности бити најудаљенијих планина, тамо где је ове људе,
планина не сеже у дубину, него се шири и тле повртњака и жита. Оне везиваху древну само машта и слутња одводила, решавала
разара, налазе се бројне шпиље заборављених Дубочицу са планинама, на југу, и оним широм, се судбина многих народа и многих живота.
ужаса, ствари старијих и мрачнијих од свих које моравском површи према северу. Једина места Османлије су те 1453. године освојили „бисер
су знане памети нашег доба. ослобођена прстију шума храста и леске, беху Босфора“, царски и чврстим зидинама опасани
Испрва, када те необјашњиве силе или уз реку, или уз друм. На том, рекло би се, Константинопољ. Цариград, како су га Срби
боравише ту, скривене и опрезне, људи их не узаном простору, људи су садили кромпир, лук називали, постаде средиште турског царства.
узнемираваше чак ни поменом њиховог имена. и конопљу. Ту су се напасала стада оваца и коза. Одатле Отомани полазише у даља освајања и
Ћутање беше трајно, а временом, страх изазва Богами, грмље покрај земљаног друма, покоравања слабашнијих од себе. Шездесетак
заборав, па су њихова имена остала изгубљена беше идеално и за банде сецикеса и силоватеља. година од боја на Косову, голема сила Арнаута
у маглама старине и ових планина. Само је Зато, људи беху опрезни када би радили на се спремала да још једном прегази равнице
страх наџивео векове. Успомена на топот коња њиви. На реци, чистој, и у овом доњем току, Балкана. Деспотовина Ђурђа Бранковића је
у удаљеним, ветровитим предвечерјима и крик мирној, недалеко од дрвене ћуприје, налазише била лака мета.
лишћа који имитира древни плач. се воденица. Ту су сељаци млели оскудно жито, Сам Бранковић, вођ вазалне творевине,
Тог дана, из куће се не излази. Деца се а имућнији трговци су, са својим караванима спас од коначног поробљавања је видео у
крију, а коњи се намире и очешљају пажљивије магараца, свраћали да код воденичара Захарија страној помоћи. Без тешких витезова, хусара
но обично. У зоби и оштром сену лежи нада да попију ракију и стоку напоје. Том је мршавом и мангонела Аустрије, нема победе над
ће остати мирни, и да се неће одазвати позиву чови седе косе и немирних руку, осим редовних хитроногим коњима јањичара и озлоглашених
господара таме и крвавих потковица. тежака и повремених трговаца, друштво анадолских стрелаца. Преговоре са турским
Судбина, или зла срећа, хтедоше да се баш правио неки кршни младић румених образа и изасланством, деспот је одуговлачио, тражећи
на тај злослутни дан, 1430, у оно доба године големих шака, у којима је стално држао батину боље решење. Захтев Мехмеда Другог Освајача
када заостали снегови и рано цвеће покушавају од храстовине. Када зиме буду оштре, глад је био јасан. Треба му предати Смедерево
да утврде међу, у селу, недалеко од мрачних прекрије села, а мраз пробуди зло у људима. и Голубац. За српску ствар је ово било
јама планине, роди један дечак. Уплашена Крај те воденице, диже се уски и нестабилни неприхватљиво, па је захтев одбијен.
жена беше та, мајка чистог тела и неисквареног мост. Туда, махом, пролазе пијани свештеници, Голема војска је кренула према Србији.
поштења, која на свет донесе дете, таква, сама и гојазни властелини и деспотове писмоноше. За то време, негде у дубинама шума
нетакнута. Њој, мученој и од света изопштеној, Сељаци радије газе свежу реку. Боље то, него око Дубочице, јачао је и уздизао се ка моћи
једино друштво беху рибарска мрежа и водени да ичим увреде моћније од себе. Глава се губи један младић. Висок, плећат, тврде браде и
створови које хваташе у бистрој, планинској лако, а живети се мора. Нервоза је велика. До грубих шака, имао је мало сличности са оним
води. Страшни беху ти дани ишчекивања ових скрајнутих крајева српске деспотовине, дететом које је прелазило ливаде и мостове,
неизбежног и необјашњивог у својој бити и вести стижу споро, а и када стигну, не говоре трчећи за лептирима, убијајући зечеве. Јер је
коначног у својој тмини. Детету, необичном се сваком и углавном се прећуткују до заборава. сада, Никола Скобаљић, постао војсковођа.
једино по пореклу, али не и према обличју Зна се само да Арнаути силне бојеве бију Заузео је место за које је био рођен. Ушанчен
и плачу, уплакана жена даде име Никола, по свуда, да су силан зулум учинили чак и онима у својој, новоформираној тврђави, коју ће
црквеном оцу, заштитнику рибара и нејаких. који овладаше пловидбом преко бескрајних, историја и потомци упамтити као Зелен-град,
Презиме је већ имало. „Од скобаља се створи, сланих језера. Чују све то људи, чују, памте што стајао је он. Са крвавом судбином у очима,
као скобаљ живи, а мри како ти суђено.“ више појединости, да би о њима размислили у погледа усмереног ка брдима која представљају
Тако, у планинском сутону, на дан када тишини властите савести и заблуда. Једино што капију ка равници и суморном свету. Овде, у
се вероваше да шумским стазама тумарају се зна, то је да јарам није далеко, и да слобода Зелен-граду, живот је био оскудан, али, колико-
следбеници Тодора Великог, свет изроди ових дана има онај слаткаст укус, као једина толико, сигуран. Долина која се пружа испод ове
најтрагичнијег лесковачког јунака од старине. преостала кап воде из врча. тврђаве, понори хладне, планинске реке, били
Трагичног, јер је живот, вазда на смрт осуђену Преко тог моста, већ неколико година, су и понори сваке наде. У будућем сукобу, он
епопеју, проживео у двадесет и четири године. од како је научио да хода, а убрзо и да трчи, има право на борбу, али не и на победу.
Херојског, јер га је дао за више добро. прелази један дечак. Слободно и лако, ово Рат је, за њега, био неизбежан. Неоптерећен
Свитања су свих година након Косова била мусаво дериште напушта авлију својих отаца, илузијама, са слабом вером у људе и пактове,
оивичена крвавим измаглицама око брегова, и преко ћуприје се сјури до старца Захарије. он се супротставио наређењима деспота
показатељу залудних надања и коби која је Овом, сиротом и добродушном човеку, коме Бранковића, који се са својом свитом склонио
дошла по своје. Дневна светлост је показивала судбина оте жену и чељад, дечак слинава у Угарску.

12 Нова наша реч