Page 10 - 39
P. 10

Зоран Давинић, адвокат и књижевник из Власотинца објавио роман-првенац
                ПРИЧА О ЈУНАЦИМА ЗАТУРЕНЕ ВАРОШИ

                       (Зоран Давинић, „Капија за други свет“, роман, Српска књижевна задруга, Београд 2019)

         Зоран  Давинић  није  непознат  српској                                обележју  гроба,  који  су  подигли  другари  из
      књижевној јавности и због тога се његов роман-                            школе, било је исписано: „Убила га је држава“.
      првенац може схватити као наставак књижевне                               Роман-хроника Зорана Давинића, који се чита
      радионице у чијем је средишту – завичај! Аутор,                           уз унутрашњи „бес и тугу“, уз „радост и наду“,
      препознатљив по бритком хумору, овога пута                                скрива  се  „негде  у  бескрају  вечности,  какво
      описује, користећи уверљиве слике, живот људи,                            је само небо“, поента и уверљивост писања.
      али и догађе у преломним годинама минулог века                            У томе је, између осталог, посебна вредност дела у
      када се увелико неговао „култ личности“ и готово                          коме се аутор, познат најширој јавности као успели
      све, посебно у школи, било подређено идеализовању                         драмски писац, овога пута показао да не само
      стварности и једностраној перцепцији у којој су                           добро познаје у чему је вредност доброг романа,
      једни били само добри, а други – искључиво лоши!                          него и успешно ствара дело  невелико по обиму,
      Оно што се најпре може речи за роман Капија за                            али значајно по јасним порукама и, пре свега,
      други свет (Српска књижевна задруга, Београд                              чистом, питком језику и дивним метафорама.
      2019) је одважност писца да потпуно отворено                              Овим романом Власотинце је добило хроничара
      проговори о времену које је и сам проживљавао                             који  завређује  пажњу  не  само  „обичних
      као дечак. У средишту интересовања је родни крај,                         читалаца“, заљубљеника у стил и језик, него и
      Власотинце, и људи у њему чија је историјска                              историчара којима су, засигурно, мање познате или
      судбина, без сумња, њему била добро позната.                              непознате слике једног прохујалог, драматичног
      Хаџи  Ђорђе  Ј.  Јанић,  иначе  један  од                                 доба  сиромашне  вароши  на  југу  Србије.
      најобразованијих Власотинчана, у предговору                               Ако бисмо укратко изрекли суд о роману Капија
      романа  (што  је  реткост),  под  занимљивим                              за други свет, могли бисмо да кажемо, јер се то
      насловом „Трњак и звезде“, с правом уочава
      да  је  ово  дело  „хроника-роман“  или  роман-                                     Белешка о писцу
      хроника“  са  јасним  аутобиографским,
      убедљиво написаним детаљима, односно, како                                    Зоран  Давинић  је  рођен  у  Власотинцу.
      би рекао Михиз, „аутобиографија о другима“.                                Писањем је почео да се бави још у основној школи
      У роману се нижу бројне слике као рукавци   јесења магла и питко као изворска вода, али је, што   када је на књижевном конкурсу часописа Змај, у
      велике реке која се непрестано бори да буде   би Власотинчани рекли, снажно ударало у главу.“   конкуренцији више од педесет хиљада радова, за
      довољно бистра и привлачна, а у исто време   Говори аутор о бројним истинитим личностима   поему о васиони добио прву награду. У гимназији
      „плаховита“ како би показала своју другу нарав.   једне  заборављене  вароши  као  зеленашима,   је постао сарадник листа Јеж и свих великих
      Главне личности су два млада живота, Зорица и   намћорима и прзницама, али и о људима који у   југословенских радио станица. Као студент, објавио
      Божидар, обоје ученици. Зорица, ћерка емигранта,   далеком свету „живе свој избеглички живот“, и о   је више радио комедија. Године 1977. написао је
      жандарма  Илије,  а  Божидар,  син  црквењака   онима који су беседили: „Док ми буду постављали   победнички сценарио на Турнир духовитости у
      Николе.  Све  се  одвија  кроз  њихове  сусрете   питања, живећу у уверењу да сам много паметан.“   организацији Радио Београда и Политике експрес,
      у школи, у вароши, у цркви, у игри, купању и   Ту су и слике „малог човека“ коме је било много   у конкуренцији шеснаест градова у Југославије.
      другде. Из њихових судбина, како уочава у приказу   боље  „бежање  од  истине“  како  би  се  на  тај   На Међународном фестивалу хумора и сатире
      романа проф. др Драгомир С. Радовановић, „види   начин „преварила наилазећа туга и зауставила   добио је три златне кациге: за кратку драмску
      се сва тегобност тадашњег живота, који им је   патња коју сваки растанак неминовно доноси“.   форму (текст објављен у НИН-у), за хумористичко-
      додатно отежавао жиг ударен од актуелне власти,   У роману, кроз снажне животне, истините приче,   сатиричну песму и за сценарио за стрип на тему
      да су ретроградни, јер су деца непријатеља“.   сударају се два света: свет изгубљених нада,   „Права детета“, чији је покровите био УНИЦЕФ
      Како  аутор  каже  на  почетку  романа  Капија   очекивања, чемера и самоће и свет светлости   (стрип објављен у  Политикином забавнику).
      за  други  свет,  „истинита  прича  почиње   и слободе, изобиља и пуноће живота! Јунаци   Објавио  је  књиге  Рупа  до  рупу,  Мени  се
      у  првом  послератном  лету,  на  дан  Светог   занимљивог, на моменте изузетно потресног,   свађа и Минђуше од цветних грана. Написао
      Јована,  у  Власотинцу,  заборављеној  вароши   мајсторски  написаног  романа,  су  као  сенке   је више позоришних комада, који су играни у
      на југу Србије“. Тако нам је јасно стављено   намах „изгубљени у сопственом болу“. Јер, да   Власотинцу и другим градовима Србије: Никад
      до знања и време, и место и суштина романа.   опет наведему поенту једне приче: „А снови   се не зна, Четири каваљера, Где ћемо течу и
      Нека  дешавања,  поготово  у  школи,  могу  се   су све. Снови су живот, све остало је ништа!“   др. Добитник је више награда за причу. Написао
      схватити „политички прејако осенченим“ и зато се   Дани су текли, јасно се дознаје, у некој врсти   је сценарио за 180 епизода ТВ серије Агенција
      намах чини да су неуверљива, али аутор сугерише   међупростора између живота и смрти. Снажно,   за СИС и Кафаница близу СИС-а. Добитник је
      да се све баш догађало онако како је и записано.   поетично су одсликане личностима овога романа,   признања Борин печат. Капија за други свет је
      Том приступу аутора се нема шта замерити, јер је   који се лако може претворити у узбудљив филм   његов први роман.
      он, као један од учесника бројних дешавања (иако   о  једном  времену  туге,  о  периоду  људског
      су, како сматрају теоретичари, писци у „двострукој   трајања када једна непроспавана ноћ може бити   види као на „брисаном простору“, да је реч о делу
      улози“,  по  правилу,  „непоуздани  сведоци“).   и све и ништа. Срећа, та – како писац каже –   које никога неће оставити равнодушним. У томе је,
      Аутор јасно указује да је у време збивања радње   „магловита реч за којом сви потежу“ водила је   по моме суду, вредност сваког, па и овог романа-
      „свака  сумњичавост  према  мерама  актуелне   нади. То је, разазнајемо, можда свакоме додељена   првенца Зорана Давинића, познатог адвоката и
      власти“  била  –  погубна.  Савременици  тога   животна судбина у којој је Зорица, пронашла   књижевника, заљубљеника у Власотинце, где
      времена, а њих још има, и не крију да је било   свој свет у далеком Лондону. Са друге стране   је рођен, одрастао и стварао дела која завређују
      онога што се догађало у потаји, као и сваком   исте,  драматичне  стварности,  Божидар,  син   свеколику пажњу књижевне јавности и много
      систему у коме је владала атмосфера страха.   црквењака, после пет деценија „заробљеништа“   свестраније критичаре него што је аутор овог
      За  писца,  али  и  за  неке  од  стварних  ликова   у психијатријској болници, умире о чему се у   приказа.
      његове  успеле  прозе,  „живот  је  веровање,   власотиначкој вароши пронела вест „која је такла
      константо веровање и нада. И ништа друго.“ И   и узнемирила неколико његових пријатеља из          Данило Коцић
      то, допричава аутор: „Веровање у ток. И то да ће   комшилука и школе“, а на скромном каменом
      све бити боље, да ће се нешто догодити!“ Дакле,
      уочљив је сукоб два света, две непомирљиве                     Дечји хор „Звездице“
      идеологије и наглашеног виђења стварности,
      оне коју је наметнула – победничка страна, али   УСПЕШНИ НАСТУПИ У СЛОВЕНИЈИ И ИТАЛИЈИ
      ту је вера као „спасоносна формула живота“.
      Аутор и о „обичним стварима“ пише језиком који   Градски дечји хор „Звездице“ боравио је у Словенским Коњицама (Словенија) и Трсту (Италија).
      у себи садржи поруку наде и спасења: „Наћи ћеш   Иницијални повод за гостовање био је учешће на Интернационалном фестивалу хорова где су
      ти капију за неки други свет!“ Та капија није   „Звездице“ наступиле  у Лутеранској евангелистичкој цркви  Ларго Панфили у Трсту и, својим
      овде, негде другде, далеко изван власотиначког   гласовима и беспрекорним извођењем захтевног репертоара, освојиле срца публике. На позив
      видокруга.  То  је  та  порука,  коју  је  једна  од   Генералног конзула Републике Србије Иване Стојиљковић „Звездице“ су посетиле Генерални конзулат
      личности романа, познати професор и уметник   Републике Србије у Трсту. Током разговора са генералним конзулом и сарадницима изражено је
      Миодраг Миша Нагорни, упутио Зорици, јунакињи   обострано задовољство због остваривања међурегионалне сарадње, а уметнички руководилац
      ове  „драме  у  драми“.  Њој  ондашње  власти,   „Звездица“ Јелена Цветковић Црвеница укратко је информисала генералног конзула о досадашњим
      иако је била врло талентована, није помогла   активностима и успесима хора, те је обострано исказана намера да се у скоријој будућности ова
      да се школује из „чисто“ идеолошких разлога!   сарадња прошири.
      Има у овом роману дивних литерарних поређења   У Словенским Коњицама Звездице су одржале Хуманитарни концерт у Културном центру -
      попут  оног  да  се  „љубав  распршила  као   Коњице, а  у организацији Лионс клуба - Коњице. Том приликом прикупљена су значајна средства
      латица маслачка“. Или: „Немати хлеба, то није   и уплаћена за лечење детета из Лесковца, који болује од спиналне мишићне атрофије. Лесковчани
      сиромаштво. Хлеб ће се наћи, зарадити, украсти.   су уживали у гостопримству свих школа на територији овог града и захваљујући ангажовању Лионс
      Али, немати оца, то је јад, празнина, провалија без   клуба - Коњице посетили све најзанимиљивије туристичке локалитете карактеристичне за ову област.
      дна.“ Опет, ново занимљиво, убедљиво поређење:
      „Вино је било магичне, тамноцрвене боје, густо као                                                       И. С.
      10                                                                                               Нова наша реч
   5   6   7   8   9   10   11   12   13   14   15