Page 13 - NNR 12

Страхиња Т. Костић
ЗИМА БЕЗ ВРАБАЦА (9)

Сећање једног Мурџомалца

Уз богати мираз, изражен у њивама и мој отац кренуо на тежак и неизвестан пут, рад, који је цитиранији од првог, већ наведеног.
грађом за кућу, као и обавезно велики бушени класичан и препознатљив за прву генерацију Рад је објављен у „Народној одбрани“ од
дукат за младожењу, Настасија је удала Роску са села, која се запутила у више школе. 04.08.1935. године - број 31 – под насловом
у Власе, Мару у Горње Синковце, Живку у Мој отац је, после завршених пет разреда „О вредности упознавања друштвеног живота
Ћеновац, Персу у Турековац, Милевку у лесковачке гимназије, отишао у Алексинац у сеоске младежи.“
Горње Трњане и Стану у Бошњаце. Иако су Учитељску школу. Сам се уписао и нашао собу Нисам упознао професора доктора
све, сем Живке, биле пасторке, Настасију су у којој је био са још двојицом исписника. У прво Слободана Поповића, али сам имао част
звале „Мајке“ и до смрти редовно обилазиле. време, мислио је да је Алексинац најсевернија да упознам професора доктора Александра
Више пута ми је баба Настасија причала, са тачка у коју је доспео један Костић или Савић, Алексопула, који је становао у Београду у
истим временским застојима током казивања али се брзо сетио да је његов стриц Милан Таковској улици. Као студент, носио сам му
и карактеристичним затезањем крајева шамије Савић већ ратовао на Гучеву и Љигу. тегле меда, које му је слао мој отац. Не могу
испод браде, да јој је један будући зет поручио, Директор Учитељске школе у Алексинцу да заборавим захвалност у његовим очима и
преко проводаџије, да неће да јој купи антерију, био је Александар Алексопуло, будући речи: „Мој Тодор ми послао мед, а ја могу
јер она није мајка него маћеха. Настасија му професор педагогије на београдском само да му узвратим сећањем на Алексинац и
је одговорила да онда она њега неће да закити Универзитету. Психологију им је предавао љубављу према учитељима.“ Мој тата је, као
дукатом, јер то ради само мајка, а не и маћеха. доктор наука Слободан Поповић, такође будући дугогодишњи пчелар, имао и по сто кошница.
Убрзо се младожења предомислио и купио професор Универзитета у Београду. Доктор Са пчеларењем је почео у Губеревцу, на обали
јој антерију пре свадбе. Баба Настасија ме је Слободан Поповић је, после завршене друге Јужне Мораве, а наставио у Доњем Трњану,
гледала тријуфално жмиркајући: „ Њума сам године учитељске школе, одабрао неколико Ћеновцу, Горњем Синковцу и Лесковцу.
гу најдуго носила.“ одличних и талентованих ђака са којима је Као свршени учитељ, службовао је, пре
Од баба Настасије ми је остала порука почео посебно да ради на продубљивању знања другог светског рата, у Клисури код Босиљграда,
да свој поклон предајем лично, а не преко из психологије. Под његовим менторством и Ратковићу, селу на пола пута између Крагујевца
посредника. Када је удавала Милевку у Горње реалним разумевањем њихових вредности и и Јагодине, и селу Гледићу код Краљева. Мој
Трњане, баба Настасија се разболела и морала, способности, ти ђаци су, у својим двадесетим Брат Слободан родио се 06.03.1941. године, када
на дан свадбе, да легне у кревет. Када је дошао годинама, почели да објављују зрела је тата, у чину резервног поручника, већ био на
тренутак да она, као ташта, закити зета дукатом, истраживања и научна запажања. Међу тим мобилизацијском месту у касарни у Куманову на
у собу су упале њене ћерке: „Мајке, дај дукат ђацима били су мој отац Тодор Костић и положају командира противавионске батерије
да закитимо зета!“ Баба је одговорила: Љубивоје Бајић, родом из села Медвеђе код састављене од „Збројовки“, тек приспелих из
„Не знам куде сам га турила. Премишљам Трстеника, а касније стриц Радоша Бајића, Чехословачке. Тата је успео да крајем марта
по памет и не могу се сетим“. А дукат је био глумца, писца и сценаристе култне серије „ дође у Гледић да види тек рођеног сина. Желећи
испод њеног јастука. Касније, када је лично Село гори, а баба се чешља“. да му покажем принову, са упереним прстом у
предала дукат зету, поручила је: „Нећу да, за Познати часопис „Мисао“ издаје у колевку, саплео сам се о крпаре и ударио главом
мој дукат, мој зет целива вас у руку, а не мене!“ Београду, 1931. године (када је мој отац имао у врућу краљицу пећи. Из заробљеништва се
Овог њеног савета се држим до данашњег дана. само двадесет година), књижицу на 38 страна распитивао да ли су остале последице тог мог
Целокупно имање се водило на Настасију под називом „Прилози психологији сеоске пада. Сем мог касног паљења, мислим да других
Савић. Мој стриц је, више пута, убеђивао младежи“ од Слободана Поповића и сарадника. последица није било.
своју мајку да му препише имање. Неколико У тој књижици су штампани следећи радови: Тата се вратио у Куманово у своју
пута је пристајала да је одведу у Лесковац и „Прилог проучавању карактера извесних јединицу, којом је командовао резервни
стави палац на документ о преносу имања, сеоских младића који се школују“ од Слободана капетан Шебек, рођени Лесковчанин и власник
али је, пре поласка, нагло одустајала наводећи Поповића; радиоелектичарске радње. Осим што је знао да
различите разлоге непристајања. И задњи пут, „Бежање сеоских младића од земље“ од поправља радио апарате, господин по надимку
када је одбила да иде у суд, иако су је окупали, Тодора Костића; Шебек умео је да вози и мотоцикле. У саставу
очешљали, обукли јој нове хаљине и нове „Односи између сеоских младића и противавионске батерије, осим „Збројовки“,
вутарке, опанци мекани, чарапе вунене, црна њихових родитеља“ од Јеротија Павловића; био је и војни мотоцикл са приколицом, немачке
кецеља са извезеним жутим цвећем у црвеној „О сексуалном животу сеоских младића марке „Циндап“.
саксији, марама нова непресавијена, јастук који се школују“ од Љубивоја Бајића, и
перјани, штап и шише са ракијом поред ње, „Самооцењивање код сеоске мушке (Наставиће се)
мој стриц је упитао: „Па што, мајке, нећеш да омладине“ од Љубивоја Бајића.
препишеш имање?“ Настасија га је ухватила И после завршене учитељске школе, мој
за руку: „Е, мој синко, кад препишем имање и тата је објавио неколико запажених радова
врнемо се из Лесковац, ја могу с овај мој штап из психо анализе у тадашњим познатим
да ударам у патос колко оћу. Идете по работу и часописима. Тако је у часопису „Народна
не чујете бабу. Овакој, кад је имање на мене, ја одбрана“ од 16.06.1935. године – број 24 –
чим ударим о патос сас штап, вас тројица одма објавио рад: „Наш народ о ходу и карактеру.“
на врата. Бабе, које треба. Да л оћеш воду или У сижеу рада, доктор Слободан Поповић је
ракијицу. Ил си, мождип, гладна. Кажи, бабе, написао: „ Један од мојих сарадника прикупио
на нас. Затој, синко, док сам жива имање има да је податке о томе како наши сеоски младићи
буде на мене!“ Држим се савета моје неписмене оцењују карактер људи на основу хода. У
бабе Настасије, јер се може десити да и ја „... исказима младића обелодањује се не само
ударим сас штап у патос“. особеност душевне структуре младића на селу
Мој отац Тодор Костић је похађао основну него и искуство низа генерација у народу. Овде
школу у Турековцу. При крају четвртог разреда саопштавамо један део грађе.“
основне школе, учитељ Лале Златановић је Четрдесет година касније, лист „Политика“
предложио Милану Савићу да Тоша треба да објављује чланак о једном Швеђанину који
настави школовање у лесковачкој гимназији, је,како се тврди, први у свету повезао ход
јер му школа иде од руке. Мајка Настасија људи са њиховим карактером. Тата ме зове из
је одмах дала сагласност, али није знала шта Лесковца и моли да одем у Народну библиотеку
ће да кажу девери Милан и Стојан и њене Србије да узмем копију његовог рада из 1935.
јетрве. Јетрве су биле јасне: „Мори Милане, године и пишем „Политици“ један деманти („...
ми да се мучимо и да га школујемо, а после да пази да не испаднеш некултуран ...“). Писао
дочекујемо господичићи.“ Ипак, девери моје сам, али је то моје писаније „Политика“ бацила
бабе Настасије, Милан и Стојан, су одлучили у корпу. Ипак, љубазношћу библиотекарке,
да Тодор Костић настави школовање. Тако је сазнајем да мој отац има објављен један други
Нова наша реч 13