Page 12 - NNR 12

Александар Стојановић: Путопис
НЕИСПРИЧАНА ПРИЧА (3)

сладоледа, воћа, сокова и вина. Ноћи су биле
Јутро је освануло сунчано, али свеже, каталонске престонице и попришту каснијих резервисане за пијанства и посете градским
највише због ветра који је брисао палубу терористичких напада. Сликали смо се крај дискотекама, којима смо ми, Балканци,
током интензивне пловидбе. За оног ко се први Колумбовог споменика, неуспешно трговали давали једну другачију, некаталонску врсту
пут буде возио бродом ових, деветоспратних
димензија, топло препоручујем да важне ствари
држи близу себи, да не би дошао у ситуацију
да стрепи, јер му је ветар однео картицу којом
откључава собу. Погађате, то се баш мени
десило. Хвала господару ветра, па своје слуге
усмери да дувају ка крми брода, где је било
људи, који су ухватили картицу, поштедевши
ме мука и расправа са особљем брода, увек
намргођеним Полинежанима. Након двадесетак
сати пловидбе, одморни и освежени, угледали
смо назнаке копна и велику луку Барселоне.
Коначно смо стигли у град, који име, кажу,
понесе по блиском рођаку чувеног картагињског
војсковође Ханибала Барке, а који је нашој
генерацији, познатији по фудбалу, плесу,
сликарству и политичким турбуленцијама.
Брод је лагано пристајао у огромну, прометну
луку, а ми смо се спремали за улазак у аутобусе
и једночасовну вожњу до хотела у Љорет дел
Мару, где смо били стационирани до поласка
кући, за Србију.
Наредни дани су били растрзани
разнородним, често згуснутим, и самим тим,
напорним, активностима. Устајали смо рано,
ишли у посету знаменитостима Барселоне:
музеју Салвадора Далија, стадиону Камп
Ноу, плажи и тврђави Коста Брава, Магичним
фонтанама, и наравно, Сагради Фамилији.
Шетали смо Ла Рамблом, чувеном авенијом

на градској пијаци, која нам је недвосмислено колоричности. Спавало се мало или скоро
указала да ми, студенти скромних финансија, нимало, јело поприлично, а пило још више. У
нисмо довољно „потковани“ да купујемо све том хотелу су били смештени и пензионери,
што хедонисти у нама искају. Могу вам рећи Каталонци и Шпанци, са којима сам покушавао
да су обиласци били целодневни, а маршеви, да се споразумем на мом недовољно
константни. Користећи апликацију на телефону, профилисаном шпанском. Слично сам, са
измерили смо да смо у просеку, дневно, изненађујућим успехом, покушавао и са другим
пешачили седамнаест километара. Од свих особљем тог хотела. Пар дана проведених у
шетњи, остале су ми урезане у сећању оне по том хотелу су имали окрепљујуће дејство на
бескрајним плажама, чији се песак круни под све нас, међутим, полако али сигурно, дошао
контурама стопала, угрејан, да ли раномајским је тренутак повратка. Сутрадан у зору, требало
сунцем, или ужареном младошћу што по њему је да посетимо парфимерију у Кану, те смо
ходи. се отиснули на пут Француске, земље Гала,
Ручавали смо у хотелском ресторану, где револуције, књижевности и чувеног Зинедина
је вазда била богата трпеза са свим знаним Зидана.
и незнаним ђаконијама. Били су ту хлебови
у разним облицима, сиреви и качкаваљи, (Наставиће се...)
свињетина, говедина, разне врсте риба,
кобасица, шунки, салата, бареног поврћа,

12 Нова наша реч