Page 14 - 43

дижући носеве; трговац рече да За мој век несам видеја да неки три даљини.Атанасије стиже до штале, Коњи јурнуше. Дрвени точак
он њега никад неће бити велики године бије главу за неку девојку. узе чезе, нову кошуљу поцепа на силовито удари о џомбу на путу.
домаћин ако настави тако да пије; Удала се, ти си се оженија, пал си зарђали ексер, сиротану даде што Атанасије, изненађен и неспреман,
професора пак трапава силуета глеј работу, децу чувај, виногради му је остало од пара, и потера испаде из кола, и остаде да лежи
младића који се удаљава подсети копај. Али јок. И мајка му увену коње назад, кући. Прође кроз на прашњавом друму, сломљен и
на неког јунака из прозе наших од жал, али се лудо срце не олади. вијугаве сокаке ове изгубљене несвестан.
врсних писаца, али у том случају Сачувај боже!“ касабе, отуђен од људи и постиђен Ту је пронашао себе.
не могаше да се сети ког. Дебели Граја осетно утиша, људи пред самим собом. Очајан, поче
конобар, враћајући се свом послу, се загледаше међусобно, тишина дивљачки да млати своје коње, Александар Стојановић
покуша да умири људе. замени осуђивање, а жеља за терајући их да трче брже, у
„Море, људи, праштајте за заборавом надмаши потребу да неуравнотеженој нади да човек
овој. Поремети се човек начисто. саосећајно посматрају прилику у може од себе побећи.
Људи и сокаци Старог Лесковца
Ч И В Л К (20)

( Нови Чивлк: Лебански пут)
Казивања се провлаче кроз разна срушија стару и на исто место направија измреше сви.
времена и долазе нам од оних који памте нову кућу. На никога плот паднуја, а неје До Алексу је, каже Љупче Гуштерче
дуже и носе са собом сећања која су им направија нове тарабе.. А време не гледа – моја тетка Загорка, звана Гага, муж Ђока
пренели они од пре њих да би их пренели само кроз тарабе, не иде само кроз капије.. Зафировић, шићерџија, деца Живорад,
онима који иду за њима. Тако се године Време се маје по сокаци, иде по поља, иде Драги, Влатка, Дивна, Љубинка, по
премештају из оног у ово време које оне по авлије и баштовани, мува се по далапи, Љубинку се роди још један син па он после
и оно што је било не памти по томе што качи по дудеви, у крошње од шефтелије и неколко дана умре. Затим је – Алекса, врло
их је видело него по ономе што се чуло и праске, спије под испод ћеремиде, кад се поштен човек, жена Велика, без децу су.
запамтило. И тако нам се често чини, па умори жмије по тавани, качи се уз Исар, Па је Лука контролор у Монопол, викали
чак и посумњамо да су сећања, преношена губи по лозја, па па слази низ Исар. Време га Лука Контролор, име на њигову жену
из оних година у ово време толико далека, пут нема – па затој ни сећања несу иста. не памтим ал памтим - седам –осам децу
већ похабана и избледела - да би могла И кој ће све да попамти како је, куде је и је имала. И не знам, брате слатки - како
бити истина. Али, чак и под неверицом зашто баш такој и баш туј било. Нешто ги је ранила – да л је могла само с леб да
у њихову веродостојност – и као таква, се фрљи кад не треба, нешто се па сачува опстане. Тај Лука Контролор правија си
дакле под сумњом да и није баш тако било за - ако затреба! . Успомене не можев да децу ко ника фабрика..
– те успомене доносе мирис и боју оних се искубев из памет - ако се укуткав под До Луку Контролора – бија је онај
времена за којима често болујемо. Боја пазухе на године па си ги носимо за мерак, што је брашно мељаја - Пејча и синови
и мирис година којих више нема осим у јер си ни је убаво кад причамо и присећамо му доктори. Пејчина жена Јаника носила је
казивањаима других која ћемо затим и ми се: шивке! Стара жена а носила је беле шивке
преносити друтима.. „Како, мори, Кево, беше оној - сећаш - до појас! И вика: -Ааа, ја тој не мењам и
Та времена која могу бити далека, ли се како викаше Стојан кад се врну из нек се смејев сви људи ... Ја си тој носим
ближа и савим близу и нама добро позната бачу - носи краставице и парадајз, а шише - и готово!
- не памте се истовремено нити исто. Јер с ракију забравија у бунар куде га је, врзано Пејча је јако поштен човек и синови
ни они чија казивања о тим временима с канапче, спуштија да се ракија олади.. су му учени људи – доктори.
слушамо - нису исти. Па се зато догађа да Кој оној збореше Стојан.. Одма до Пејчу је онај што је кафану
слушамо различита казивања о ономе што Љупче Гуштерче каже да кафану „Три држаја. Па је после до Пејчу седеја Циле, а
би требало да буде – исто. И зато не треба шешира’’ на раскрсницу куде се путеви викали су га Цилесија. Тај Цилесија ништа
ни да нас чуди што у нечијим сећањима двајав лево за Лебане, а десно за Бојник нее работија. И за тој су га из зајебанцију
има оних које у сећањеима других – нема. - сазида Сотир Петковић Подримац кд из и викали – Цилесија. И тој је један прост
А сви су ту – неки пре, а неки после. Подримце дође у Лесаковац. Тој је прво човек бија, један - убога простињка!
Љупче Гуштерче је из Чивлк, а удала било мочварно и водишљаво место. Сотир До Цилесију је један Власотинчанин.
се чааак у Мурџу малу! Када се удала са исуши теј баруштине и направи кућу а у И онда су Милан и Миливоје Милчић
собом је понела и успомене и сећања на доњи део куће уз пут отвори Гостионицу. – тој је задња кућа. Па је једна Олга и
људе из Чивлк. Та сећања, испричана пре Сотир Петковић Подримац, жена једн Милан зидар - куде нађе туј крпори -
педесет година , уводе нас кроз широм Савета, деца Милева, Загорка-Гона, сиротиња, без децу су били.
отвоерену капију оног времена када се у Вукосава,звана Косара, Бора, Ратислав Па је била една што само по поље -
авлије ишло кроз – ар капије! Као све да – Ратко Петровић, Савка, Зора и Љубица- брише шеницу, мумуруз и печенке!. И она
је у једну једну авлију, под једну стреју, Буба - одаде се за Мику Лудајку. Милева се нема леба да купује –она из поље навуче
улази и искача на једну капију. И све се одаде за Црнотрвца Грујицу у Крушевац. пшеницу и еде! Набере снопови – по едн
знало. Кад се код комшију отидне на кафу Косара, муж Никола Стојановић, звани - два, па после мумуруз и ми се чудимо:
– прво се на шпорет подигне поклопац од Коле Принц, деца Чеда Принц, Брана и одокле, бре, овај жена живи, одокле ву
шерпу да се види – које тој компија кува Драган звани Кепа. паре - иде и меље шеницу и мумуруз.. и
за ручак ел па које се тој пече у релну кад До Тришеширци је коларска радња, све такој док једни не рекоше: Еееее – има
толко убаво мирише.. па ковачница на Благоју Живковића, жена она и на вас да даје!
У једно такво време - на исти ћошак, Дуна из Турковце, деца Бранка, Мита и А до њума била една још по лоповка
одокле се пут рачва одовуд на куд Лебане још један син. од њума - и она чим падне мрак - оперише
а одонуд накуд Бојник и сг стојив Љупче До Благоју ковача је кућа на Милана сс џакови по поље.
Гуштерче и Жика Паташон. И гледају у кочијаша из Трњане што је работија у И ми смо задњи били на Лебански
Стар Чивлк - пут за Бојник и Нови Чивлк Вранкића, жена Милица исто из Трњане, пут - Мита Јањић Гуштер, жена Рада
- пут за Лебане. Ал, Љупче Гуштерче је деца Сава, Крста, Милева, Цвета, звана из Придворицу, деца Љубица - Љупче
постареја и памти едни, а Жика Паташон Ценка и Милка. Ценку је оженија Влада Гуштерче и Мирјана. Љубица – Љупче
је по млађи и памти - други комшије.А Ђоковић Чачанин., Гуштерче, муж Александар –Лека
исте куће су и исти крај је... И требало До Милана кочијаша је – стаклара, Анђелковић, звани Лека Мечка,, деца
би да је све исто, ал – неје. Јер, само куће па је – едн Македонац, чиновник, имаја Јован, Ђорђе и Надица, умрела као девојка.
седив куде су одувек- исте, с тарабе и баче, је жену Македонку и две ћерке. До Мита и ћерка му Мирјана погинуше у
с дудеви и сливе, бунари ел па без бунари. Македонци су седели – један старац Алекса бомбардовање 6. септембра 1944. године.
Али онија који седив у њи - несу увек исти. од куд Бошњаце, жена Милева - чували
Неки се одселили- други се доселили, неки су пасторка јер несу имали своју децу и ( Наставиће се )

14 Нова наша реч